Korupcija se oduvek objašnjava kroz novac, privilegiju i zloupotrebu moći. Najčešće percipiramo mito, a govorimo i o nameštenim tenderima, sukobu interesa, zloupotrebi javnih resursa, nepotizmu, „prijateljskim“ dogovorima i favorizovanju pojedinaca u okviru interesnih grupa.
Postoji jedna dimenzija korupcije o kojoj se mnogo manje govori – o korupciji na radnom mestu. Ne zato što je ona manje važna, već zato što se često odvija daleko od očiju javnosti. U kancelariji, fabrici, javnom preduzeću, bolnici, školi, lokalnoj samoupravi, privatnoj kompaniji.
Korupcija na radnom mestu ne podrazumeva samo primanje mita, već i favorizovanje pojedinaca i firmi, dogovaranje i nameštanje poslova iza zatvorenih vrata, zloupotrebu položaja, sukob interesa, prikrivanje nepravilnosti, pritisak na zaposlene da učestvuju u nezakonitim radnjama…
I često, prvi koji prepoznaje je radnik. On vidi ko dobija posao. Ko dobija ugovor. Ko potpisuje ono što ne bi trebalo da potpiše. Ko dobija posao bez konkursa. Ko odjednom postaje „pogodan“. Ko je dobio nalog da nešto uradi mimo procedure.
I tada dolazimo do pitanja – šta očekujemo da on uradi? Da ćuti? Da prijavi? Da rizikuje posao? Da postane uzbunjivač? A ako prijavi, ko će da zaštiti njega? To je pitanje od kojeg mora da počne ozbiljna priča o integritetu rada. I integritetu svih nas.
Korupcija sa sto lica
Kada govorimo o korupciji na radnom mestu, ne smemo da je svedemo samo na klasičnu sliku primanja mita. Korupcija može da ima mnogo lica: favorizovanje pojedinaca ili firmi, dogovaranje poslova iza zatvorenih vrata, sukob interesa, nepotizam, zloupotreba položaja, nameštanje poslova, falsifikovanje dokumentacije, prikrivanje nepravilnosti, pritisak na zaposlene da učestvuju u nezakonitim radnjama. Ali postoji i nešto što je možda još opasnije. Sistem u kojem svi znaju šta se događa, ali niko ne želi prvi da progovori. Tada korupcija prestaje da bude samo postupak pojedinca. Ona postaje kultura ćutanja. A kada ćutanje postane način preživljavanja, onda više ne možemo da govorimo samo o odgovornosti pojedinca. Moramo da govorimo o odgovornosti sistema.
Postoji jednostavna činjenica koju često zaboravljamo – ljudi koji rade u nekoj organizaciji najčešće najbolje znaju šta se u njoj zaista događa. Ne zna ni ministar. Ni direktor koji dođe s vremena na vreme. Ni inspekcija koja povremeno uđe u sistem. Ni mnogi koji problem posmatraju spolja.
Zaposleni kao prva linija odbrane
A zaposleni je unutra svaki dan. On vidi kako se donose odluke, kako se troši novac, kako se zaobilaze procedure i kako se ljudi nagrađuju ili kažnjavaju. Zato zaposleni može da bude prva linija odbrane od korupcije. Ali samo ako ima pravo da kaže „ne“. I samo ako zna da zbog tog „ne“ neće da ostane bez posla.
U javnosti se često ističe da je neophodna hrabrost da se prijavi korupciju. Lako je to reći, ali mnogo je teže biti čovek koji treba da napravi taj korak. Jer, iza zaposlenog ne stoji samo njegovo radno mesto. Tu su porodica, kredit, deca, egzistencija, godine rada, strah od gubitka posla i pitanje šta će da se dogodi sutra.
Zato mi se čini da je jedna od najnepravednijih stvari u antikorupcijskoj politici upravo prebacivanje najvećeg tereta na pojedinca od koga očekujemo hrabrost i kome svi kažemo: prijavi. Zaboravljamo da istovremeno moramo da mu odgovorimo i šta ćemo mi da uradimo da ga zaštitimo.
Najopasniji je sistem u kojem svi znaju šta se događa, ali niko ne želi prvi da progovori. Tada korupcija prestaje da bude samo postupak pojedinca. Ona postaje kultura ćutanja. A kada ćutanje postane način preživljavanja, onda više ne možemo da govorimo samo o odgovornosti pojedinca
Srbija ima Zakon o zaštiti uzbunjivača. To je važan i neophodan pravni okvir. Ali nijedan zakon sam po sebi ne može da stvori kulturu integriteta ako zaposleni ne veruje da će zaštita koju zakon garantuje zaista da bude sprovedena. Zato borba protiv korupcije nije samo pitanje donošenja propisa. To je pitanje poverenja.
Još uvek postoji opasna percepcija da je zaposleni koji prijavi nepravilnost neko ko „pravi problem“. Međutim, fokus ne treba da bude na radniku koji upozorava, već na problemu na koji on ukazuje.
U normalnom sistemu zaposleni koji ukaže na nepravilnost ne bi trebalo da bude doživljen kao neprijatelj organizacije. Naprotiv. On bi trebalo da bude neko ko je pomogao da se zaštite organizacija, javni interes i novac. Zato zaštita uzbunjivača nije samo pravna kategorija. Ona je test integriteta jednog sistema. Ako sistem štiti onoga koji ukazuje na problem, sistem pokazuje da mu je stalo do pravila. Ako kažnjava onoga ko je problem otkrio, šalje poruku svima ostalima: ćutite.
Gde je mesto sindikata u borbi protiv korupcije
Gde su u toj priči sindikati? Ovo pitanje mi je posebno važno zbog mog dugogodišnjeg sindikalnog iskustva. Sindikat se tradicionalno posmatra kao organizacija koja štiti plate, radno vreme, kolektivna prava, bezbednost i zdravlje na radu. I to jeste njegova osnovna uloga. Ali sindikalna borba za dostojanstven rad i borba protiv korupcije nisu dve odvojene stvari.
Tamo gde radnik nema pravo da odbije nezakonit nalog – nema stvarne zaštite zaposlenih. Tamo gde se posao dobija preko veze, drugi radnik plaća cenu toga. Tamo gde se javni novac zloupotrebljava, posledice na kraju oseća celo društvo, uključujući i zaposlene. Zato sindikati mogu i moraju da budu deo šire antikorupcijske infrastrukture. Ne tako što će da postanu istražni organi. Ne tako što će da zamene institucije. Već tako što će pomoći zaposlenima da prepoznaju korupciju, da znaju kome mogu da se obrate i da ne ostanu sami kada odluče da progovore.
I tu dolazimo do možda najvažnije tačke. Ne možemo da gradimo sistem borbe protiv korupcije tako što ćemo da čekamo da se pojavi dovoljno hrabrih pojedinaca. Sistem mora da funkcioniše, tako da čovek ne mora da bude heroj da bi uradio ono što je ispravno. To znači da moramo da imamo jasne procedure. Bezbedne kanale za prijavljivanje. Zaštitu od odmazde. Odgovornost onih koji vrše pritisak na zaposlene. Edukaciju zaposlenih i poslodavaca. I institucije kojima se veruje. Tek tada možemo da govorimo o integritetu rada.
Korupciju na radnom mestu ne treba da posmatramo samo kao problem javnog sektora. U javnom sektoru korupcija često direktno ugrožava javni novac i javni interes. Ali ni privatni sektor nije imun na zloupotrebe, sukobe interesa, dogovore „iza vrata“, poslovne prevare ili pritisak na zaposlene da rade ono što nije u skladu sa zakonom ili profesionalnim standardima. Oblik problema može samo da bude drugačiji.
Srbija ima Zakon o zaštiti uzbunjivača, ali nijedan propis sam po sebi ne može da stvori kulturu integriteta ako zaposleni ne veruje da će u praksi moći da računa na zaštitu koju mu zakon garantuje. Zato borba protiv korupcije nije samo pitanje donošenja propisa
Ali jedna stvar ostaje ista: zaposleni i u jednom i u drugom sektoru često prvi vidi šta se događa. Zato integritet rada mora da bude zajednički interes. I radnika, poslodavca, sindikata, institucija, civilnog društva, i građana.
Udruženje Kvadra mreža Srbija je nastala iz uverenja da društvene probleme ne možemo rešavati tako što ćemo jedni druge posmatrati kao suprotstavljene tabore. Kvadra ne želi da bira između radnika, poslodavca, države i civilnog društva. Želimo da ih povežemo tamo gde postoji zajednički interes. A jedan od tih interesa je jednostavan: pošten rad i društvo u kojem integritet nije kazna. Zato smo temu korupcije na radnom mestu postavili za početak našeg programa „Integritet rada“, u okviru koga prvu panel diskusiju „Korupcija na radnom mestu – bez rukavica“ organzujemo 9. septembra. Želimo da čujemo i razgovaramo sa zaposlenima, sindikatima, poslodavcima, ekspertima, novinarima, institucijama i organizacijama civilnog društva.
Ne da bismo na nekoga uprli prstom već da bismo pokušali da odgovorimo na pitanje koje je mnogo teže – kako da ustrojimo radno mesto na kojem je lakše da se prijavi korupcija nego učestvovati u njoj ili ćutati o njoj? To podrazumeva najmanje pet stvari: edukovane zaposlene, jasne procedure, bezbedne kanale za prijavljivanje, stvarnu zaštitu uzbunjivača i odgovorne poslodavce i institucije. Vreme je da promenimo perspektivu.
Ne treba nam radnik koji će slepo da izvršava sve što mu se kaže. Ne treba nam ni radnik koji će ćutati zato što se plaši posledica. Treba nam radnik koji zna svoja prava, prepoznaje nepravilnost, zna kome da se obrati i ima razloga da veruje da zbog toga neće biti kažnjen.
Još uvek postoji opasna percepcija da je zaposleni koji prijavi nepravilnost neko ko „pravi problem“. Međutim, fokus ne treba da bude na radniku koji upozorava, već na problemu na koji on ukazuje
To nije pretnja poslodavcu. To je zaštita i za poslodavca. Kompanija u kojoj zaposleni mogu da ukažu na problem pre nego što on postane skandal jeste kompanija koja ima šansu da problem reši na vreme. Isto važi i za javne institucije.
Kada je stvarana Kvadra, jedna ideja nam se nametnula kao osnovna – četiri strane društva, jedna mreža promena: država, poslodavci, zaposleni i sindikati, plus civilno društvo i mediji. Nijedna od tih strana sama ne može da reši nijedan problem, pa ni korupciju na radnom mestu. Ali mogu zajedno. Zato naše debate o korupciji na radnom mestu nisu zamišljene kao još jedan događaj na kojem će da se izgovore nekoliko zvučnih rečenica, napravi fotografija i nastaviti dalje. Želimo da razgovaramo otvoreno. Bez rukavica. A da posle razgovora ostane nešto više od utiska. Da ostanu predlozi, kontakti, mehanizmi. Da zaposleni zna kome može da se obrati, a sindikat zna kako da reaguje.
Da poslodavac zna kako da napravi ambijent u kojem se nepravilnosti prijavljuju pre nego što postanu korupcijski skandal i naposletku da institucije čuju šta se događa na radnom mestu.
Ako od zaposlenog očekujemo da bude prvi koji će reći „ne“ korupciji, onda društvo mora da bude spremno da mu odgovori na jedno jednostavno pitanje: „A šta će biti sa mnom ako to uradim?“ Dok na to pitanje nemamo dovoljno dobar odgovor, ne možemo reći da smo pobedili korupciju.
Možemo da usvajamo zakone. Možemo da formiramo još neku instituciju. Možemo da organizujemo još konferencija i debata. Prava promena počinje tek onda kada čovek na svom radnom mestu shvati da integritet nije njegov lični rizik, već vrednost koju štite sistem, institucije i društvo. Borba protiv korupcije ne počinje onda kada neko uzme novac, ona počinje mnogo ranije – onda kada neko na svom radnom mestu odluči da neće da ćuti. A naš zadatak kao društva je da učinimo sve da zbog te odluke ne ostane sam.
