U poslednje vreme sve je više osoba koje su sklone prijateljskoj kritici studentskog pokreta. Samo po sebi to nije ni greška niti antidemokratski. U protivnom bi reči i odluke studentske dobili božanstvenu pozlatu i time atribut nedodirljivosti koji bi poklonicima studentskog pokreta pružili samo mogućnost da mu samo dive. Mnogi sadašnji njihovi kritičari podsećaju na početni period razvoja studenskog pokreta kada je između njega i pobunjenih građana postajala gotovo potpuna saglasnost. Da, tačno je to, ali da se podsetimo: u prvom planu bila je borba za odbranu principa vladavine prava, podele vlasti, slobode govora, udruživanja i građanske neposlušnosti. No to su čisto formalni, dezideologizovani principi. Studenti su prepešačili Srbiju uzduž i popreko i postepeno oslobađali građane od straha. Studenti su, kada su, nakon pada sada čuvene nadstrešnice, poručili Vučiću da je nenadležan, očigledno shvativši da je ovaj naš farisej neustavno prigrabio sve tri grane vlasti u svoje ruke i time postavio autokratski sistem koji je opozit demokratskom.
Pohvale i kritike
Da, tačno je da u tom periodu antivučićevski orijentisani građani nisu imali nikakve primedbe na način rada studentskog pokreta. Štaviše, pljuštale su super pohvale za organizaciju, hrabrost i uspešnost. Ali ipak je tada u centru bio problem pravne države i socijalne implikacije njenog odsustva. No, posle studentskog zahteva za vanredne republičke izbore stvari se u nekim tačkama počinju menjati. Na tim izborima ne bi studenti učestvovali već njihova studentska lista. Tu nezadrživo otvoreno prodire problem ideološke strukture pomenute studentske liste. Ali cilj studentskog pokreta se ne menja – detronizovati kriminalizovani režim čiji je autor Aleksandar Vučić, onaj isti koji je svoj nekadašnji veoma visoki rejting stekao paradnim patriotizmom (najviše vezanim za borbu za Kosovo kao deo Srbije), veštim manevrisanjem između EU, Rusije, Kine i u poslednje vreme Trampove Amerike kao najjače zapadne zemlje (tada mu je rejting bio teško uzdrman), ali i verbalno glorifikujući srpsku tradiciju.
Svesni da bi uska ideološka lepeza tzv. studentske liste sužavala njenu mogućnost da pobedi vladajuću koaliciju, studenti su se, po mom mišljenju veoma mudro, odlučili za radikalnije proširivanje te lepeze
Svesni da bi uska ideološka lepeza tzv. studentske liste sužavala njenu mogućnost da pobedi vladajuću koaliciju, studenti su se, po mom mišljenju veoma mudro, odlučili za radikalnije proširivanje te lepeze. Ta orijentacija je donela studentski Memorandum o Kosovu, Vidovdanski skup u Kraljevu i slično. Te dve stvari izazvale su često prijateljske kritike. U načelu gledano, slabost prijateljskih kritika sastoji se u tome što njeni autori nastoje da poteze studentskog pokreta vrednuju na osnovu vlastitog ideološkog stanovišta: ako je kritičar zagovornik ulaska Srbije u EU, onda njemu smeta da bude na studentskoj listi neko ko je otvoreno protiv toga; ako je neko bliži antitradicionalizmu, onda je on protiv radikalnijih pristalica srpske tradicije i konzervativizma; ako je neko za priznanje nezavisnosti Kosova, onda je protiv toga da na studentskoj listi bude onaj koji smatra da Srbija ne treba da prizna Kosovo itd. E sad, ako studenti istaknu kao jedinstveni stav da su bezuslovno za ulazak u EU, neumitna posledica izričito takvog stava bila bi osetno sužavanje građanske podrške, jer je nerealistična procena da u pogledu tog problema i među studentima i među pobunjenim građanima postoji konsenzus. Ali u svakom slučaju, nekadašnja duga biciklistička vožnja do srca EU gde se donose važne odluke, jedan je od dokaza da će se na Studentskoj listi naći i proevropski nastrojeni članovi. Zato će eventualno formirana koalicija sastavljena od stranaka čiji je strateški cilj ulazak u EU biti od početka hendikepirana, jer će proevropski birači, najverovatnije, glasati za studentsku listu u kojoj će biti poprilično onih koji su za uzlazak u EU, a uz to biće sigurni da im glas neće propasti, jer će studentska lista sasvim sigurno ostvariti procenat daleko iznad cenzusa, za razliku od pomenute stranačke koalicije koja će u najboljem slučaju preći cenzus.
Kosovski čvor
Svakako da je kosovski čvor teško razvezati. Ali to i studenti u svom Memorandumu o Kosovu naglašavaju: „Kao zreo i istorijski narod, svesni smo da se pitanje Kosova ne može rešavati u izolaciji, već unutar složenih tokova međunarodne zajednice.“ Prema tome, ne tinejdžerski naivno, a još manje fanatički i nasilno, već umereno, ali uz izraze velike privrženosti KiM i pre svega prema kosovskim Srbima čiji su broj naši vlastodršci desetkovali zahvaljujući svojom neadekvatnom borbom. Oni koji zbog Memoranduma optužuju studentski pokret za nacionalistički zaokret, treba da znaju da se borba protiv otcepljenja bilo kog dela od matične države, ma kakvo njeno unutrašnje uređenje bilo, ne može, u načelu, okvalifikovati kao etnoncionalizam. Recimo, Kanađani su tretirali struju koja je htela da Kvebek odvoji od matice kao fanatične etnonacionaliste. Isto tako je i centralna vlast Španije Katalonijski referendum proglasila antiustavnim.
Dobro, Kosovo je osoben, olovno težak primer. Ali zato što ga je prvo Milošević pokušao na entnonacionalistički način razrešiti, uvevši u jednom periodu teror na severu Kosova. Vučić nije imao nikakav patriotski odnos ni prema kosovskom prostoru ni prema kosovskim Srbima, već je osetio da će mu navodna borba za opstanak Kosova kao dela Srbije obezbediti patriotski oreol („Aco Srbine!“), i pored toga što je to radio iz čisto kalkulativno-profiterskih motiva. Ma šta mislili o Koštunici, faktički je, bar kada je reč o severu Kosova, Srbija imala punu kontrolu nad tim delom KiM; nasuprot tome, Vučić je sluđujući narod patriotskom patetičnom frazeologijom, postepeno, ali sigurno predavao Albancima sve što se moglo predati. Francusko-nemački sporazum i Ohridski dogovor je do kraja ogolio njegov duhovni habitus. On je čovek bez bilo kakve ideologije: on je potpuno hladna kreatura, bez emocija i savesti. Njegov životni moto može se iskazati najjednostavnije latinskim izrazom Auri sacra fames (u slobodnijem prevodu – gramziva, neutaživa glad za bogaćenjem), ali i žudnjom za razularenom Voljom za moć.
Na izborima ne bi studenti učestvovali već njihova studentska lista. Tu nezadrživo otvoreno prodire problem ideološke strukture pomenute studentske liste. Ali cilj studentskog pokreta se ne menja – detronizovati kriminalizovani režim čiji je autor Aleksandar Vučić
Ovoliko sam prostora posvetio Kosovu zato što antivučićevci svih boja moraju da shvate da se ovaj režim bez uverljivog rušenja mita o Vučiću kao superpatrioti, posebno kad je posredi Kosovo, teško može poraziti. Tvrdnja da bi i sever Kosova postao nezavisan, ma kakvu politiku povodom toga vodio Vučić, znači amnestirati ga.
Isto tako dobronamerni kritičari koji su skloni satanizovanju i demitologizovanju srpske kulturne tradicije u antradicionalnom maniru okomljuje na studentski vdovdanski skup. Naravno, svaka zemlja tokom svoje istorije ima i svetlije i tamnije periode. Zbog toga se ne treba odnositi prema nijednom kulturnom tradicjom odnositi nekritički, ali se ne treba negativno odnositi prema legalizovanom pravu građana da na nivou društva slobodno, ukoliko to žele, živi u nekim aspektima u skladu sa načinom života svojih roditelja i pretka. To je po Habermsu civilizacisko dostignuće, s tim da se kulturna tradicija u modernom dobu ne može biti supstancijalni temelj ustavno-pravnog poretka. Doduše, ima raznih tipova tradicije – jedan od njih je ustavno-pravna tradicija. Primera radi, Srbija je imala prekomunističku dugu parlamentarnu tradiciju, pri čemu je nekad loše a nekad bolje funkcionisala. Čini se da je u vreme Kraljevine Srbije, bar kada je kralj bio Peter Karađorđević I koji je na Zapadu završio ne samo najviše vojne škole već i poznati zapadni civilni koledž. Kao izrazito obrazovan, on je preveo knjigu čuvenog liberala Džona Stjuarta Mila O slobodi i za nju napisao predgovor u kojem će naglasiti da će slediti osnovne ideje toga dela prilikom revizije postojećeg ustava koji je inače i on dosta bio liberalizovan. U to doba bila je na Zapadu zavidno poštovana kao prosperitetna liberalno orijentisana zemlja, tada zemlja useljavanja a ne iseljavanja. Naravno, svako ima pravo da se prema srpskoj tradiciji kako god hoće. U svakoj zemlji postoje i kosmopolite. No, tu je najvažnije međusobna tolerancija. Po tome se ocenjuje zrelost i demokratska kultura stanovništva čemu najviše doprinosi studentski pokret.
Srebrenica
Među prijateljskim kritičarima ovih dana oglašavaju se veoma oštro povodom odnosa studentskog pokreta prema genocidu u Srebrenici. Pre nego što nešto kažem o ovom problemu, hteo bih da naše čitaoce i pomenute kritičare podsetim na Plišanu revoluciju u Čehoslovačkoj. Tek posle pada Berlinskog zida, nastala je tzv. Plišana revolucija protiv sovjetske vlasti na čijem je čelu, ako me pamćenje ne vara, bio predsednik Husak. Početak Plišane revolucije bio je obeležen demonstracijama oko 15.000 studenata koje su brutalnim policijskim akcijama razbijene. Posle tog događja usledili su masovni protesti na kojima je govorio tadašnji disident Vaclav Havel. Potom je održan najmasovniji protest od svih dotadašnijh na kojem je, prema proceni, učestvovalo oko 800.000 ljudi. To je bio uvod u brzi prenos vlasti, pri čemu je Husak postavio Vaclava Havela za predsednika. Plišana revolucija zahvaljujući kojoj je sovjetska vlast odstupila, bila je zajedničko delo Čeha i Slovaka. Zna se da su se brzo posle svrgavanja Sovjeta Česi i Slovaci razišli, tj. da su Češka i Slovačka postale nezavisne države. Sigurno je da je ta ideja razjedinjenja postojala i u vreme Plišane revolucije u glavama Slovaka, pogotovo u politički najautoritarnijih političara, ali ona je svesno bila potisnuta jer je primarni zadatak bio detronizirati sovjetski sistem – to je bio i preduslov za potpuno osamostaljivanje Slovaka na miran način. Dakle, ovo nas podsećanje upozorava na nužnost da, ukoliko protiv sebe imaš ultra represivni autokratski režim, načiniš hijerarhiju ciljeva i da razmatranje onih problema koji nužno proizvodi ogromne podele ostaviš za posle, kada ostvariš glavni cilj – pobedu nad režimom.
Ako je kritičar zagovornik ulaska Srbije u EU, onda njemu smeta da bude na studentskoj listi neko ko je otvoreno protiv toga; ako je neko bliži antitradicionalizmu, onda je on protiv radikalnijih pristalica srpske tradicije i konzervativizma
Takav je i problem genocida u Srebrenici. Svakako da se u Srbiji može stvoriti široki konsenzus da je u Srebrenici načinjen zločin u kategoriji najvišeg ranga ratnih zločina. Ali proglasati taj teški zločin genocidom, znači razbiti taj konsenzus. S jedne strane, mnogi će reći da Srbiji nijedan odgovarajući međunarodni sud nije pripisao genocid. I to je činjenica. Drugi će reći da je genocid, po definiciji, svesni razuđeni, sistematski plan uništavanja manjinskog naroda od strane većinskog naroda. Za razliku od ove definicije, ovde je žrtva većinska, a dželat manjinska populacija. Treći će reći da se genocid kao svesni plan istrebljavanja nekog naroda mora manifestovati na celoj teritoriji države (u konkretnoj situaciji na teritoriji Bosne i Hercegovine); s obzirom na to pitaće ovi treći gde se dogodio genocid na tako malom prostoru u odnosu na teritoriju koju nastanjuju Bošnjaci muslimanske vere. Iluzija je misliti da je tako lako uverljivo odgovoriti na ta pitanja čak i za eksperte. Jedino je nesporna činjenica da je to rezultat presude Haškog tribunala. Ima to odgovarajuću težinu. Ali taj isti tribunal je u prvom stepenu osudio tri hrvatska generala koji su od Tuđmana dobili zadatak da u Oluji ostvare „konačno rešenje“ za Srbe u Hrvatskoj. No, posle žalbe ovih generala, taj isti sud ih je oslobodio svake krivice. Posle toga slučaja je Vesna Pešić, kojoj niko ne može pripisati sklonost ka etnonacionalizmu, u svom tekstu u Politici nazvala oslobađajuću presudu hrvatskim generalima – svetskim sudskim skandalom. Namerno ne navodim svoje mišljenje o tom fenomenu, jer sam hteo objektivno da naznačim da bi pokušaj studentskog pokreta da se izjasni o tome stvorio haotičnu situaciju praćenu širokim i žestokim raspravama koju bi vrh režima jedva dočekao kako bi ubitačnu studentsku kritiku Vučića, njegove paravojne jurišne odrede, kriminalizaciju policije i pravosuđa demonstriranu na konkretnim aferama skrenuo na kritiku studentskog pokreta potkrepljenu stavom da su izdali svoj ponosni narod pripisujuću mu genocidnost ugađujući spoljnim i unutrašnjim mentorima.
Prijateljski kritičari tvrde da studentsko izbegavanje jasnog određenja prema genocidu u Srebrenici nije slučajno, već njihov svesni politički pragmatički izbor kako bi mogli zadobiti što širu podršku građana. Tačno je da se takav čin studenata može podvesti pod politički pragmatizam, ali se iz toga se ne može izvesti zaključak da im je pragmatizam postao glavno načelo. U ovom slučaju je studentskom pokretu konkretni pragmatični čin samo bio sredstvo za održanje i zadobijanje još veće podrške građana u beskompromisnoj borbi protiv najveće pošasti koju je zateklo naše društvo. Ako se ova neman ovoga puta izvuče, teški zločin ili genocid u Srebrenici biće tek gnusni incident u odnosu na ono što nas tek čeka.
Ideološka heterogenost
Da bi se naš farisej porazio na izborima, studentska lista mora biti ideološki što heterogenija, ali samo pod jednim uslovom: da svi njeni članovi podržavaju autentični parlamentarizam čiju bit čine da za sve političke aktere važe bez izuzetka formalna pravila igre. U pluralističkom društvu za sve postoji alternativa, osim za formalna pravila igre.
Kao što se zna, nedavno je naša najprofesionalnija institucija Crta uradila kod nas do sad najopsežnije i najobjektivnije istraživanje javnog mnjenja čiji su rezultati do sada najuspešniji po studentski pokret, a najgori po vladajuću koaliciju. Po tom istraživanju, državnom univerzitetu veruje 71% građana, a crkvi 64% građana. Prvi put crkva kao institucija kojoj narod tradicionalno najviše veruje morala je da prepusti to mesto državnom univerzitetu. Ali, ono što je razgnevilo Vučića je sledeća stvar. Za studentsku listu trenutno bi glasalo 44,9% građana, za SNS 35,4%, a za SPS 3,8%. Ostali politički akteri ne bi prešli cenzus ako bi samostalno izlazili na izbore. Ovaj odličan rezultat studentske liste je plod studentske odluke da širi ideološku strukturu te liste. To je povezano sa činjenicom da su Vučića studenti sprečili da ima monopol na proslavu nacionalnih i na istorijsko-tradicionalnih praznika i simbole. Princip „keč ol“ (catch all) -zgrabi sve pokazao se kao veoma plodan, što ne znači svaštarenje, već prihvatanje svakoga ko se dovoljno dokazao kao antivučićevac. Moju ličnu ideološko-političku koncepciju stavio sam u zagrade, svestan da nijedna takva koncepcija, ma kakva bila po svojoj prirodi, nikako ne može baciti na kolena ovaj režim. Stoga nju ne projiciram u ocenu delanja studentskog pokreta jer je to narcisoidno. On je, to je po meni najvažnije, svom mladalačkom do sada neviđenom entuzijazmu i heroizmu vremenom pridodao elemente real politike, što ukazuje ne na njegovo odustajanje od primarnih težnji ka pravdi i izgradnji sistema čiji će građani biti suvereni i autori. Naprotiv, njegov je prius da se Srbija uspostavi kao eminentna građanska država u kojoj su etničko i nacionalnost odvojeni, kao recimo u Francuskoj gde je svaki državljanin te države iste nacionalnosti. Shvatajući našu realnost gde je etnička pripadnost glavna komponenta nacionalnosti, taj pokret prizna stečena manjinska prava i upravo stoga je elastačin i realističan. Dakle, samo se na osnovu simbioze antipolitike i realpolitike u našem kontekstu može pojaviti politički subjekat koji može na đubrište istorije otpratiti režim čiji je je pljačka i samo pljačka vlastitog naroda jedina ideologija. Stoga duboki naklon studentskom pokretu kao jedinoj nadi da će Srbiju spasiti od sunovrata.
