Naslov ovog teksta povezuje dva književna, ali i stvarna sveta. Paklena pomorandža Entonija Bardžisa ostala je simbol društva u kojem nasilje nije samo posledica odluke pojedinca, već proizvod ambijenta koji ga stvara i prihvata. U potpalublju, roman Vladimira Arsenijevića, za koji je dobio NIN-ovu nagradu, govori o ljudima zarobljenim ispod površine velikih istorijskih lomova i posledicama vremena koje ih je oblikovalo. Između ta dva naslova nalazimo se mi, danas.
Trideset jednu godinu posle ratova na našim prostorima, u društvu koje se zaklinje u evropske vrednosti, jedan pisac i kulturni radnik postao je meta nasilja. Vladimir Arsenijević napadnut je dok je dolazio da pripremi prostor ispod Brankovog mosta, gde je sedište Udruženja Krokodil, za komemoraciju žrtvama genocida u Srebrenici. Tog jutra nisu ga dočekali ljudi koji dolaze da odaju počast stradalima, već grupa mladih ljudi u crnim majicama koja ga je, prema njegovom svedočenju, napala, vređala i pretila mu.
„Zatekla me je spremna grupa izuzetno mladih ljudi, standardnog izgleda – crne majice i kačketi. I onda je došlo do nasilja, interakcije sa njima, trajalo je desetak minuta uz udarce, uvrede, pretnje, unošenje u lice, guranje, povlačenje… Ono što je za mene duboko poražavajuće jeste činjenica da su u pitanju izrazito mladi ljudi. Golobradi tinejdžeri koji sa mnogo mržnje u pogledu, samouvereno vrše nasilje. Nadojeni su tako“, kaže Arsenijević za Radar.
Komemoracija koalicije „Ljudi pamte ljude“, koja je trebalo da bude održana na tom mestu, kasnije je otkazana iz bezbednosnih razloga. Ali najpotresniji deo Arsenijevićevog svedočenja nije samo opis onoga što mu se dogodilo, već nivo poniženja i sadizma koji je stajao iza pretnji: „Pretili su mi smrću, silovanjem, govorili su – hoćeš li da te skinemo golog pa da trčiš niz Karađorđevu ulicu da te snimamo. Ta vrsta sadizma je impresivno jeziva. Potom su oskrnavili prostor porukama kojima su se ponosno potpisali poznatim oznakama – Četiri-pet-jedan, Narodna patrola… Sve poznati izvršioci koji dolaze od onih na visokoj društvenoj lestvici sa kojima su povezani tankom linijom. Tako to seže u našem društvu, od dna do samog vrha, a svi znamo ko je na tom vrhu.“
Posle napada pozvana je policija, napravljena dokumentacija, prostor je fotografisan, a Arsenijević je dao izjavu, otišao u Urgentni centar po povredni list, zatim kod forenzičara i sudskih veštaka. Dok se odvijala procedura nakon napada, telefon mu je, kako kaže, neprestano brujao: „Stizale su poruke na SMS, Viber, WhatsApp, Instagram, Facebook… Ta količina dostupnosti je za mene u 61. godini zastrašujuća, ali svima hvala, i znanima i neznanima koji su mi dali podršku. Bitno je što postoji toliko ljudi koji među sobom dele zajedničke vrednosti, a koje su jako ugrožene upravo tim mehanizmima gde imamo te mlade izvršitelje na ulici koji po pravilu nikada ne budu sankcionisani, a imamo čitav taj kontakt sa najvišim vrhovima države.“
Pretili su mi smrću, silovanjem, govorili su – hoćeš li da te skinemo golog pa da trčiš niz Karađorđevu ulicu da te snimamo. Ta vrsta sadizma je impresivno jeziva. Potom su oskrnavili prostor porukama kojima su se ponosno potpisali poznatim oznakama
– Četiri-pet-jedan, Narodna patrola…
Ali kada priča o ljudima koji su ga napali, on ne govori iz straha, nego iz duboke tuge zbog društva koje ih je oblikovalo. Najpotresnije u njegovom svedočenju nije ono što se dogodilo njemu, već ono što taj događaj govori o ljudima koji su došli da izvrše nasilje i vremenu u kojem odrastaju: „Najiskrenije, kada duboko promislim o tome, nisam uplašen, ni zgrožen, ni iznenađen, navikao sam. I zato sam mnogo, mnogo tužan. Jer mi je žao i tužno što mladi ljudi odrastaju u ovakvom ambijentu i postaju to što postaju, i to je za mene ljudski i društveni poraz. To je ono što mene najviše boli i uznemirava.“
Upravo rečenica „navikao sam“ možda je i najteža od svega što je izgovorio. Ne zato što govori o njegovoj ličnoj rezignaciji, već što pokazuje koliko je nasilje postalo deo svakodnevice.
„Ove batine su manje-više nebitne u odnosu na to šta će biti sa njima. Ja sam se 60 godina snalazio sa sobom i snalaziću se i narednih koliko god mi taj dan predstoji, ali činjenica šta mi ostavljamo za sobom duboko je uznemiravajuća. Ono što je meni važno jeste da ono što smo pripremali za taj dan posvećen žrtvama genocida u Srebrenici, da su se svi ostali događaji odvili, i moramo da istrajemo u tome da to obeležavamo iz godine u godinu jer je važno za psihičko stanje našeg društva. Dok god se ne suočimo sa tim, a sad smo već jako daleko odmakli, nema napretka. Pa uzmite samo za primer da je 1945. Hitler bio u bunkeru u Berlinu, a 1975. su svirali Ramonsi. To je razlika od 30 godina. Ovo naše je izgubljeno vreme, mi smo ubačeni u limb gde stalno živimo taj Dan mrmota, jednu istu izmišljotinu i nikada ne izađemo iz nje.“
Za njega je zato važno i da Krokodil festival nastavi da postoji, kao prostor okupljanja ljudi koji dele određene vrednosti: „Ljudi dolaze ne samo da slušaju pisce kako čitaju, nego da osete ljude sa kojima dele određene životne stavove i vrednosti. Pa i neka su manjina u društvu, to zaslužuje neku vrstu pohvale.“
Upravni odbor Udruženja Krokodil saopštio je da napad na Vladimira Arsenijevića nije prvi i izolovan slučaj, već nastavak pritisaka na sve one koji insistiraju na suočavanju sa ratovima devedesetih i kulturi sećanja zasnovanoj na činjenicama. Udruženje je zatražilo hitnu reakciju nadležnih organa, pronalaženje izvršilaca i istragu o okolnostima napada. Podrška je stigla i iz regiona. Zajedničko saopštenje osude potpisalo je preko 500 organizacija i pojedinaca iz Beograda, Sarajeva, Zagreba, Prištine i Podgorice, uz zahtev institucijama Srbije da zaštite pravo na javno sećanje i spreče normalizaciju nasilja nad onima koji govore o ratnim zločinima i kulturi sećanja.
Sve ostalo, zaključite sami. Niste mali.
