Piše: Prim. dr Bogdan Nikolić, spec. urgentne medicine
Svaka vlast u nekoj meri teži da ograniči nezavisne institucije i kritičko mišljenje. Razlike su u stepenu obrazovanja, kulture i dostignuća demokratije i ljudskih prava. Od toga zavisi i spremnost da se odupremo umanjenju dostignutih sloboda i pokrenemo i podržimo promene u smislu usavršavanja i jačanja nezavisnosti kontrolnih mehanizama vlasti.
Istorija nam često daje primere, kako uspeha u jačanju tako i razočaranja i neuspeha u odbrani institucija koje su obeležje društva i označavaju posvećenost napretku i dobrobiti svojih građana. Populizam i zloupotreba emocija slabije obrazovanih, neobaveštenih i zbunjenih građana, uz pretnje, ucene i ponude raznih nivoa privilegija su uvek bili uzroci nastanka i opstanka zlonamernih režima i pojedinaca na vlasti. Prepoznavanje mehanizama koji, iza naizgled dobrih namera, kriju ograničavanje slobode misli zahteva decenijsko pa i vekovno podizanje svesti o prednostima slobodnog društva.
Za lekare se teško može reći da su neobavešteni, zbunjeni ili slabo obrazovani. Problem je u sistemima gde partijska pripadnost daje prednost od samog zapošljavanja i najnižih do visokih rukovodećih pozicija. Tada problem nije u obrazovanju nego u vaspitanju i sposobnostima da se stvori i očuva lični integritet. Ovo što mi živimo teško da se može nazvati bilo kakvim sistemom a vođe vole one bez sopstvenog stava i mišljenja, željne makar mrvice vlasti i naravno privilegija koje donose i deblji novčanik. Davno smo zaboravili nešto što je krasilo i naše pretke a postoji u većini zemalja u koje se danas sklanjaju naši lekari, da se autoritet stiče a ne dobija dekretom vođe. To važi i za struku i za društveni položaj. Rezultat je potpuni gubitak osećaja za opšte dobro, pohlepa i posledično gubitak integriteta onih sa slabijim osećajem za dobrobit drugih a to je za ugled i autoritet cele struke pogubno. Šta to donosi našim pacijentima ne mora ovde da se pominje, oni to najbolje znaju. Današnje zdravstvo u Srbiji opstaje samo zahvaljujući ipak većini lekara, sestara i ostalih zaposlenih, koji su se opredelili za taj poziv iz zaista humanih razloga i želji da svojim radom, znanjem i sposobnostima doprinesu očuvanju zdravlja i života svih nas. Nažalost vlast i većina medija ne smatra da je to vredno pomena i umesto toga se služi lošim primerima kojima se pravda loša organizacija i nesposobnost rukovođenja onim što nazivaju zdravstvenim sistemom.
Populizam i zloupotreba emocija slabije obrazovanih, neobaveštenih i zbunjenih građana, uz pretnje, ucene i ponude raznih nivoa privilegija su uvek bili uzroci nastanka i opstanka zlonamernih režima i pojedinaca na vlasti
Još krajem devetnaestog veka srpski lekari školovani po gradovima Evrope doneli su, osim stručnog znanja, i ideje o potrebi organizovanja lekarstva. Tako je, kako je navedeno u istorijatu Lekarske komore Srbije, 1896 godine u Srpskom arhivu objavljen članak koji prenosi “Pravilnik lekarskog staleža” Bečke lekarske komore, čije se glavne tri tačke odnose na principe lekarske etike. Mislim da je vredno ovde ih i citirati.
Prvi član ličnih odnosa lekara između sebe glasi: visoko držanje kolegijaliteta, časti i dostojanstva lekarskog staleža i njihovih zajedničkih interesa neka bude prva dužnost lekara”. Tu se daju i preporuke o ponašanju lekara prilikom konzilijarnih pregleda.
U drugom članu iznosi se stav o odnosu lekara prema pacijentu gde se navodi: ”lekar se ima u prvom redu o dobru svog pacijenta starati”, zatim o pravu lekara naplate odgovarajućeg honorara, osim u slučajevima kada bolesnik ne može da plati, kao i da lekar nije dužan ”svakog pacijenta da primi”, ali u hitnim slučajevima ”ne sme svoju pomoć nikom odreći”. Ističe se i ”čuvanje tajne bolesnika” koju lekar mora u ”najvišim granicama upražnjavati”.
Treći član ovog kodeksa bavi se ”spoljnim položajem lekara” odnosno objašnjava ”kao lekarskog staleža nedostojan postupak “oglašavanje u novinama, šarlatanstvo i nadrilekarstvo”.
Današnje zdravstvo u Srbiji opstaje samo zahvaljujući ipak većini lekara, sestara i ostalih zaposlenih, koji su se opredelili za taj poziv iz zaista humanih razloga i želji da svojim radom, znanjem i sposobnostima doprinesu očuvanju zdravlja i života svih nas
Ovo su bili temelji na kojima je izrađen i projekat Zakona o Lekarskoj komori Kraljevine Srbije 1901 godine objavljen u Srpskom arhivu, što se smatra i godinom početka rada Lekarske komore.
Istorijat Lekarske komore nas uči da je i nakon osnivanja Lekarske komore Kraljevine Jugoslavije 1923 godine pa do njenog ukidanja posle Drugog svetskog rata ona bila branik, kako dostojanstva i ugleda lekarskog staleža tako i zaštita i garant humanog i stručnog pristupa lečenju pacijenata, uprkos nekim lošim odlukama vlasti. Od prvih suprotstavljanja manje više neuspešnih do toga da je tokom tridesetih godina prošlog veka postala konsultant vlasti u pitanjima narodnog zdravlja, čiji su saveti i predlozi sa uvažavanjem prihvatani. Za sve ovo vreme oni principi lekarske etike iz 1901. godine bili su osnova za aktivnosti Komore. Ovde treba dodati da je 1996. godine postojala inicijativa o obnavljanju rada Lekarske komore ali zbog otpora većine lekara načinu na koji je vlast htela da se to desi (direktori ustanova su dobili zadatak da to učine), taj pokušaj je propao.
Šta smo dobili 2006. kada je rad Komore obnovljen na osnovu Zakona o komorama zdravstvenih radnika?
Prvo što je odmah bilo jasno je da je vlast sebi obezbedila značajan ako ne i presudan uticaj na rad Komore. U Zakonu i Statutu prvo su navedeni tzv povereni poslovi Komore koji se odnose uglavnom na administrativna pitanja za koja ona odgovara vlasti. Slede “Ostali poslovi” gde se tek u tragovima mogu naći pojedini delovi iz prvobinog Pravilnika iz 1901 godine koji, da i to napomenemo, i danas čine osnove rada lekarskih komora u većini razvijenih zemalja sveta.
Tračak nezavisnosti unela je u Lekarsku komoru Srbije dve godine ranije osnovana Lekarska komora Vojvodine i tu crtu nezavisnosti zadržala i promovisala sve do promene vlasti kada je posle novih izbora popustila pod pritiskom i u nemoći da se odupre jednoumlju.
Zbog takvog ustrojstva Komore nije čudno da je većina lekara bila nezainteresovana za angažovanje u ovoj instituciji pa je i izbore za članove Skupštine, direktora, regionalne Skupštine i druge organe pratila slaba izlaznost. Poslednji izbori dali su nam ipak razlog za optimizam, kada je veći broj lekara izašao na izbore i uspeo da izabere one za koje se nadamo da neće odustati od sopstvenog integriteta i borbe za povratak integriteta Komore.
Šta nam je činiti?
Conditio sine qua non je izmena oktroisanog Zakona o komorama i samog Statuta komore u skladu sa tim. Garancija nezavisnosti, etički principi i zaštita lekara i pacijenata mora doći na prvo mesto a povereni poslovi kao što su licenciranje, vođenje registara i slično su podrazumevana aktivnost administrativnog tipa. Postoje zemlje u svetu gde Komora objedinjuje i Sindikat i time dobija veću snagu u zaštiti prava svojih članova o čemu treba razmisliti i nakon analize dobrih i loših strana odlučiti. Kontinuiranu edukaciju lekara treba prepustiti Srpskom lekarskom društvu i stručnim udruženjima u programskom smislu a bodovanje uskladiti sa profilom lekara koji je pohađaju. Komora ne treba da preuzima ingerencije koje Srpsko lekarsko društvo uspešno nosi duže od veka već da pomaže opstanak i podiže značaj ove važne institucije. Besplatna edukacija za lekare koju treba da obavlja struka mora biti finansirana iz ogromnih sredstava koje Komora dobija od obavezne članarine, umesto da se ta sredstva obrću u kupovini nekretnina i raznim privilegijama rukovodstva tipa putovanja po svetu bez vidljivih rezultata i pomaka u radu i efikasnosti.
Srpsko zdravstvo je, i pored stalnog pozivanja na opšteprihvaćene principe i temelje većine zdravstvenih sistema razvijenih zemalja sveta, u mnogome specifično i haotično. Osim postojanja praktično tri odvojena segmenta, tzv. državno zdravstvo, privatno i vojno, svedoci smo ogromnog jaza između proklamovanih prava pacijenata i realne ostvarivosti u pokušaju da se ta prava ostvare. Organizacija i način na koji funkcioniše zdravstveni sistem u Srbiji mora biti jedna od glavnih tema u radu Komore umesto prepuštanja pojedincima i partijskim funkcionerima da o tome odlučuju.
Tračak nezavisnosti unela je u Lekarsku komoru Srbije dve godine ranije osnovana Lekarska komora Vojvodine i tu crtu nezavisnosti zadržala i promovisala sve do promene vlasti kada je posle novih izbora popustila pod pritiskom i u nemoći da se odupre jednoumlju
Važno je pitanje kojim se kriterijumima rukovodio zakonodvac kada se opredelio da Komora ima direktora osim da preko jedne osobe ostvari uticaj vlasti na njen rad ili ćutanje, nije baš sasvim jasno. U svetu ne postoji sličan primer u zdravstvu a čak i van toga, recimo US Chamber of Commerce, nema direktora već predsednika. Ko ne shvata razliku može se uveriti na primeru naše Lekarske komore koja je već u nastanku zamišljena kao javno preduzeće u službi vlasti.
Ostaje nada da će novi ljudi izabrani u rukovodstvo Komore dati svoj doprinos suštinskim promenama i doprineti da ova institucija postane kredibilna, poštovana i da služi svrsi kojoj je namenjena. U protivnom možemo onom “javno” dodati i “komunalno” preduzeće.
