Laburista Kir Starmer podneo je 22. juna ostavku na mesto britanskog premijera, čime se Ujedinjeno Kraljevstvo našlo pred izborom sedmog šefa vlade u samo deset godina. Neposredan povod predstavljala je ubedljiva pobeda njegovog unutarpartijskog rivala Endija Barnama na dopunskim izborima u Mejkerfildu u okolini Mančestera. Donedavni gradonačelnik Šireg Mančestera osvojio je oko 55 odsto glasova, čime je stekao poslanički mandat i pravo da formalno uputi izazov Starmeru u borbi za vođstvo partije.
Bez dosledne politike
Uzroci Starmerovog pada bili su znatno dublji od pobede njegovog rivala u jednoj izbornoj jedinici. Njegova vlada nije ispunila obećanja o bržem privrednom rastu, nižim troškovima života i reformi javnih službi, dok su brojni zaokreti u politici, od penzionih davanja do oporezivanja poljoprivrednog zemljišta, dodatno oslabili utisak da premijer vodi jasnu i doslednu politiku. Presudan udarac stigao je kroz aferu povezanu sa imenovanjem Pitera Mandelsona za ambasadora u Vašingtonu. Dokumenta objavljena u okviru istrage o Džefriju Epstinu pokazala su da je Starmer bio upozoren na rizike takvog imenovanja.
Endi Barnam se nameće kao najizgledniji naslednik premijerskog položaja. Mediji uveliko spekulišu o mogućim promenama u vrhu vlade ukoliko on preuzme vođstvo nad partijom
Tom skandalu pridružile su se i ostavke dvojice najviših funkcionera britanskog Ministarstva odbrane 11. juna, izazvane neslaganjem oko ulaganja u odbrambene kapacitete zemlje. Već u maju, ostavku je podneo i bivši ministar zdravlja Ves Striting, koji je otvoreno procenio da Starmer neće biti kadar da povede Laburističku partiju na naredne izbore. Sve to pratili su katastrofalni rezultati na lokalnim izborima, na kojima su laburisti izgubili kontrolu nad desetinama lokalnih saveta, dok je podrška stranci u Škotskoj i Velsu pala na istorijski nizak nivo.
Donald Tramp je iskoristio priliku da na svojoj platformi zlurado najavi Starmerov odlazak i pre nego što se desio. Odnosi dvojice lidera, nekada relativno stabilni, zahladneli su nakon što je Starmer pažljivo ograničio britansko učešće u ratu SAD i Izraela protiv Irana, nastojeći da izbegne političke posledice koje britanska javnost i dalje povezuje sa iskustvom rata u Iraku.
Već viđen naslednik
Endi Barnam se nameće kao najizgledniji naslednik premijerskog položaja. Britanski mediji uveliko spekulišu o mogućim promenama u vrhu vlade ukoliko on preuzme vođstvo nad partijom. Među njima se najčešće spominje smena ministarke finansija Rejčel Rivs, dok bi Šabana Mahmud mogla da ostane na čelu resora unutrašnjih poslova. Scenario predaje vlasti predviđa da Starmer ostane na funkciji do kraja leta, ukoliko unutar partije bude više kandidata za rukovodeću poziciju, ili do sredine jula, ukoliko Barnama ne budu osporavali. U tom slučaju, novi lider Laburističke partije i premijer bio bi izabran pre povratka parlamenta sa letnje pauze.
Vlada nije ispunila obećanja o bržem privrednom rastu, nižim troškovima života i reformi javnih službi
Učestalost smena na čelu britanske vlade proističe iz strukturnih karakteristika tamošnjeg političkog sistema i ne odražava samo trenutnu političku krizu. Premijer ostaje na funkciji onoliko dugo koliko uživa podršku parlamentarne većine, a ukidanje zakona o fiksnom trajanju mandata parlamenta vratilo je na scenu staru praksu lakšeg političkog pregrupisavanja i češćih promena u vrhu vlasti.
Istraživanja javnog mnjenja upozoravaju da bi sledeći nacionalni izbori mogli da dovedu do parlamenta bez jasne većine. U takvom raspletu, reformisti Najdžela Faraža mogli bi da postanu pojedinačno najjača politička snaga, dok bi laburisti zabeležili najslabiji rezultat još od 1931. godine. Ko god bude preuzeo glavnu ulogu u Dauning stritu, naslediće ne samo duboko podeljenu stranku, već i politički sistem koji je poslednjih godina pokazao da pobednike proždire jednakom brzinom kao i gubitnike.
