Petnaesti jun tekuće godine predstavljen je u Briselu kao datum od istorijskog značaja. Ukrajina i Moldavija formalno su otvorile prvi pregovarački klaster sa Evropskom unijom, dve i po godine nakon odluke o pokretanju pristupnog procesa. Ukrajinski potpredsednik vlade zadužen za evroatlantske integracije, Taras Kačka, taj trenutak nazvao je „Rubikonom“, ističući da ukrajinsko društvo članstvo u EU doživljava kao jedan od ključnih nacionalnih ciljeva. Ursula fon der Lajen govorila je o „ogromnom koraku napred“, Antonio Košta o proširenju kao „strateškom izboru“, dok je Volodimir Zelenski iz Kišinjeva poručio da evropski put Ukrajine više nije moguće zaustaviti.
Bez ubrzanog procesa
Ispod površine pomenute svečane retorike, međutim, krije se znatno složenija stvarnost. Otvoren je tek prvi od šest pregovaračkih klastera, takozvani klaster „Osnove“, koji obuhvata pravosuđe, borbu protiv korupcije i funkcionisanje demokratskih institucija. Svaki naredni korak, od otvaranja preostalih klastera do ratifikacije pristupnog sporazuma, ponovo će zavisiti od saglasnosti svih 27 država članica.
Do ove tačke nije se stiglo ubrzavanjem samog procesa, već uklanjanjem prepreke koja ga je gotovo dve godine držala u blokadi. Prethodni mađarski premijer, Viktor Orban, sistematski je sprečavao otvaranje pregovora sa Ukrajinom sve do ubedljivog poraza na izborima od Petera Mađara. Nova vlada u Budimpešti potom je sa Kijevom postigla sporazum o pravima mađarske nacionalne manjine u Zakarpatju, gde trenutno živi između 60.000 i 70.000 etničkih Mađara.
Ipak, Mađar je odmah povukao jasnu granicu. Njegova vlada ne podržava ubrzano pristupanje Ukrajine Evropskoj uniji i insistira da Kijev prođe isti postupak kao i svi ostali kandidati. Najavio je i mogućnost referenduma o ukrajinskom članstvu ukoliko Ukrajina u narednih deset do petnaest godina uspe da zatvori sva 33 pregovaračka poglavlja. Drugim rečima, uklonjen je veto koji je blokirao početak procesa, ali nisu iščezle političke rezerve prema njegovom ubrzavanju. Dodatnu potvrdu da promena vlasti u Budimpešti nije promenila suštinu mađarskog stava doneo je i sam Evropski savet. Posle višesatnih pregovora Peter Mađar uspeo je da iz završnog dokumenta ukloni formulaciju kojom se predviđalo ubrzavanje ukrajinskog pristupnog procesa.
Orbanovim porazom uklonjen je veto koji je blokirao početak procesa, ali nisu iščezle rezerve prema njegovom ubrzavanju. U sistemu sa više od trideset članica, pri čemu bi Ukrajina postala peta najmnogoljudnija država Unije, postojeća pravila odlučivanja našla bi se pod dodatnim pritiskom
Otvaranju prvog klastera prethodile su i unutrašnje poteškoće u samoj Ukrajini. Šef kabineta Zelenskog, Andrij Jermak, podneo je ostavku krajem 2025. godine nakon što su antikorupcijske agencije izvršile pretres njegove imovine. Istovremeno, Zelenski je bio prinuđen da povuče zakon kojim je pokušao da ograniči njihovu nezavisnost, pošto su protesti u zemlji i pritisak iz Brisela takvu odluku učinili politički neodrživom. Time se pokazalo da pitanja obuhvaćena prvim pregovaračkim klasterom nisu birokratska formalnost, već zadiru u funkcionisanje političkog sistema i vladavinu prava.
Sama struktura pristupnog procesa objašnjava zašto entuzijazam koji je pratio junsku odluku poseduje znatno manje pokrića nego što se na prvi pogled čini. Proces je mukotrpan i vrlo lako može biti blokiran. Status kandidata, koji je Ukrajina dobila u junu 2022. godine, predstavljao je, pre svega, političku poruku solidarnosti, a tek potom procenu njene institucionalne spremnosti za članstvo.
Upravo zato se u Briselu poslednjih meseci sve češće govori o postepenoj integraciji umesto o brzom članstvu. Jedna od mogućnosti jeste da se tehničke pripreme za pristupanje odvijaju paralelno sa reformama, dok bi Ukrajina u međuvremenu bila uključivana u pojedine evropske politike i segmente jedinstvenog tržišta. Takav pristup mogao bi da ublaži zastoje kakvi su pratili proces proširenja na Zapadnom Balkanu, ali ne menja osnovnu činjenicu da punopravno članstvo ostaje dugoročan cilj, a ne neposredna politička realnost.
Povoljne međunarodne okolnosti
Otvaranje prvog pregovaračkog klastera poklopilo se sa nizom povoljnih međunarodnih okolnosti za Kijev. Istog dana kada je objavljen početak pregovora, Evropska unija usvojila je novi paket sankcija protiv Rusije, kojim su obuhvaćena 34 fizička i 47 pravnih lica povezanih sa ruskom „senovitom flotom“, vojnom industrijom, propagandnim aktivnostima i smrću Alekseja Navaljnog. Uporedo sa tim, na samitu G7 u Evijanu, Donald Tramp je zauzeo znatno čvršći stav prema Moskvi nego prethodnih meseci. Na promenu tona uticao je i rat Sjedinjenih Država i Izraela protiv Irana, koji je podigao cenu nafte i time indirektno povećao prihode Rusije od izvoza energenata.
Kanal kontakta sa ruskom stranom uspostavio je tim Antonija Košte. To pokazuje da EU istovremeno nastoji da podrži Ukrajinu i sačuva mogućnost budućeg dijaloga sa Rusijom
Evropske vlade istovremeno su produžile sektorske sankcije Rusiji na godinu dana, umesto dotadašnjeg šestomesečnog režima, u kojem je redovno postojala mogućnost mađarskog veta. Pokrenuto je i odmrzavanje zajma Ukrajini u vrednosti od 90 milijardi evra. Ipak, otvorena je i osetljiva rasprava o mogućem obnavljanju direktnih pregovora sa Moskvom. Ambasadori Francuske, Nemačke i Velike Britanije već su 11. juna obnovili komunikaciju sa zamenikom ruskog ministra spoljnih poslova Mihailom Galuzinom, dok je sopstveni kanal kontakta sa ruskom stranom uspostavio i tim Antonija Košte. To pokazuje da EU istovremeno nastoji da podrži Ukrajinu i sačuva mogućnost budućeg dijaloga sa Rusijom.
Otpor ubrzanju procesa dolazi iz više pravaca. Francuska i Holandija već dugo spadaju među najopreznije članice kada je reč o proširenju, što otvara pitanje zbog čega bi Ukrajina prolazila kroz proceduru znatno brže od država koje su na članstvo čekale više od decenije. Slične rezerve ima i Bugarska, koja je već koristila pravo veta u sporu sa Makedonijom zbog pitanja identiteta i položaja bugarske manjine. U Poljskoj raste zabrinutost zbog mogućeg uticaja ukrajinskog agrarnog sektora na domaću poljoprivredu, budući da bi ulazak Ukrajine povećao obradive površine Evropske unije za približno četvrtinu.
Iza tih sporova nalazi se i širi problem. Evropska unija već danas teško postiže konsenzus među 27 država članica. U sistemu sa više od trideset članica, pri čemu bi Ukrajina postala peta najmnogoljudnija država Unije, postojeća pravila odlučivanja našla bi se pod dodatnim pritiskom. Tome treba dodati i približavanje francuskih predsedničkih izbora 2027. godine, što dodatno sužava prostor za politički rizične odluke u Parizu.
Zbog toga se evropske institucije okreću različitim modelima posredne integracije. Nemački kancelar Fridrih Merc predložio je koncept „pridruženog članstva“, prema kojem bi Ukrajina dobila mesto u evropskim institucijama bez prava glasa, dok bi se pregovori o punopravnom članstvu uporedo odvijali. Francuska je promovisala koncept „delimično integrisane države“, zasnovan na političkom dogovoru, a Evropska komisija pokušala je da progura model takozvanog obrnutog proširenja, prema kojem bi Ukrajina formalno postala članica uz privremeno ograničena prava. Nijedan od tih predloga nije naišao na širu podršku. Sve je očiglednije da među evropskim liderima postoji prećutna saglasnost da članstvo Ukrajine nije izgledno u narednih nekoliko godina, bez obzira na znatno optimističniju javnu retoriku.
Istog dana kada je objavljen početak pregovora, EU je usvojila novi paket sankcija protiv Rusije, kojim su obuhvaćena 34 fizička i 47 pravnih lica povezanih sa „senovitom flotom“, vojnom industrijom, propagandnim aktivnostima i smrću Alekseja Navaljnog
Ideje da se jednoglasnost zameni odlučivanjem kvalifikovanom većinom uživaju podršku dela evropskih zvaničnika, uključujući Antonija Koštu. Ipak, nailaze na snažan otpor država koje strahuju da bi u budućnosti mogle biti preglasane upravo u pitanjima koja smatraju vitalnim nacionalnim interesima. Kiparsko-turski spor jedan je od primera koji se u tom kontekstu najčešće navodi.
„Veliki utorak“
Postavlja se i pitanje koje se ređe pojavljuje u zvaničnim evropskim saopštenjima: da li Ukrajina raspolaže kapacitetima potrebnim za teret koji je očekuje čak i u slučaju ubrzanog približavanja EU. Troškovi obnove zemlje procenjeni su na 588 milijardi dolara tokom naredne decenije. Samo najhitnije sanacije štete zahtevale bi oko 200 milijardi dolara, dok predloženi budžet Evropske unije za period od 2028. do 2034. predviđa približno 14 milijardi evra godišnje za Ukrajinu. To je znatno manje od iznosa koji bi, prema pojedinim procenama, bio potreban samo za održavanje odbrambenih kapaciteta zemlje nakon eventualnog primirja.
Zamrznuta ruska državna imovina ostaje jedini potencijalni izvor finansiranja takvih razmera, ali njena upotreba i dalje zavisi od političkih odluka država članica. Istovremeno, stanovništvo Ukrajine smanjilo se sa približno 40 na nešto više od 31 milion ljudi, uz projekcije daljeg pada na oko 29 miliona do 2041. godine. Broj radno sposobnih građana danas je gotovo 40 odsto manji nego 2021, što predstavlja dodatni izazov za posleratni oporavak.
Otvaranje prvog pregovaračkog klastera nesumnjivo predstavlja važan politički pomak. Ipak, njegov domet ostaje ograničen samom prirodom procesa koji Evropska unija primenjuje prema svim kandidatima. Sledeći važan test mogao bi da usledi već u julu, kada Evropska komisija bude razmatrala mogućnost otvaranja preostalih pregovaračkih poglavlja na sastanku koji je u briselskim krugovima dobio neformalni naziv „veliki utorak“.
Nemački kancelar Fridrih Merc predložio je koncept „pridruženog članstva“, prema kojem bi Ukrajina dobila mesto u evropskim institucijama bez prava glasa, dok bi se pregovori o punopravnom članstvu uporedo odvijali
Mnogo realniji scenario za naredne godine jeste postepena integracija Ukrajine kroz uključivanje u pojedine programe Evropske unije, pristup fondovima i delovima jedinstvenog tržišta, bez čekanja na veliki institucionalni preokret koji bi podrazumevao reformu sistema glasanja, budžetske politike i spoljnopolitičkog odlučivanja.
Ukrajina je simbolično prešla Rubikon. Ostaje da se vidi da li će Evropska unija uspeti da taj simbolički korak pretvori u konkretan politički rezultat ili će se i ovaj talas proširenja sudariti sa istim ograničenjima koja već godinama oblikuju evropsku politiku proširenja.
