Antihrist dolazi – ili barem priča o njemu, koja dopire iz Kremlja, Bele kuće i Silicijumske doline. Koncept ne dobacuje dalje od opskurne teološke spekulacije, proizašle najvećim delom iz kriptičkih reči Svetog Pavla o „čoveku bezakonja“ koji se „protivi i preuznosi iznad svega što se zove Bog“ i koji će „sam sesti u hram Božji (…) tvrdeći za sebe da je Bog“ (Druga poslanica Solunjanima, 2:3-4). Ali za malu grupu bogatih i moćnih ljudi, Antihrist je postao prizma kroz koju posmatraju svet.
Možda najistaknutiji samozvani prorok predstojećeg Armagedona je milijarder i investitor u tehnološke kompanije Piter Til, koosnivač Pejpala i Palantira, te pokrovitelj političke karijere američkog potpredsednika Džej Di Vensa. Tilov Antihrist je sui generis: zli tiranin koji će zavladati svetom predstavljajući se kao dobročinitelj i eksploatišući ljudske strahove, pre svega onaj od tehnologije. Ovaj vesnik kraja vremena, spekuliše Til, možda je već među nama, ovaploćen u pojedinim „luditima koji bi da zaustave kompletnu nauku“, poput ekološke aktivistkinje Grete Tunberg.
Vatikanska zabrana
Tilov Antihrist bi mogao da se pojavi i u formi „svetske vlade“. Kao što je jedan jezuitski teolog primetio, Tilova vizija je fundamentalno politička, a njegova „praktična rešenja brutalna“: svaki pokušaj da se reguliše veštačka inteligencija, učestvovanje u međunarodnom upravljanju globalnim krizama, ili ograničavanje tehnološkog razvoja postaje „priprema za vladavinu Antihrista“.
Najistaknutiji samozvani prorok predstojećeg Armagedona je milijarder i investitor Piter Til. Koosnivač Pejpala i Palantira u svakom ograničavanju tehnološkog razvoja vidi „pripreme za vladavinu Antihrista“
Stoga nimalo ne iznenađuje što Vatikan Tilu nije dao imprimatur za njegove apokaliptične tlapnje. Kada je poželeo da na Pontifikalnom univerzitetu Svetog Tome Akvinskog – poznatom kao Angelikum – održi seriju predavanja na ovu temu, univerzitetska uprava mu to nije dozvolila, primoravši ga da nastupe preseli u rimsku palatu Orsini Taverna.
Svejedno, izgleda da Tilu nije problem da okupi publiku. A moguće je i da je za svoja armagedonska nagvaždanja našao zainteresovani auditorijum u Argentini, u koju se nedavno preselio. Anarhokapitalistički nastrojeni predsednik te zemlje, Havijer Milei, prava je mera za Tila. (Kao što bi to mogla biti i, rečima V. S. Najpola, „razmetljiva balzamovana besmrtnost“ Eve Peron.)
Ilon Mask, poput Tila jedan od osnivača Pejpala, ne priča toliko o Antihristu (mada se na marginama interneta može naići na spekulacije o tome kako gradi infrastrukturu koju će Antihrist koristiti za upravljanje svetom), ali svakako deli Tilovu političku viziju. Štaviše, obojica su glasne pristalice predsednika Donalda Trampa, često predstavljenog kao štit od svakojakih „zala“, poput „voukizma“, migranata i nehrišćanskih vera.
Mesijanska figura i dvorski filozof Kremlja
Tramp se u tom smislu savršeno uklapa u fikciju o Antihristu: on je katehon, „onaj koji zadržava“ i ko će, prema opisu Svetog Pavla, uništiti „bezakonika“ (Druga poslanica Solunjanima, 2:6-8). Mnogi od njegovih MAGA pristalica – a i sam Tramp – otišli bi i dalje od ovoga, prikazujući ga kao mesijansku figuru, sličniju samom Isusu Hristu.
Ovaj eshatološki zaokret u američkoj politici opravdava praktično svako postupanje administracije – ma koliko nasilno ili koruptivno bilo – kao pravedničko. Nigde to nije očiglednije nego u opisu koji je sekretar odbrane Pit Hegset ponudio za Trampov rat po izboru protiv Irana, nazivajući ga svetim krstaškim ratom. Zasluge za vojne uspehe Amerike u ranoj fazi rata Hegset je pripisao „proviđenju svemoćnog Boga“, ali je na službi održanoj u Pentagonu citirao fikcionalizovanu verziju Jezekilja 25:17 iz filma Petparačke priče, ne bi li na taj način raspalio poriv pripadnika američke vojske za „pravedničko“ nasilje.
Možda najuticajniji glas među zagovornicima apokaliptičkog pogleda na svet danas je Aleksandar Dugin, dvorski filozof Kremlja i predvodnička figura ovovekovnog ruskog nacionalizma
Ali nije Sudnji dan samo američka opsesija.
Možda najuticajniji glas među zagovornicima apokaliptičkog pogleda na svet danas je Aleksandar Dugin, dvorski filozof Kremlja i predvodnička figura ovovekovnog ruskog nacionalizma. Po njegovom viđenju, „Satanine sile“ dižu se na Zapadu – „Kraljevstvu Antihrista“ – a ruska civilizacija je ta koja sprečava globalni duhovni sunovrat. Zapad nije samo rivalska civilizacija s drugačijim vrednostima; on je „beživotan svet“ i „jama odbačenih“, dok je Rusija „srce sveta“ kome je namenjena „kosmička sudbina“.
Po ovoj logici, predsednik Vladimir Putin nije samo čvrstorukaš koji deluje u skladu s ruskim interesima. On je figura proviđenja u svetoj misiji – još jedan katehon – a njegov rat protiv Ukrajine nije teritorijalni grabež, već egzistencijalna bitka za slovensku dušu.
Kompromis kao kapitulacija
Posledice ovakve logike su dalekosežne. Politika i diplomatija počivaju na veštini pregovaranja i kompromisa. Apsolutna stanovišta uzmiču pred zahtevima koegzistencije, a budućnost se ne može predvideti. Ali apokaliptičko mišljenje polazi od pretpostavke da zna kako se istorija okončava, a svaki kompromis interpretira kao kapitulaciju.
Ovo se ogleda i u Duginovom stanovištu po kome Rusija i Zapad predstavljaju „sveobuhvatne poglede na svet“ i „uzajamno isključujuće projekte budućnosti ljudskog roda“. Vidljivo je i u tome kako Trampova administracija prikazuje Irance kao zle i nečovečne, kao i u predsednikovoj pretnji da će uništiti kompletnu iransku civilizaciju. Politika i diplomatija nemaju nikakvu funkciju kad su oponenti postali otelotvorenje zla.
Vredi se setiti najživopisnijeg istorijskog primera prodora ovakvog načina razmišljanja u visoku politiku: uspona sibirskog mistika Gregorija Raspućina do statusa najuticajnije figure na dvoru cara Nikolaja Drugog. Raspućin nije bio tek puka refleksija ličnih slabosti Nikolaja i njegove supruge Aleksandre, iako se verovalo da je zaslužan za ublažavanje patnji njihovog sina hemofiličara. U trenutku kad je Raspućin stupio na scenu, carska Rusija je već bila u opadanju, a njena iscrpljena monarhija već prigrlila natprirodno, nakon što je ostala bez racionalnih odgovora na probleme s kojima se zemlja suočavala.
Slična dinamika je, reklo bi se, i danas na delu u SAD i Rusiji: Trampovi i Putinovi sledbenici, suočeni s nefunkcionalnošću režima koje ova dvojica oličavaju, razvijaju milenijarističke vizije. Došli smo do tačke na kojoj su papa Lav XIV i Vatikan postali glas razuma.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
