Kada je Bora Stanković, pisac koga čini se uvek iznova i s uživanjem otkrivamo, objavio 1902. godine zbirku kratkih priča Božji ljudi, prvi put su u srpskoj književnosti prosjaci, ubogi i sumanuti postali glavni akteri jednog književnog dela. Ova nevelika zbirka kroz dvadeset i jednu priču nejednakih dužina daje jednu široku, slojevitu, snažnim emocijama i empatijom obojenu sliku sveta u koji do tada nije postojao uvid. I mada je taj svet prostorno i epohom precizno određen – Vranje, 19. vek, vreme pred oslobađanje od Turaka – on je istovremeno univerzalan i vanvremenski. U svakoj priči Stanković u par poteza uspeva da nam sažeto približi sve one žudnje, nesreće i neostvarene želje koje su njegove junake dovele do trenutka da pređu liniju koja ih deli od „normalnog“ socijalnog i društvenog okruženja, da postanu izopštenici, i da se prepuste laganom kopnjenju koje nazivaju sudbinom. Ta neprestena tenzija između onog što je bilo pre, i onoga što je sada, između onoga šta je život junaka mogao, obećavao ili čak bio predodređen da bude, i na šta se, usled različitih udara sudbine najzad sveo, čini da se ova zbirka čita kao jedna meditativna studija o ljudskoj prirodi, bez ikakve želje da se sudi, već samo da se ta priroda što dublje i sveobuhvatnije razume. Opijajuća senzualnost, snaga i moć telesnog, žal za nepovratnošću trenutka boji ovu prozu rafiniranom melanholijom koja je po svojoj delikatnosti jedinstvena u domaćoj književnosti i zasigurno svojevrstan trademark Bore Stankovića kao pisca.
Reditelj Jug Đorđević i dramaturg Đorđe Kosić (zajednički su doneli i sjajnu predstavu Uspavanka za Aleksiju Rajčić) pronašli su pravu formulu kako da u prevođenju na jezik drugog medija ovaj tako višeslojni svet ne izgubi ništa od svoje istinitosti i zavodljivosti. Neočekivano za adaptacije, nisu tražili dramske sukobe i prizore već su se jednostavno prepustili storytellingu – pripovedanju. Glumci su u ovom pristupu istovremeno i pripovedači i akteri, oni i jesu svoji likovi ali ih i posmatraju sa strane, komentarišu ih, da bi se već u sledećem trenutku prepuštali snažnim emocijama koje junake prožimaju. Svaka od tih priča, svaka od tih sudbina, jeste jedan dramski segment i svakoj priči je dat poseban ton, ritam i vizuelni izraz, ali s vremenom vi vidite da se poput mozaika čitav jedan kompleksan svet polako uspostavlja.
Glumci su istovremeno i pripovedači i akteri, oni su svoji likovi ali ih i posmatraju sa strane, komentarišu, prepuštaju snažnim emocijama koje junake prožimaju
Đorđević je pronašao način da ono vizualno ne bude ilustracija pripovedanju, već da ga komentariše, otključava, svodi na suštinu. Postoji tu zaista mnogo izuzetno lepih, domišljatih a opet preciznih i jasnih rediteljskih rešenja koja čine da se ova dva toka upotpunjuju i nadopunjuju i nikad ne smetaju jedan drugom. Stankovićev svet, i tu leži ono zaista originalno u ovom pristupu, nije banalno osavremenjen, već je savremenim pozorišnim sredstvima objašnjen, doveden u svoj svojoj autentičnosti pred današnjeg gledaoca, ne oduzimajući mu ništa od njegove opojne lepote. Posebna umešnost dramaturga je bila da u svakom segmentu pronađe gde su ti dramski momenti, gde pripovedanje prelazi u dramski sukob, kako bi se pronašao neophodan akcenat ili usmeravajuća snaga koja određuje pravac daljeg toka priče. Svedena ali vrlo funkcionalna scenografija koja daje mnogo mogućnosti za razigravanje (Andreja Rondović), značenjski jasni, efektni kostimi (Velimirka Damjanović), pametno i sugestivno korišćena muzika (Nevena Glušica) samo upotpunjuju ovu besprekorno osmišljenu celinu. Sve to naravno uz vrlo nadahnut ansambl koji je pokazao zavidan entuzijazam i veštinu, počev od brzog menjanja registra, često i u istom segmentu, pa do čisto fizičke spremnosti i preciznosti. Vanja Ejdus, Iva Milanović, Jelena Blagojević, Aleksandar Vučković, Nedim Nezirović, Novak Radulović – svako od njih ima „svoju priču“, svoj segment, svoj momenat da pokaže izuzetan talenat, a opet sve vreme su u savršenom saglasju. Vrlo je teško izdvojiti nekog posebno, ali ipak Vanja Ejdus se izdvaja svojom specifičnom, nervoznom energijom i snažnom, uzbudljivom prisutnošću na sceni.
Nepripremljen gledalac može se naravno iznenaditi, ovakav pristup i postupak postavlja pred publiku drugačije izazove – ovo je slowburn koncept – ali kako predstava napreduje, neumitno se i vi osećate sve više uvučeni u taj uzbudljivi svet prosjaka i ubogih, i uviđate jednu širu, do kraja promišljenu i što je važnije, sprovedenu umetničku viziju. Odličan način da se promišlja klasika i jednostavno rečeno – odlična predstava.
