U Nišu se od 1966. godine održava manifestacija Filmski susreti, posvećena domaćim glumcima i njihovim ostvarenjima. Osnivači manifestacije bili su Udruženje filmskih glumaca Jugoslavije i Grad Niš. Godine 2025. Udruženje filmskih glumaca za čijeg predsednika je te godine izabran glumac Petar Benčina, saopštilo je da Filmski susreti u Nišu neće biti održani zbog stanja u zemlji, protesta i blokada. Vlast je uprkos tome odlučila da ipak održi „Susrete na Tvrđavi“. Na festivalu su se pojavili malobrojni umetnici koji su se poklanjali pred skoro praznim gledalištem. Ta manifestacija je dobila pomoćno ime – „Festival praznih stolica“.
Nekadašnji suorganizatori razišli su se na dve strane. Grad Niš i Niški kulturni centar su 2026. godine pokrenuli novi festival, nešto kao Međunarodni filmski festival u Nišu. Željko Mitrović, koji u ime i za račun vlasti producira jedan broj festivala pretvarajući ih u pinkovske rijalitije, potrudio se da dovede pomalo ocvalu svetsku zvezdu Žan-Kloda van Dama. Kao što i priliči, Mitrović je glumca najpre odveo kod Aleksandra Vučića, potom na binu u Tvrđavi da svečano otvori festival. Žena koja je prevodila njegov govor našla se na muci kako da prevede neke delove njegovog govora jer je bilo očigledno da Van Dam nije siguran gde je došao. Zahvalio se predsedniku (bezimenom) i „gospodinu Pinku“ i proglasio 60. festival otvorenim. Taj 60. festival je počeo četiri dana kasnije na drugom mestu. Na otvaranju ovog državnog festivala zaista je bilo mnogo ljudi, neki su došli da vide svetsku zvezdu, neki zato što im je to bila radna obaveza. Već sledećih dana i ta manifestacija se pretvorila u „Festival praznih stolica“.
Na festivalu koji je Udruženje filmskih glumaca organizovalo četiri dana kasnije, od 29. avgusta do 3. septembra na keju kraj Nišave (gradska opština Medijana), sledeći tradiciju dugu 60 godina, uprkos opstrukcijama, uprkos kiši, okupio se ogroman broj građana da pozdravi svima poznate glumačke veličine. I narednih dana bili su prisutni i umetnici, njih preko stotinu, i publika, njih više hiljada. Njima se obratila dobitnica nagrade „Pavle Vuisić“ Tanja Bošković: „Kad nas pogledam – nismo sami!“
Sajam je trebalo da otvori Slobodan Milošević
Sajam knjiga je jedna od najstarijih kulturnih manifestacija u Srbiji koja je redovno bila rekorder po broju posetilaca. Uoči održavanja 68. sajma planiranog da traje od 25. oktobra do 2. novembra 2025. godine izdavači su tražili da se održavanje Sajma pomeri za dva dana kako ne bi koincidiralo s godišnjicom pada nadstrešnice u Novom Sadu. Zahtevali su i da se smanje cene zakupa. Ti zahtevi su odbijeni, usledile su ostavke predsednika i nekih članova Odbora, jedan broj izdavača odbio je da učestvuje (većina je 1. novembra zatvorila štandove), a Ljubivoje Ršumović koji je trebalo da otvori Sajam, odustao je. Zamenio ga je Čedomir Antić održavši poduži, zamoran govor. Na otvaranju se nije moglo uočiti prisustvo značajnijih književnih imena, a iza brojnog obezbeđenja, publiku su uglavnom činili sekretari, podsekretari i ostali uglednici raznih ministarstava i drugih državnih službi. Prvog radnog dana najbrojnija publika pristigla je autobusima iz Republike Srpske. Nije da čitaoci iz Srpske nisu i ranijih godina dolazili na Sajam, ali ovog puta baš su bili dobro organizovani i brojni. Eto, da se ne misli da se organizuju da dolaze samo zbog glasanja na izborima.
Organizatori su objavili da je na Sajmu bilo 134.750.000 posetilaca. Kako smo često imali priliku da više verujemo sopstvenim očima nego brojkama koje objavljuju nadležne službe, možemo s pravom da sumnjamo u ovaj podatak. Nezgodno je što su organizatori 2024. godine saopštili da je bilo preko 200.000 posetilaca, te tako i zvanične cifre pokazuju da je broj posetilaca opao za više od 30 posto.
Koliko će biti posetilaca na Sajmu koji treba da se održi od 23. do 31. oktobra 2026. godine? Izbegnut je 1. novembar, ali će se tokom Sajma održati parlamentarni izbori. Nešto slično, tj. izbori, desilo se i 2000. godine. Sajam je trebalo da otvori Slobodan Milošević, ali se pre toga desio 5. oktobar, pa su i on i dotadašnji organizatori otišli u prošlost! Samo podsećam!
Veliko je pitanje koliko će ljudi želeti da poseti ovogodišnji Sajam knjiga? Većina pravih izdavača ga bojkotuje, tako da su glavni izlagači državne firme, ustanove, eparhije, manastiri, neke prodavnice knjiga, razna udruženja kao npr. „Motokultivator“, Pošta Srbije (dodeljen im je veliki prostor, mada se ne bi reklo da su oni veliki izdavač, ali treba popuniti prazninu). Naravno ne izostaje „pomoć prijatelja“, tj. brojnih izdavača iz Republike Srpske.
Ceo grad je pozornica
Godine 2024. švajcarski reditelj Milo Rau otvorio je 58. Bitef i govorio protiv Rio Tinta. Uglavnom je poznato šta se posle toga dešavalo. Godine 2025. nije održan zvanični 59. Bitef, održan je ne:Bitef. Uprkos otkazivanjima pozvanih predstava, uprkos nezadovoljstvu velikog broja umetnika, ove godine održan je zvanični 59. Bitef. Na otvaranju u Ateljeu 212 jeste bila puna sala, opet bez značajnijih imena naše kulturne scene. Tokom narednih dana trajanja festivala opet su se ukazale PRAZNE stolice. Nema zvaničnih podataka koliko je bilo posetilaca. Tako je zvanični Bitef potvrdio slogan ne:Bitefa: „Bitef je tamo gde se okupimo“. Publika se okupljala na ne:Bitefu održanom 20. septembra na 60 mikroscena na kojima je program trajao šest sati. Ono što je bilo vidljivo, gde god da ste kretali kroz grad sretali ste ljude koji su odlazili ili se vraćali s nekog događaja. Sticao se utisak da je ceo grad pozornica. Okupili su se stvaraoci, umetnici, kulturni radnici, poslenici i – publika!
Manifestacije postaju kulisa iza koje vlast prikriva pravo stanje stvari, sopstvenu nesposobnost i bahat odnos prema kulturi. Podrška publike postala je masovnija od kada je počela studentska pobuna
Gradska sekretarka za kulturu Jelena Medaković neumorno ponavlja da je s kulturnim manifestacijama sve u najboljem redu, da su sve pripreme obavljene na najbolji mogući način, da se vraća sjaj tradicionalnim manifestacijama, ama, „zlatno je doba“ u kulturi. Uprla je iz sve snage da se sve manifestacije održe, da se preskoče ili prećute problemi, da se potisnu pitanja i zanemare uzroci neodržavanja i bojkota pojedinih manifestacija. Ponosno pobraja da su ove godine sve manifestacije održane ili će biti održane! Moraju! To je dovelo i do nekih bizarnih situacija, te je tako u Domu omladine od 21. do 27. septembra održan Martovski festival. U dokumentima Skupštine grada piše „Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma“. Taj festival se inače tradicionalno održavao u martu, te su ga mnogi i kolokvijalno zvali „Martovski“. Sada je u svim promo materijalima, na reklamnim panoima kao zvaničan naziv ispisano „Martovski festival“. Zašto? Da bi se na taj način dokazalo da se održava kontinuitet, pa može i mart da se preseli u septembar. Na stranu to što nema objašnjenja zašto prošle godine nije održan, nema objašnjenja ko je radio selekciju za ovogodišnji festival jer je selektor Dejan Dabić podneo ostavku, nije objavljeno koliko tačno filmova će biti prikazano, nije objavljen sastav žirija. Otvaranje Festivala malo je bilo tužnjikavo, računajući i nekoliko fraza koje je otvarajući Festival izgovorio Vuk Savić, osoba retko kome, osim vlastima, poznata. Sala Doma omladine čak ni na otvaranju nije bila ispunjena, balkon nije ni otvaran, mada je jedan deo publike došao organizovano i ulazio u salu po spisku.
Posle pauze od dve godine, pomeranja termina, menjanja selektora, ove nedelje počinje Fest. Kad je prethodni Odbor (predsednik Dušan Kovačević), podnosio ostavku i odustao od organizacije Festa obrazložio je da to čini iz razloga „solidarisanja s publikom, filmskim radnicima i studentima filmskih škola koji su u blokadama ili u štrajku, kao i jasnih stavova esnafskih udruženja“. Novi Odbor čija je predsednica Jelena Medaković (koja inače predsedava u više Odbora), a članovi Lazar Ristovski, Goran Peković, Marko Novaković i Jelena Stošković, nije imao te dileme, daleko bilo! Imenovan je novi selektor Dragan Jeličić koji je odabrao filmove, napravio program i Fest može da počne 2. oktobra. Poznavaoci filma tvrde da je program dobar, ali neki imaju rezervu da održavanje Festa u ovakvim okolnostima doprinosi stvaranju lažne slike da je sve normalno. Dosad je najveće oduševljenje održavanjem Festa pokazala predsednica Odbora, kao i drugi predstavnici vlasti. Da li će to njihovo zadovoljstvo podeliti i publika, videćemo!
Program: Uskoro!
Ovom spisku manifestacija koje zbog različitih poteza vlasti izazivaju otpor i pobunu umetnika kojima se potom pridružuje i publika, mogle bi se priključiti i druge manifestacije, kao što je npr. Gitarijada u Zaječaru. Kada je 2025. godine otkazano učešće bendu Goblini, isto su uradila još četiri popularna ansambla, a onda je i publika otkazala posetu!
Posle navođenja ovih primera o odnosu publike prema nekim, nekada velikim i uglednim manifestacijama, nužno se postavlja pitanje zašto se dešavaju „prazne stolice“, zašto publika bojkotuje neke događaje? Publika uglavnom reaguje na stavove koje iskažu umetnici, stručnjaci, kulturni radnici. Ako toga nema, život teče dalje.
Nema javnih reakcija na programe i organizaciju jedne od najvažnijih muzičkih manifestacija, Bemus. Uprkos tome što je bilo vidljivo da je prethodnih godina Bojan Suđić skoro pa prisvojio Bemus (bio predsednik Odbora, pa umetnički direktor, istovremeno na dva, tri koncerta dirigent orkestrima koje je vodio ili osnovao), uprkos činjenici da je program znatno osiromašio i sveo se na nastupe nezaobilaznih ansambala RTS, nekoliko domaćih izvođača i jednog ili dva umetnika međunarodnog renomea. Ove godine izgleda da je došlo do nekih tumbanja u Odboru, promene selektora, ko zna čega još, uglavnom, ostalo je manje od petnaestak dana do početka manifestacije, a na sajtu organizatora u rubrici Program, piše: uskoro!
Na sve te propuste nema reakcije stručne javnosti, teško je proceniti kako će publika reagovati na ovakve neizvesnosti. Uglavnom, sumnjam da će biti podataka o broju posetilaca, jer ih i prethodnih godina nije bilo. Inače, izuzev za Sajam knjiga, nema zvaničnih podataka o broju posetilaca i na drugim manifestacijama.
Zbog podrške studentima, mnoge institucije kulture, organizacije kao i pojedinci bili su izloženi šikaniranju, ponižavanju i osvetničkom medijskom progonu
Pre četiri meseca Programski sektor Kulturnog centa Beograda koji od 1986. godine organizuje Oktobarski salon, upozorio je da se ne znaju elementarne činjenice bitne za organizaciju Salona. Medakovićka i predsednik Odbora Vuk Vidor demantuju, sve je u najboljem redu, pripreme uveliko teku. Improvizacija, promena pravila, neprimeren odnos prema umetnicima, doveli su do toga da skoro 40 posto domaćih likovnih umetnika otkaže učešće. Uprkos tome što je otvaranje odloženo i dalje se ne zna u kojim prostorima će Salon biti održan. Zvanično: „u brojnim prostorima“.
Podignut glas
Primeri Bemusa i Oktobarskog salona, ali i svi drugi ukazuju ne samo da se ponižavaju umetnici, već se nipodaštava i publika. Manifestacije postaju kulisa iza koje vlast prikriva pravo stanje stvari, sopstvenu nesposobnost i bahat odnos prema kulturi. Podrška publike stavovima umetnika i struke postala je masovnija i vidljivija od kada je počela studentska pobuna. Studenti su probudili društvo zapalo u izvesnu pomirenost sa stanjem stvari. Deo javnosti je na dramatične događaje povremeno reagovao, nekada kao što je to bio slučaj posle tragedija u „Ribnikaru“ i Duboni i Malom Orašju, ali nije bilo te snage, tog faktora okupljanja koji bi artikulisao duboko nezadovoljstvo i želju za pravdom i istinom. Političke stranke su bile nepoželjne. Kad se desila tragedija u Novom Sadu, formirala se nova pokretačka snaga koja je neopterećena političkom prošlošću i teretom promašenih šansi, razbila letargiju, probudila nadu i pozvala na otpor. Podrška studentskom pokretu i zahtevima za uspostavljanje sistema pravednosti, pravde i odgovornosti, postala je pitanje ne političkog, već moralnog stava.
Kako su umetnost i kultura u svojoj biti usmerene na kritičko preispitivanje, na osvajanje i odbranu prostora slobode, veliki broj umetnika pružio je na različite načine podršku studentima. Zbog te podrške mnoge institucije kulture, organizacije kao i pojedinci bili su izloženi šikaniranju, ponižavanju i osvetničkom medijskom progonu. Vlast, koja je davno uspostavila kriterijume političke podobnosti, bespogovorne lojalnosti, rigorozno je primenjivala te kriterijume na sve segmente odnosa prema kulturi, od finansiranja do kadrovske politike. Umetnici su pružali otpor! Pridružila im se i publika!
Ta publika veruje i prati one koji imaju integritet, koji osim što su se dokazali u poslu kojim se bave, dokazali su se i kao slobodoumni, hrabri, neucenjeni, nepotkupljeni, oni koji nisu koristoljubive ulizice i poltroni. Umetnici ne dižu glas iz hira! Ustaju protiv manipulacija, cenzure, obmane, laži, nepravde, neslobode, bahatosti, nasilja! Publiku čine ljudi koji kulturu vole, oni koji prepoznaju istinske vrednosti. Ne mogu tu vezu između stvaralaca i publike da razumeju oni koji nikada ne idu u pozorište, na koncerte, izložbe, a poslednja knjiga koju su pročitali im je neka iz lektire za osnovnu školu. Ne mogu ni oni koji su samo zahvaljujući lojalnosti ovoj vlasti došli do nekih pozicija moći, bez stvarnih zasluga i rezultata. (Nisu ni druge vrste koristi zanemarljive.) Zato tako žestoko preziru kulturu!
Naravno, ima i ozbiljnih umetnika i kulturnih radnika koji zagovaraju tezu da se mora obezbediti kontinuitet kulturnih manifestacija, da ne treba preterivati u otporu prema režimu, da treba održavati kulturnu tradiciju. Bliža sam onima koji tvrde da održavanje privida, simuliranje normalnosti samo doprinosi širenju uverenja: Eto, može i tako! Verujem umetnicima i publici čiji je stav: NE MOŽE TAKO!
