Jednako mu je pristajala vijetnamka kao i smoking, leptirka – rekao sam njegovoj ćerki Ani. Dok se nacija klela u „tristaća“ on je vozio mercedes kabriolet. Na Zvezdari je imao i omanji „zoološki vrt“. Samo krupna divljač: berlinski Srebrni medved (Presađivanje osećanja), venecijanski Lav San Marko (Anabelin san). Dok je Frensis Ford Kopola za kuhinjskim stolom njegove majke kusao njenu supu, on je smišljao slogan za izgradnju pruge Beograd–Bar. I bi tako Voz kreće ’73. Tri godine kasnije za sloganom je stigao i voz. Pre voza krenula je pesma, hit Korni grupe Ivo Lola – čiji je on tekstopisac.
Ako je 3 u 1 kafa, 6 u 1 je Dejan Đurković: reditelj, scenarist, filmski kritičar, prevodilac, TV novinar, marketinški stručnjak. „Bio je roman za sebe“ – rekao mi je reditelj Miroslav Jokić. „Bilbord na dve noge“, reći će crnogorski reditelj Draško Đurović. Za Božidara Zečevića, dramaturga i istoričara filma, Đurković je bio „bretonovsko, reverdijevsko, nušićevski i domanovićevski, spoj nemogućeg a poželjnog“. Za Slobodana Novakovića – pored Ljubomira Draškića i Vuka Babića – jedan je od trojice musketara iz klase profesora Vjekoslava Afrića. Za mene jedan od četvorice musketara Festa – pored Milutina Čolića, Milana Vukosa i Dušana Makavejeva – bez kojih Festa ne bi bilo – a njih bi.
Matija Bećković je njegov tajni savetnik u kratkom igranom filmu Anabelin san (Srebrna medalja – Manhajm), u kome igra Ljubomir Draškić. U Presađivanju osećanja prvi put pred kamere, kao raznosač mleka, staje književnik Svetozar Vlajković. Vlajković zadržava glumački pravac i u sledećem kratkom Đurkovićevom filmu: U pravcu početka. Danilo Kiš je ostao kratkih rukava sa dva nerealizovana filmska scenarija, ali se kao glumac iz prve (s)našao sa Mancom Košir, u Đurkovićevom filmu Četvrta dimenzija (Medalja – Tampere).
Đurković je bio prvi reditelj koji je 1969. na Festivalu Jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma dobio nagradu u obe kategorije. Zlatnu medalju za kratki igrani film Presađivanje osećanja i Srebrnu medalju – s Mićom Miloševićem – za dokumentarni filma Za i protiv za (Studentski protest ’68). Socijalni eksperiment, dokumentarni film o štrajku glađu grupe studenata Beogradskog univerziteta, kao čin solidarnosti sa štrajkom kakanjskih rudara u rudnicima stiže u Oberhauzen (1971), najprestižniji festival dokumentarnog filma u svetu. Za Psihodelikt Đurković 1968. dobija nagradu u Oberhauzenu dok je na istoj adresi dve godine kasnije prikazan treći njegov film U pravcu početka.
Đurković je i scenarista dugometražnih igranih filmova Soje Jovanović (Dr), Vuka Babića (Pre rata), Živojina Pavlovića (Crveno klasje)…
Nepoznate detalje iz biografije ove osobene ličnosti pronalazim u knjizi Planeta filma: Dejan U pravcu početka (Biblioteka grada Beograda), objavljenoj u ediciji Festovih 50. Autorka Ana Đurković, Dejanova ćerka, strpljivo je uz nesebičnu pomoć Dušana Cicvare, filmskog kritičara, publiciste i dugogodišnjeg Đurkovićevog prijatelja, postavila kolaž slojevite biografije. U razgovorima, intervjuima s Dejanovim kolegama, saradnicima, prijateljima nalazi se i svedočenje Ivana Ivanovića, autora Crvenog kralja, romana po kome je Đurković, za Dunav film trebalo da uradi dugometražni film. Indukovana afera da je crveni kralj zapravo „najveći sin naših naroda i narodnosti“ potopila je snimanje filma, ali ne i prijateljstvo dvojice autora.
Dok je Frensis Ford Kopola za kuhinjskim stolom njegove majke kusao njenu supu, Đurković je smišljao slogan za izgradnju pruge Beograd–Bar. I bi tako Voz kreće ’73. Tri godine kasnije za sloganom je stigao i voz
Posle susreta u Domu kulture u Rakovici, gde je Đurković okupio levičare na tribini protiv ratnohuškačke politike Vojislava Šešelja, Ivanović mu se pridružuje u Knez Mihailovoj. „Dok smo Dejan i ja pozivali na mir, odjednom su se stvorili neki maskirani ljudi koji su u rukama držali palice. Ubrzo po nama počeše žestoko da udaraju. Kasnije sam saznao da su to bili Beli orlovi, koje je formirao reditelj i publicista Dragoslav Bokan. Meni psuju majku komunističku. Za mene je to bio novi momenat. Celog života proganjali su me kao četnika“, svedoči Ivanović.
Nekoga kamera voli, dok ima i onih koji uspeju da ih ista zavoli. Sredinom sedamdesetih Đurković se pojavljuje na TV Beograd kao autor i voditelj izuzetno gledane emisije Reč po reč u režiji Aleksandra Mandića. Nemali iskorak u to vreme da se u studiju pojave tri gosta poput recimo, revolucionara Vice Buljana, slikara Stojana Aralice i Milenka Bojanića, tada direktora kragujevačke Zastave – potonjeg srpskog premijera ili Aleš Bebler s Brankom Ćopićem i Radivojem Markovićem. Reć po reč i s Darom Janeković, Jovanom Raškovićem, balerinom Mirom Sanjinom, narodnim herojem Vladom Šegrtom, Dušanom Matićem…
Profil gostiju podsetio me je na selekciju potencijalnih voditelja, u velikoj američkoj TV mreži, gde je trebalo da u improvizovanom razgovoru ovladaju ne samo temom veći i trojicom gostiju koje prvi put vide. Da bi došli do proverenog TV domaćina tok-šou emisije, u studio je „posađen“ ekspert za nanotehnolgiju, drugi je mislim bio ihtiolog, a treći stručnjak za endometriozu. Zadatak voditelja bio je da taj razgovor učini zanimljivim kako gledaoci ne bi utekli na drugi kanal.
Dejan nije imao problem te vrste. Reč po reč imala je rastuću gledanost, kojom je on umešno ovladao, vešto usmeravajući međusobni razgovor gostiju.
Brz, ne i brzoplet, hitre, originalne, izazovne misli, kratke, jasne pamtljive poruke, naslova poput: Mali lonac, a velika supa – njegova televizijska komedija koju emituje TV Beograd ili naslova autorskih tekstova i filmskih kritika: Ko tebe satirom ti njega satarom; Kula od slonove pakosti; Kult dvoličnosti; Ljubav i moda ili moda Marijanova… Gotovo da je najavljivao skok i u valovite marketinške vode. Dejan Đurković je bio Drejper iz našeg sokaka – pre nego su Ljudi sa Menhetna prohodali.
Sa Vukom Babićem, autor je kratkog dokumentarnog filma 19.000.000 – moglo bi se reći prvog domaćeg političkog spota, posvećenog Ustavu SFRJ iz 1963.
„Bilo mi je interesantno to Dejanovo zanimanje za marketing. Za mene je to bilo novo, nisam se bavio time“, navodi Aleksandar Mandić. „Kroz tu Spectru prošlo je mnogo zanimljivih ljudi. Saatchi je došao posle. Otkud Dejanu interesovanje za to? Sada kada razmislim, mislim da je to bio logično. Nešto novo, kratko, brzo, duhovito, kreativno – prava udica za njegov um.“
Bezistan je, pre nego što je bilo koje slično mesto postalo kultno, kul ili IN – to već bio. Službena i filmska, startna pozicija Dušana Bajčetića, poznatog kelnera i u Anabelinom snu – koji se s kafom i vodom na tacni, ustremio ka obroncima grada gde mu mušterija, čobanin otpisuje: „Toliko čekam, a kafa ti ‘ladna.“
Đurković nije imao dan radnog staža u državnoj službi, Javnom i ostalim servisima, niti je po tom osnovu trebovao svinjske polutke i aparate za merenje krvnog pritiska – na rate. Ceo radni vek proveo je kao slobodnjak, od ugovora do ugovora. Bio je dasa i laf. Oskudica je danas ne samo takvog karaktera već i reči.
U vreme dok su se u Jugoslaviji cigarete prodavale na komad, Dejan je nemilice pušio kent, pre nego što se ta, prepoznatljiva paklica pojavila kao prva strana cigareta ’69. i kod nas. Taj čvrst nikotinski zagrljaj odveo ga je 2003. preranom kraju. Dok se Petar Đurković – Dejanov otac – astronom i dugogodišnji direktor Astronomske opservatorije na Zvezdari, nalazio u nemačkom zarobljeništvu, poznati belgijski astronom Fernan Rigo, 1942. kumovao je novopronađenom asteroidu imenom njegovog sina. Dejan.
