Međunarodni uspeh predstave Naš sin otvorio je put novom komadu Patrika Lazića Naši roditelji, koji će premijerno biti izveden 6. juna u Beogradskom dramskom pozorištu. Reč je o drugom delu planirane trilogije u kojem nastavlja istraživanje porodičnih odnosa i postupka autofikcije u savremenom teatru. Naš sin, zasnovan na ličnoj priči o odnosu s roditeljima, vremenom je postao jedan od najizvođenijih regionalnih projekata savremenog teatra. Nova predstava smeštena je na kruzer koji plovi grčkim ostrvima i kroz priče tri para otvara teme bliskosti, usamljenosti i straha od samoće.
Rođen u Puli 1995, Lazić je diplomirao i masterirao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kao najbolji student generacije. Na istom fakultetu danas radi kao stručni saradnik i pohađa doktorske studije. Za svoj rad nagrađen je brojnim priznanjima, a nedavno je osvojio Marula na 36. Marulićevim danima u Splitu i nagradu na 31. Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci za dramatizaciju romana Matija Drage Hedla. Proletos je imao i premijeru predstave Ljudi odozgo u beogradskom Teatru na Brdu. Predstavnik je Srbije u evropskoj mreži dramskih pisaca Fabulamundi – Novi glasovi, a u Hartefakt Kući radi kao programski saradnik: „To je moja pozorišna kuća u kojoj svi moji identiteti, od kojih mnogi nisu široko poželjni, mogu slobodno da se izraze“, kaže za Radar Patrik Lazić, koji u razgovoru za naš list govori o novoj predstavi, autofikciji, porodici kao prostoru ljubavi i sukoba, odnosu nezavisne i institucionalne scene, regionalnoj saradnji i mestu kulture u društvu koje se ubrzano menja.
Naš sin i Naši roditelji već u naslovima formiraju jednu generacijsku liniju. Da li je od početka bila zamišljena kao celina ili se razvijala intuitivno, predstava po predstava?
Apsolutno intuitivno. Kada su me pre skoro pet godina iz Hartefakta pozvali i ohrabrili da napišem i postavim autorski komad baziran na ličnoj priči, nisam ni slutio da će Naš sin postati jedna od međunarodno najizvođeniiih domaćih predstava koja se približava svom stotom izvođenju, od čega se bar trećina igranja desila u inostranstvu. To je duboko intimna priča o odnosu sa mojim roditeljima u kojoj su mnogi pronašli svoje roditelje. Ni za jednu predstavu nisam dobio toliko poruka gledalaca koliko im je moja priča značajna u odnosu sa njihovim porodicama. To me ohrabrilo da razmišljam o nastavku.
Tranzicija iz nasleđenog modela finansiranja umetnosti ka mnogo surovijoj tržišnoj logici proces je koji sigurno neće da se zaustavi i što se pre tome prilagodimo brže i lakše ćemo da krenemo dalje. Prošlo je vreme u kojem možemo da budemo „samo umetnici“
Šta se dogodilo u tom prelazu iz „dece” u „roditelje”? Da li je to dramaturški ili lični pomak?
I jedno i drugo, ali pre svega institucionalni pomak. Naš sin je nastao na nezavisnoj sceni, tom predstavom je otvorena Hartefakt kuća u junu 2022, a četiri godine posle nastavak je u instituciji. Za Beogradsko dramsko pozorište sam vezan od profesionalnih početaka, tu sam režirao svoju diplomsku predstavu Fine mrtve d(j)evojke 2019, a onda i master komad Kamen 2021, pa sam smatrao da je logičan put mog daljeg umetničkog istraživanja upravo na tom mestu. Ističem ovo jer mislim da je važno da smo u proteklih godinu dana imali i, na primer, Liješevićevo Moje pozorište u Ateljeu 212, Nešovićevo Zašto se smeje? u Somboru, obe predstave bazirane na jakom autofikcijskom postupku postavljene u institucijama, obe i u selekciji ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Kao neko ko autofikciju istražuje i kao umetnik i kao doktorand Fakulteta dramskih umetnosti, ohrabrio bih pozorišta da se otvaraju ka autorskim projektima umetnika. Veličanstvena filmska dela nastaju iz potrebe filmaša da pričaju priče koje ih se duboko tiču, ne znam zašto bismo u pozorištu propuštali tu šansu.
Vaši komadi porodicu ne prikazuju kao stabilnu jedinicu, već kao prostor nesporazuma, tišina i emotivnih pukotina. Da li je to lični osećaj ili generacijska slika?
Kada kažemo porodica, najpre govorimo o nečemu što ne možemo da biramo. Ni tata sina, ni sin tatu, ni majka ćerku… Ta kombinacija se desi negde unutra, u telu žene. Pomeša se najbolje i najgore od svih predaka, i onda to nazovemo porodicom. Može da se desi da ta kombinacija bude idealna, ali može i da se desi da je taj neki potpuno različit čovek od tebe tvoj otac, ili da je to neshvatljivo dete tvoj sin. A moramo nekako da funkcionišemo. O tome kako porodice funkcionišu, na koliko načina mogu da budu srećne ili nesrećne, napisano je mnogo dobre literature i nisam u izboru teme izmislio nikakvu toplu vodu. Ali kroz svoje komade pitam se šta ako je najopasnija ideologija ona koja dolazi iz ljubavi roditelja. Šta ako najveća pretnja porodici nije bolest ili odsustvo, već ljubav koja odbija da prihvati ono što ne razume. Da li je napuštanje sopstvene porodice, fizičko ili psihološko, ponekad nužan čin preživljavanja, a ne čin izdaje.
Zašto je radnja komada Naši roditelji smeštena na kruzer, prostor luksuza i kretanja, ali i izolacije?
Prostor kruzera, osim što je beskrajno inspirativan u svojim pravilima i dinamikama, nekada i banalnostima i dekadenciji, u predstavi funkcioniše i kao simboličan prostor ograničenosti – tu smo gde smo, jedni s drugima, na pučini, nema izlaska do prve luke. U toj noćnoj plovidbi do novog kopna, šest lica, odnosno tri para, borave u svojim kabinama tokom jedne dionizijske noći. Nemaju gde da beže, pa moraju da se suoče sa sobom i s ovim drugim. Iako likovi variraju od dvadeset do šezdeset godina, sve ih muči jedna stvar – sa kime će da dočekaju kraj. Taj strah nema veze s godinama, već je duboko ukorenjen u svima nama, a tokom života nalazimo manje ili više konstruktivne načine da se s tim izborimo. Voleo bih da publika posle predstave počne da razmišlja o onome što sam i sam shvatio tokom pisanja – svet je pun ljudi koji traže ljubav.
Humor je stalno prisutan u vašem radu, ali nikada kao olakšanje u klasičnom smislu. Da li ga koristite kao mehanizam odbrane ili kao način razotkrivanja?
I u Našim roditeljima prisutan je humor, ima mnogo apsurdnih situacija u koje likovi upadaju u paničnoj potrazi za svojom drugom polovinom. U tome su i smešni i tužni, a posebno postavljeni u kontekst maskirane galantne dionizijske noći na kruzeru usred mora. Ne mogu drugačije to da definišem osim da tako osećam svet i takve situacije uočavam.
Odrasli ste između Pule, Kruševca i Beograda. Koliko vas je to formiralo kao autora koji piše o tim „međuprostorima“, između ljudi, emocija i pripadanja?
Neko je, ne mogu da se setim ko, komentarišući najezdu autobiografske i autofikcijske književnosti rekao da „danas svaka šuša misli da može da piše o sebi“. Lako je skliznuti u pretencioznost i narcisoidnost, zato se vrlo intenzivno već nekoliko godina bavim time kako lično iskustvo postaje kolektivno i kako se, paradoksalno, u ličnoj priči poništava ličnost da bi mogla da postane dobro pozorište. Na kraju krajeva, publiku kad dođe na predstavu zanima da li je nešto dobro i da li ih se tiče, a ne čija je to priča i odakle inspiracija. Priznanje da je nešto autofikcija je važnije u javnom istupanju gde svojim primerom možemo dodatno da se založimo za nešto što nam je važno.
Poslednjih godina intenzivno radite u celom regionu. Kako doživljavate svoju poziciju između različitih poetika, scena i gradova?
Stvarati u tri države, paralelno na nezavisnoj sceni, u gradskim institucijama i na komercijalnoj sceni, značajan je izvor učenja o različitim, a opet povezanim sistemima i publikama. Trudim se da kroz svoj rad prevaziđem jaz između nezavisnog i institucionalnog, ali i umetničkog i komercijalnog, „visokog“ i „niskog“, jer osećam da se savremeno pozorište nalazi u periodu tranzicije i prevazilaženja tih polova. U prošlom veku isprobali smo manje-više sve, osećam da se sada vraćamo na priču, na dobro i snažno dramsko pozorište, na emociju, na potrebu da s publikom ostvarimo lični i nežni kontakt, a ne da ih šokiramo i udaljavamo iz pozorišta. Nakon celog dvadesetog veka dominacije, osećam i da se smanjuje značaj rediteljskog pozorišta, a fokus se pomera na kolektiv. Negde u toj tranziciji trudim se da pronađem sebe.
Licemerno bi bilo edukovati mlade umetnike ne verujući da sve to ima smisla i kanaleći ih dublje u ponor pesimizma. Posao umetnika je težak i surov, to je činjenica. Pun je konstantnih procena i vrednovanja
Da li još uvek imamo zajednički kulturni prostor ili samo privid povezanosti?
Apsurdno bi bilo ignorisati činjenicu da postoji širi kulturni prostor ljudi koji se međusobno razumeju. Kada pregovarate o autorskim pravima sa stranim piscima i njihovim agentima, često se podrazumeva ono što oni nazivaju „eks-Jugoslavija region“. Razlog je jednostavan – tržišta poput nemačkog ili britanskog obuhvataju desetine miliona ljudi, dok zemlje našeg regiona pojedinačno imaju relativno mali broj stanovnika. Tek zajedno čine prostor dovoljne veličine da bude relevantan u međunarodnim okvirima. Zato bi zanemarivanje zajedničkog jezičkog i kulturnog prostora bilo na sopstvenu štetu. Postoje i konkretni primeri uspešne saradnje. Regionalna unija teatara RUTA povezuje šest pozorišta kroz festivalsku mrežu koja funkcioniše u više država, dok Sarajevo Theatre Showcase, koji su pokrenuli Hartefakt i SARTR, svake godine predstavlja najzanimljivije nove glasove regiona međunarodnim selektorima i producentima. U filmskoj i muzičkoj industriji takvi oblici saradnje još su učestaliji. U tom smislu, čini mi se da kultura danas često lakše prelazi granice nego politika. Regionalna saradnja nije samo pitanje bliskosti ili tradicije, već i uslov da naš rad bude vidljiviji, relevantniji i konkurentniji.
Stručni ste saradnik na Fakultetu dramskih umetnosti. Kako gledate na atmosferu u kojoj sada nastaju mladi umetnici i na širi društveni trenutak koji ih oblikuje?
Po prirodi sam realista i nisam sklon tumaranju po iluzijama i beskrajnim pričama o problemima. Čak bi i licemerno bilo edukovati mlade umetnike ne verujući da sve to ima smisla i kanaleći ih dublje u ponor pesimizma. Posao umetnika je težak i surov, to je činjenica. Pun je konstantnih procena i vrednovanja. U svakom trenutku na vaš mukotrpan rad neko može usput da pljune jer mu se prosto ne sviđa, a mi to svakodnevno moramo nekako da posložimo u sebi. Ono što je ohrabrujuće jeste da Evropa i svet nikada nisu bili više na dlanu nego današnjim generacijama – razmene, rezidencije, mobilnosti. Zaista je čitav svet pred mladim generacijama, samo treba proviriti preko ograde. Kada se pogleda šta sve ima preko nje, vidi se koliko ima relevantnijih i zanimljivijih stvari u savremenoj umetnosti, od toga da li ste dobili režiju u nekom domaćem pozorištu ili da li ste selektovani na ovaj ili onaj domaći festival.
Gde danas vidite mesto kulture u Srbiji? Između institucionalnog umora, tržišta i sve izraženijih društvenih podela?
Uprkos svemu, umetnici u Srbiji rade dobru i gledanu umetnost, suviše retko to izgovaramo i afirmišemo. Za većinu beogradskih pozorišta karte planu odmah po početku prodaje, u Somboru ne možete da nađete slobodan smeštaj na dan kad igra Semper idem od količine ljudi koji iz svih krajeva zemlje dolaze da vide predstavu, to su ohrabrujuće vesti koje prolaze ispod radara. Dve stvari vidim kao ključne. Prva je da se umetnici ohrabre za pronalaženje alternativnih izvora finansiranja kroz šire regionalne i evropske saradnje. Na taj način možemo da osnažimo nezavisnu scenu, ali i postavimo naš teatar u evropske tokove. Druga je da prevaziđemo jaz između „umetničkih“ i „komercijalnih“ predstava i da nalazimo načine kako da nešto ima umetničku vrednost, ali i da privlači publiku. Tranzicija iz nasleđenog modela finansiranja umetnosti ka mnogo surovijoj tržišnoj logici proces je koji sigurno neće da se zaustavi i što se pre tome prilagodimo, brže i lakše ćemo da krenemo dalje. Prošlo je vreme u kojem možemo da budemo „samo umetnici“. Sada treba da umemo da budemo i menadžeri, i producenti, da znamo da se reklamiramo i poznajemo društvene mreže. Mnogi umetnici širom Evrope tako funkcionišu decenijama i u tome nismo usamljeni.
