Dugačak red pred ulazom u davno zatvoren noćni klub Akademija, pri Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Posetioci u polumraku silaze u taj kultni prostor alternativnog stvaralaštva, ne znajući šta da očekuju. U klupski štimung ih vraćaju oblaci scenskog dima i zvuci rekvijema, koji se smenjuje s elektrobitovima. Gužva ne izaziva jezu već neki fini zanos, kao produkt uzajamnih, suptilnih dodira.
Probivši se do bine, publika se suočava s grupom poluobnaženih muškaraca – performera. Istovremeno, oni su puteni i lišeni ličnog identiteta, ranjivi, ali i skriveni zajedništvom, u kome se preispituje poverenje kao antiteza institucionalnom pritisku. „Rupa“ (kolokvijalni naziv kluba) na trenutak ponovo postaje platforma slobode s potencijalom otpora nametnutim obrascima, kao i globalnom trendu urušavanja solidarnosti.
Tih par časova, koliko je trajao performans, puni su nadanja u uspostavljanje novih relacija. Snaga za nove korake skuplja se u toj porciji „normalnosti“ (kako su komentarisali neki posetioci), koju je publici 16. maja omogućila umetnica Ivana Ivković, ovogodišnja predstavnica alumni programa FLU. Uporedo je u Galeriji fakulteta izložila i artefakte proistekle iz brojnih projekata, grupišući ih prema temama u koje je zaronila. I gde hronologija služi tek kao potvrda moći umetnosti da nasluti ono što dolazi.
Zajednički naziv ta dva segmenta postavke je Com/passion (Sa/osećanje), nužno da se odupremo dehumanizaciji novog vrlog sveta. O tome Ivković govori i iz ličnog ugla, i s aspekta turbulentnih društvenih okolnosti.
Dva crna orla u klinču
Pravi primer za dvostrukost percipcije je instalacija Since I Met You I Have No Peace (Od kad te sretoh nemam mira), koji magnetski privlači pogled publike. To su dva „lebdeća“ tepiha, jedan se o drugi ogleda. Na prvom su dva crna orla, čiji klinč objašnjava naziv rada, pa nas podseća na nemir zaljubljivanja, ali i na večite tenzije među političkim silama. Posebno zaoštrene te 2012, kada je prvi ćilim nastao.
Trinaest godina kasnije, od ovog citata, predstavljenog orlovima, ostale su samo dve reči – No Peace (Nema mira). One su utkane u drugi tepih, da bi apelovale na pretnju globalnim ratom, u šta se pretvorila naša svakodnevica. Izvesna guka u stomaku prati tu vizuelnu anticipaciju sleda svetskih događaja.
„Olakšava je neobični, dugačak a vrlo uzak lajt-boks s fotografijama Bejruta, gde je umetnica 2015. bila pozvana na rezidenciju, upriličenu u znak nade organizatora da će se prilike na Bliskom istoku smiriti. „U Bejrutu smo boravili tri meseca, sasvim dovoljne da osetimo puls grada, podeljenog na muslimanski i hrišćanski deo, kao uostalom i ceo Liban“, kaže Ivković.
Igrom slučaja, prostor gde su rezidenti bili smešteni, tik uz galeriju, gledao je na benzinsku pumpu, najočigledniji simbol neoliberalnog kapitalizma, i dominacije novca. Tako je u glavi umetnice odmah nastao rad: na krovu pumpe biće tepisi (takoreći – njen umetnički zaštitni znak), a iznad ogromni bilbord sa natpisom Like There Is No Tomorrow (Kao da sutra ne postoji). Jer, tako se u Bejrutu tada živelo, bilo da se radilo o sirotinji ili bogatima.
Međutim, tražeći potrebne mobilijare preko oglasa, zabasala je u deo grada pod kontrolom Hezbolaha. „Dok sam snimala atmosferu u tom čarobnom kvartu, prišli su nam neki ljudi. Vozač, Libanac, bio je vrlo uplašen, kao i kustoskinja rezidencije, poreklom iz Bejruta, dok sam ja prvo bila zbunjena, dok nisam shvatila da je to prava slika stanja u državi“, opisuje naša sagovornica.
Njen i dalje umetničko-turistički status naprasno je izmenjen u pritvorenički, jer su ih oni ljudi odveli u „nekakve opskurne prostorije“, tu držali satima, i najzad pustili, nateravši je da izbriše sve snimke iz kamere. „Da se nije desio taj susret s libanskom stvarnošću, ni moj rad ne bi bio dovoljno autentičan“, umetnica primećuje.
Poneka suza i kraj
Svu punoću verodostojnosti performansa, pokazale su suze pojedinih posmatrača koji su ga pratili iz „lože“, odnosno iz galerije. Smeštene iznad one simbolične pumpe, kako već rekosmo. Otelotvorili su na krovu pumpe i zamišljeni tepisi, baškareći se na suncu bejrutskog neba kao da svetu ne preti apokalipsa, koliko sutra. Baš kao što je poručivao bilbord iznad, holivudski gizdav, sa svom svojom arhitipskom simbolikom potrošačkog društva.
Dodatnu dimenziju radu doneli su potonji događaji. Kad je, 2020, usled nepažnje i korupcijskih dilova, eksplodiralo pumpi obližnje stovarište nafte, u lučkim silosima. Navedene događaje (bez hapšenja, a plus snimak razorene infrastrukture), umetnica je prenela u onaj niz fotografija, u neobičnom lajt-boksu, što je trebalo da donese olakšanje. A nije.
Spas će onda posmatrač potražiti u skeli, montiranoj u susednoj prostoriji, da bi asocirala na (uzastopno) građenje i razgrađivanje. Na njoj je postavljeno mnoštvo ekrana sa snimcima performansa vezanih za višegodišnji projekat umetnice – Monuments (Spomenici). Baziranim ponovo na mladim muškim, ali i kvir telima, u raznim formacijama i situacijama. Na jednom sve su sile uprte u ribanje ogromnog persijskog tepiha.
Tek je njegova priča zanimljiva. Naime, Ivkovićeva je bila pozvana da u junu 2024. napravi izložbu u Non Kanonico galeriji, smeštenoj u otmenom, salonskom stanu u Birčaninovoj ulici. Budući da uvek razmišlja in situ, reagujući na izlagačko mesto koje dovodi u kontekst širih zbivanja, smislila je rad The Base of Trust (Baza poverenja). Rad je podrazumevao „učešće“ tepiha koji bi pokrili pod „salonca“, kao i prisustvo delegiranih performera, sa četkama u rukama. Oslobađajući se radom, izvođači (radnje ribanja), činili su osnov, tj. prolog krovnog projekta Monument of Trust (Spomenik poverenja), kome će posvetiti naredne godine.
„Izloženi“ u javnom prostoru glavnog gradskog trga, poluobnaženi performeri su ispitivali krhku prirodu poverenja u društvu opterećenom korupcijom i sistemski gajenim oprezom
Zato se opet dala u potragu za tepihom, ovaj put persijskim, naišavši na izvanrednu ponudu („igrom slučaja“, ponovo, ako je takva vrsta sinhroniciteta moguća). Jer, baš tada se iseljavala rezidencija ambasade Norveške na Dedinju. Stoga su službenici dobili zadatak da rashoduju sve nepotrebnosti, pa i taj istrošen „persijaner“, koji je umetnica kupila za „smešnu svotu“.
„Kasnije sam otkrila da je vila, pa time i tepih, ranije pripadao familiji ćerke Nikole Pašića, te je sigurno bio svedok važnih istorijskih događaja“, navodi sagovornica Radara. „Koincidencija“ da je taj ćilim od 40 kvadrata legao tačno kako treba u „saloncu“ galerije, nikako se ne može smatrati slučajnim spletom okolnosti, već nekim znakom sudbine. Ili nagradom za uložen trud muškaraca na ribanju tepiha, kako su zapravo preuzeli ženske rodne uloge, od kojih ni postpatrijarhat lako ne odustaje.
Ako je sve to tako zapetljano, politički, psihološki, ideološki, onda je stvarno došlo vreme Strašnog suda, kako poručuje snimak performansa In Him We Trust (U Njega verujemo), na jednom od ekrana. On prenosi atmosferu hepeninga u Bitef teatru (u Beogradu), u noći kad se rodila 2020, godina korone, a da je ništa nije najavilo.
Anticipacija pandemije korone
Spojivši (nesuđenu) pređašnju funkciju zdanja evangelističke crkve s biblijskom scenom iščekivanja konačne podele na grešne i one dobre, umetnica je zapravo predvidela strahote pandemije smrtonosnog virusa. A to je potpuno raslojavanje, bez mogućnosti za pravi ljudski kontakt.
U to ime, polugoli muškarci su devet sati stajali na ogromnoj skeli na sceni pozorišta. S druge strane, publika je imala slobodu da izlazi i ponovo se vraća u „sudnicu“, puna nade ili prestrašena konačnom odlukom onog u koga veruje(mo).
Regionalno šireći projekat, alumnistkinja FLU je 2024. upriličila novi delegirani, sajt-specifik performans The Port of Trust (Luka poverenja) u Podgorici. „Izloženi“ u javnom prostoru glavnog gradskog trga, poluobnaženi performeri su ispitivali krhku prirodu poverenja u društvu opterećenom korupcijom i sistemski gajenim oprezom.
Naredne godine bilo je sasvim jasno da je neoliberalni kapitalizam pobedio, donekle i uz pomoć korone. Stoga je Ivkovićeva napravila Arenu u prostoru Divadlo X10 u Pragu, gde je sve svela na borbu gladijatora, čija je sudbina zavisila od raspoloženja publike, mahom najuglednijih građana antičkih gradova. Samo je ovde opet došlo do zamene teza – gladijatori su bili posetioci, u vlasti performera, i samih ipak ranjivih, što su opet poručivala njihova obnažena tela.
A gde su žene?
Gde su žene u radu ove umetnice, osim u svojim rodnim rolama? Poređane su u polukrug, ozbiljnih, gotovo strogih lica, sa transparentom u rukama – na monumentalnom crtežu u jednom kraju Galerije. Na transparentu piše „Za slobodu naših porodica, žive su vas odveli, žive vas želimo nazad“, aludirajući na političke otmice tokom sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka, po raznim zemljama Latinske Amerike.
„Rad Presente 6 afirmiše ženske glasove izbrisane iz zvaničnih narativa i pretvara ih u vizuelni i politički arhiv otpora“, Ivkovićeva objašnjava. Izložba njenih dela u Galeriji FLU traje do 7. juna, uz povremena vođenja kroz postavku, gde se mogu čuti i mnoge, ovde nepomenute, „anegdote“ s njenih brojnih putovanja. Koja su je i napravila u nomada što ne robuje autoritetima ni granicama, puštajući da je vodi radoznalost (i snalažljivost).
„Boraveći na rezidencijama, umetnik mora da dela ekspresno i poštujući kulturološke i druge odlike datog mesta, dovodeći ovo u korelaciju sa širim pogledima, ali i onim što nosi u sebi, uključujući i traume usled lokalnih političkih zbivanja“, Ivković poentira.
Mnogo više detalja o opusu ove alumnistkinje FLU, koja je na tom fakultetu doktorirala tezom o delegiranom performansu, doneće monografija u izdanju ove visokoškolske ustanove. Ali, da li će ona moći da prenese magiju njenih živih postavki? Verujemo, jer Ivana Ivković vešto barata i rečima.
