Predsednik Aleksandar Vučić ponovo se, početkom maja, obratio javnosti, predstavljajući u autorskom tekstu za Kurir još jedan u nizu „novih“ planova razvoja Srbije, ovoga puta sveden na pet tačaka. Plan započinje već viđenim obrascem, propagandnim narativom i selektivnom manipulacijom podacima. Umesto realnog, koristi se nominalni bruto domaći proizvod (BDP), dok se istovremeno ističu navodno visoke stope privrednog rasta i nizak nivo javnog duga. O ovim opsenarskim trikovima Radar je već pisao u tekstu Naduvani nominalni BDP vlast koristi u propagandne svrhe.
U tom tonu, predsednik se pohvalio i rekordnim rastom zaposlenosti i padom nezaposlenosti sa 26 na osam odsto, nazivajući to istorijskim rezultatom. Međutim, sami podaci bez konteksta malo znače. Tačno je da je broj zaposlenih u periodu od 2012. do 2025. porastao sa 1,9 na 2,3 miliona, odnosno za oko 454.000, ali tek poređenje sa drugim zemljama otkriva realni domet tog istorijskog uspeha.
Odsustvo bilo kakve razvojne strategije
Upravo tu narativ počinje da se raspada. U 2025. stopa nezaposlenosti u Srbiji iznosila je 8,7 odsto, pri čemu su lošiji rezultat u razvijenoj Evropi imale samo Španija (10,5 odsto) i marginalno Grčka (8,9 procenata). Sve uporedive zemlje centralne i istočne Evrope beležile su nižu nezaposlenost, što se može videti i na grafikonu 1. Drugim rečima, ono što se predstavlja kao izuzetan rezultat zapravo je ispotprosečno dostignuće u evropskom okviru.
Potom predsednik prelazi na temu produktivnosti i tu dolazi do potpunog konceptualnog promašaja. Produktivnost, po njegovom tumačenju, znači da „moramo da radimo više, a ne manje“, uz poruku da je ideja skraćivanja radnog vremena neodgovorna, dok je produžavanje rada navodno jedini put napretka.
„Žao mi je što to moram da kažem jer znam koliko je nepopularno, ali neko mora to da saopšti ljudima. Mesecima se vodi dijalog o ukidanju radnih dana i sati, te biće veća motivacija ako skratimo radno vreme, te putovaćemo i živeti mnogo lepše nego danas. Toga neće biti. Radićemo više. Počeću od sebe i pokazati da je to moguće, a tražiću to i od svih ostalih. Nemačka, kao motor Evrope, da bi izdržala industrijsko-tehnološku utakmicu s Kinom i Amerikom, povećavaće radne sate i dane. Srbija ne sme i ne može da prihvati neodgovorne ideje o skraćivanju radnog vremena“, poručio je Vučić.
Najrazvijenije ekonomije konkurentnost duguju tehnološkom napretku, organizaciji rada i rastu efikasnosti i Srbija taj zaostatak ne može da nadoknadi pukim produžavanjem rada
Ovakva argumentacija ne predstavlja samo pojednostavljenje, već elementarno nerazumevanje osnovnog ekonomskog pojma. Produktivnost ne raste tako što se produžava radni dan, već tako što se za isto vreme stvara veća vrednost. Insistiranje na produženu radnog vremena kao rešenju zapravo znači odsustvo razvojne strategije i svodi ekonomsku politiku na najprimitivniji model više radnih sati, bez obzira na učinak.
Tokom vladavine SNS-a produktivnost rasla za 0,13 evra godišnje
Pozivanje na Nemačku u tom kontekstu samo dodatno razotkriva nerazumevanje materije. Najrazvijenije ekonomije sveta nisu postale konkurentne tako što su produžavale radno vreme, već upravo suprotno, kroz tehnološki napredak, organizaciju rada i rast efikasnosti. Ideja da Srbija može da nadoknadi zaostajanje pukim produžavanjem rada nije samo pogrešna, već i duboko opsenarska.
Međutim, prostora za produženje radnog vremena praktično i nema, jer Srbija već spada među zemlje sa najdužim radnim nedeljama u Evropi, a u odnosu na razvijene evropske ekonomije nalazi se na vrhu. U 2025. zaposleni u Srbiji radili su prosečno 40,6 sati nedeljno, što je za 4,9 sati više od proseka EU i 5,4 sata više od proseka evrozone.
Na godišnjem nivou, razlika postaje još očiglednija. Kada se prosečno nedeljno radno vreme pomnoži sa 52 radne nedelje, dobija se da je prosečan zaposleni u Srbiji u 2025. radio 2.111 sati. Istovremeno, prosečan zaposleni u EU radio je 255 sati manje, a u evrozoni 281 sat manje. Problem, dakle, očigledno nije u tome što se u Srbiji radi premalo već u tome što se za toliki rad stvara premalo vrednosti.
Prostora za produženje radnog vremena praktično i nema, jer je prosečan zaposleni u Srbiji lane radio 2.111 sati, dok je njegov kolega u EU radio 255 sati, a u evrozoni 281 sat manje
Upravo to pokazuje produktivnost merena po satu rada. Kada se realni BDP po stanovniku podeli sa godišnjim brojem radnih sati, dobija se vrednost koju prosečan radnik stvara za jedan sat rada i tu razlike postaju drastične. U 2025. prosečan zaposleni u Srbiji stvarao je svega 4,3 evra po satu, dok je u EU ta vrednost iznosila 18,4 evra, a u evrozoni 20,2 evra. U Nemačkoj svaki zaposleni na sat stvara 24,6 evra, u Austriji 25,7, a u Švajcarskoj čak 44,3 evra, što se vidi i na grafikonu 2.
Drugim rečima, to znači da je sat rada u EU produktivniji 4,3 puta nego u Srbiji (18,4 prema 4,3 evra), u evrozoni 4,7 puta, u Nemačkoj 5,7, u Austriji šest, u Švajcarskoj 10,3, u Luksemburgu 12,6 i u Irskoj 12,7 puta. Naša zemlja zaostaje i za uporedivim državama centralne i istočne Evrope: u Sloveniji je produktivnost veća tri puta, u Češkoj 2,7, Estoniji 2,6, Litvaniji 2,4, Slovačkoj 2,3, Hrvatskoj i Letoniji 2,1, Poljskoj i Mađarskoj dva, Rumuniji 1,5 i Bugarskoj 1,4 puta (plava linija u grafikonu 2).
Kada se kretanje produktivnosti sagleda u dužem vremenskom periodu, slika postaje još nepovoljnija. Umesto ubrzanog rasta, kakav bi se očekivao od „balkanskog tigra“, Srbija beleži najsporiji rast produktivnosti među posmatranim evropskim ekonomijama.
U periodu od trinaest godina, proizvodnja realnog BDP-a po stanovniku po radnom satu kumulativno je porasla za svega 1,7 evra, ili u proseku za 0,13 evra godišnje. U istom periodu, taj rast u EU je u proseku iznosio 3,4 evra, a u evrozoni 3,3 evra. Razlika nije mala, ona je višestruka.
-21 milion evra
bio je neto priliv stranih direktnih investicija u martu 2026, što znači da su strani investitori tog meseca više kapitala povukli nego što su uneli u Srbiju
Najdinamičniji rast zabeležen je u Irskoj (30,5 evra), Danskoj (7,9) i Malti (7,1). Porazno je poređenje sa uporedivim zemljama centralne i istočne Evrope. Sve bez izuzetka beleže bolje rezultate od Srbije: Hrvatska 3,5 evra, Poljska 3,3, Slovenija 3,2, Češka 2,9, Mađarska i Estonija po 2,8, Slovačka i Letonija po 2,7, Rumunija 2,4 i Bugarska 2,2 evra.
Rasipanje resursa, a ne razvoj
Refleksija niske produktivnosti srpske privrede jesu i tehnološki niskointenzivne strane direktne investicije (SDI), koje u Srbiju dolaze pre svega zbog jeftine, niskoobrazovane manuelne radne snage, fiskalnih pogodnosti i labavih ekoloških standarda. Ali i ovaj izvor investicija počinje polako da presušuje jer plate, iako i dalje niske, brže rastu od produktivnosti, što povećava troškove proizvodnje i smanjuje atraktivnost Srbije za ovakav tip ulaganja.
Tako je priliv stranih direktnih investicija u 2025. iznosio 3,5 milijardi evra, što je za trećinu manje u odnosu na 2024, kada su iznosile 5,2 milijarde. Trend usporavanja nastavlja se i u 2026, jer je u prvom kvartalu, do kraja marta, ukupan priliv po tom osnovu iznosio 369 miliona evra, što je upola manje nego u istom periodu prethodne godine, kada je priliv bio 772 miliona evra. Štaviše, u martu 2026. zabeležen je negativan priliv stranih direktnih investicija od minus 21 milion evra, što znači da je došlo do neto odliva već uloženog stranog kapitala. Strani investitori su, dakle, više kapitala povukli iz Srbije nego što su uneli u zemlju.
Zaključak se nameće sam – rast zaposlenosti bez rasta produktivnosti nije razvoj, već rasipanje resursa. U slučaju Srbije, povećanje zaposlenosti gotovo da nije donelo nikakav suštinski pomak u efikasnosti privrede, što jasno pokazuje da se ne radi o kvalitetnom, već o kvantitativnom rastu bez realne osnove.
Bez ozbiljnog zaokreta ka povećanju produktivnosti, kroz znanje, tehnologiju i inovacije nema ni održivog rasta plata, ni jačanja institucija, ni približavanja razvijenim zemljama
Takav model se hrani kombinacijom koruptivnih infrastrukturnih radova, subvencionisanih stranih direktnih investicija niske dodate vrednosti, doznaka iz inostranstva i politike koja favorizuje nominalne pokazatelje umesto stvarnih ekonomskih performansi. Istovremeno, širenje partijskog zapošljavanja u javnom sektoru dodatno urušava racionalnost tržišta rada, pretvarajući ekonomsku politiku u još jedan instrument političke kontrole.
Rezultat je ekonomija koja na papiru raste, a u stvarnosti stagnira. Bez ozbiljnog zaokreta ka produktivnosti, kroz znanje, tehnologiju i inovacije nema ni održivog rasta plata, ni jačanja institucija, ni približavanja razvijenim zemljama. Produžavanje radnog vremena u ekonomiji niske produktivnosti nije strategija razvoja, već jasan simptom njenog izostanka. Obračun sa obrazovanjem i kulturom nagoveštava nameru ostanka na putu koji neizbežno vodi u provaliju.
