Semezdin Mehmedinović je zamolio prošlog leta da mu pomognemo da pronađe original fotografije Branka Belića iz 1983. „Pokazuje Ismeta Mujezinovića u svom ritualu. Do Mujezinovićevog ateljea je Dječje obdanište, i on redovito odnosi poklone djeci i daje im kroz ogradu, a oni ko pilići skupljeni uz njega uzimaju darove. Slika dragog čovjeka. Velikog slikara.“
Sad već detalj iz Malog romana o tišini (izdavač: Buybook), dela pisca rođenog 1960. u Kiseljaku kod Tuzle, ne slaže se sasvim sa opisom tog snimka kakav mu daje sestra Sabina: „…Mujezinović je na koljenima, tako da bude u ravni s pogledom djece… To je slika radovanja.“
Zagledan u fotos, vidi drugo! „Fotograf je iznenadio slikara i djecu u njegovom društvu koji uozbiljeni, ili zbunjeni, gledaju u objektiv kamere.“
Šta se desilo? Otkud neslaganje?
Sabina smatra da je na njeno sećanje uticao prateći tekst o veselom darovanju „koji je promijenio, ’retuširao’ fotografiju; prevagnula je slika formirana u jeziku. U kombinaciji s fotografijom, riječ je u njenu svijest utisnula konačnu sliku. I to je vjerovatno tačno. Takva je priroda naše memorije, ništa ne ostaje zapamćeno kako je doslovno bilo“.
Jezik, dokument, nepouzdanost pamćenja, fikcija – deluje da je u fragmentu sadržan temelj poetike pisca koga je napokon sustigla i zaslužena američka slava, uz regionalne nagrade s imenima Meše Selimovića i Mirka Kovača. Naročito nakon naslova Me`med, crvena bandana i pahuljica iz 2017. (kod nas: Laguna), sastavljenog iz tri celine. Prva oslikava pripovedačev srčani udar, druga putovanje sa sinom-fotografom dugim američkim, pustinjskim drumovima, a treća moždani udar supruge.
„Izgubljeni“ filmski scenario Meše Selimovića pokazuje kako pesnik strada, a vlasti se domognu hulje. Priča iz 17. veka nije se promenila do danas
Iako je Lorens Ferlingeti još krajem prošlog veka objavio Semezdinov Sarajevo Blues u SAD, zbirku sačinjenu od zapisa, proze, pesama! Upoznali su se, Ferlingeti je imao grip, „intenzivno plave oči, vodnjikave od nazeba“, pa mu je preporučio da se ne grle i upitao ga da li zna Voju Šindolića. „Brother Vojo…“ – setiće se u prvoj povratničkoj knjizi Ovo vrijeme sada (Laguna). Sem Šepard je zapisao utiske o Bluesu i poslao mu pismo.
„On u svojim dramama ima redovit motiv stolice za ljuljanje i frižider. Jednom je rekao da je to sve što je njegov otac imao.“
Okosnica Malog romana o tišini jeste povratak iz Amerike posle dve i po decenije. Otišao je 1996, po završetku rata, i tamo se selio trinaest puta.
„Stalni osjećaj bezdomnosti. Donese je egzil“, kaže za Radar. „Mi više nismo ista osoba nakon što dvadeset pet godina provedemo napolju. To nije povratak kući. U rezultatu, postanemo osobe koje se osjećaju dobro samo kad su u novom i nepoznatom prostoru. Tu se najlakše snalazimo. U bezdomnosti.“
Vraća se u Sarajevo, korak po korak, storiju po storiju. Umetnik fragmenta prozu organizuje u kratkim poglavljima. „7 riječi: Dogodilo se to prije dvadeset i pet godina: primičući se granici, ispod cerade kamiona, moj sin je rekao: Nemoj im reći ko smo, ubiće nas! Već godinama želim u povodu ovih 7 riječi nešto napisati. I redovito odustanem, jer sve što napišem nema snagu. Nemam snagu.“
U stanu pronalazi album. Načinila ga je pokojna majka, poređavši naratorove fotografije, uključujući onu gde je go golcijat sa tadašnjom devojkom, takođe bez garderobe, sa dve kriške lubenice u rukama. Ipak, zanimamo se za drugi dokument. Da li je doista pročitao izgubljeni filmski scenario Meše Selimovića… Stari drugar Seno, u poglavlju Izgubljeni scenarij, s police skida svesku – scenario otkucan na mašini.
„Da, naravno. Tekst se zove Palme u snijegu”, ne skriva ništa od nas Mehmedinović. „Govori o čuvenom bosanskom alhamijado pjesniku Hasanu Kaimiji, o Sarajevu i totalitarnoj vlasti u gradu, o njenim modelima, u kojem pravovjerni pjesnik i strada, a vlasti se domognu hulje. Stanje koje je bilo očigledno u 17. stoljeću, nije se promijenilo do danas. I danas je tako ovdje. Scenarij je pisan s velikom akribičnošću, s jakim plotom i živim karakterima. I sad da se snimi, bio bi dobar film. Zanimljivo je da se može gledati i kao uvod u Derviš i smrt, u kojem su sve te teme ponovljene.“
U najnovijem romanu Kuća za pisanje (VBZ) istražuje relaciju oca i ćerke, umećući vešto povezane odlomke iz pročitanih knjiga. Razdvojeni su okeanom i generacijskim jazom. „Kompleksna priča o odnosu oca i kćerke. Potrebi oca da zaštiti kćerku, da bi u procesu shvatio da je njeno snalaženje u svijetu neusporedivo jače od njegovog, da ona zapravo štiti njega.“ Slika egzila – stalne teme – kako će istaći.
U oba naslova, uz miris drveta, vrapce, artritis, zgradu sa fasadom izbušenom šrapnelima – muzičkim instrumentom jer se u rupama od metaka gnezde ptice – bitni su predmeti. „Mnogo govore o ljudima. Zašto mi biramo upravo te predmete i okružujemo se njima… Mnogo govore o liku. Posebna je priča osjećaj vremena. Predmeti nas dobno nadrastaju, oni će ostati iza nas, kad nas više ne bude.“
Daroviti crtač, koji redove katkad preseče vlastitim crtežima, esejizira o Mujezinovićevim platnima, pogotovo o Portretu Darke i Meše Selimovića: „Obojica ukipljeni gledamo u tužni par na slici. Ali Meša kao da nije tu, njegov je pogled okrenut unutra, u sebe, zamrsio se u mislima, on i Darka znaju nešto što mi ne znamo. Oboje su u boli.“
Pripoveda da je u mladosti slikao kopije tog tuzlanskog klasika. Oba dela otvaraju pitanja originala i kopije.
„Mislim, mi smo zakoračili u novu, rekao bih zastrašujuću epohu, u kojoj je iščezao trag autentičnosti, gubitak originala je gubitak pouzdanog podatka o nama. Kopija donosi mogućnost modeliranja, onda novog premodeliranja, mogućnost promjena je beskonačna, i stvarnost tada gubi svaku pouzdanost.“
Sara, kći iz Kuće za pisanje, fotografkinja je i aktivistkinja, protivnica svetlosnog zagađenja u gradovima. Snima koloniju svitaca: iz bleštave Amerike sklanjaju se u mrak duboke planine. Zainteresovana za kratkotrajne prostore van formalne kontrole postojećih slojeva sistema.
Otac nosi traume iz rata. U zbirci Ovo vrijeme sada, junak će kazati da je naše sećanje zarobljeno u jeziku. U dnevniku selidbe Ruski kompjuter (Fraktura), štampanom 2011, prozboriće: „Ovo što pišem, kao da ne pišem ja.“ Inženjer pokušava da mu spase deceniju i po zarobljen rukopis na flopi-disku, sa čuvenim odlomkom: „Filmski dokument iz Prvog svjetskog rata: skriveni iza gas-maski vojnici testiraju bojne otrove. Prateći pokrete njihovih ruku jasno prepoznajem ovisnike o duhanu, vrzmaju se, ne znaju gdje bi s rukama, vidi se da su očajni.“
No, u Kući, ćerka i otac ne govore istim „maternjim“ jezikom.
„Želio bih opisati proces u kojem iščezava jezik i saznati šta bi ostalo od moga svijeta“, čitamo na 160. stranici Malog romana o tišini. Razapet između dva kontinenta, rata i mira, buke i tišine, sopstveni će dom pronaći u jeziku. Uvideti da je to autonomna zona, mesto da se skloni. Mesto gde se fikcionalizuje „dnevni život“. Stan nije drugo do „hibernirana prošlost“. Tu zatiče „zaustavljeno vreme“, ušao je u „fotografiju svog bivšeg svijeta“.
Nema sumnje da rečima majstorski „retušira“ slike. Ostaju urezane u našoj svesti. Original.
