Postupak za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, pokrenut i vođen u vreme vlasti Srpske napredne stranke (SNS), postao je slika odnosa ove vlasti prema pravosuđu, slobodi medija i zločinima iz devedesetih, kao i prema obavezama koje Srbija ima u okviru evropskih integracija, naročito u Poglavlju 23. To poglavlje, koje obuhvata pravosuđe, borbu protiv korupcije i osnovna prava, od države kandidata za članstvo u Evropskoj uniji (EU) zahteva nezavisne institucije, efikasno suđenje, zaštitu svedoka, zaštitu novinara i jasnu političku distancu od pritisaka na pravosudne organe.
Slučaj ubistva Ćuruvije pokazuje suprotno. Proces je od početka bio politički upotrebljen, tokom suđenja praćen pritiscima, pretnjama, promenama iskaza, osporavanjem ključnih dokaza i izostankom odgovornosti institucija. Na kraju je bio okončan spornom oslobađajućom presudom Apelacionog suda u Beogradu. Vrhovni sud Srbije utvrdio je da je Apelacioni sud povredio zakon u korist optuženih, ali to nije moglo da izazove dalje pravne posledice prema važećim zakonima. Nije imalo posledice ni za sudije Apelacionog suda koje su donele takvu presudu. Da nema odgovornosti sudija, iako se utvrdi da nisu sudili u skladu sa zakonom je postala praksa u Srbiji. Povrede zakona u korist optuženih su utvrđene u slučajevima oslobađajućih presuda Stanku Subotiću Cenetu, finasijera SNS-a koji je pre njihovog dolaska na vlast bio optužen kao vođa kriminalne grupe za šverc cigareta devedesetih godina, kao i u postupku protiv Luke Bojovića koji je bio optužen kao vođa novog zemunskog klana.
Predizborni politički marketing
Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) pokrenulo je 2014. godine istragu protiv četvorice funkcionera tajne službe iz vremena ubistva Slavka Ćuruvije, koja se tada zvala Resor državne bezbednosti (RDB). Okrivljeni kao naredbodavac bio je Radomir Marković, bivši šef RDB koji je već služio kazne za više političkih ubistava. Kao organizator bio je optužen Milan Radonjić, u vreme ubistva šef RDB Centra Beograd, a kao saizvršilac ubistva nekadašnji glavni inspektor u 2. upravi RDB Ratko Romić. Kao neposrednog ubica okrivljen je Miroslav Kurak, instruktor pucanja u RDB koji je svo vreme postupka bio u bekstvu. Inače, optuženi kao saizvršioci ubistva novinara, Kurak i Romić su kumovi.
Vučić i mediji koje je već držao pod kontrolom početak istrage su iskoristili za njegovu promociju. Međutim, tok postupka i dešavanja sa svedocima i istražiteljima pokazali su da formalno pokretanje istrage nije isto što i stvarna politička i institucionalna volja da se pravda sprovede
Taj trenutak pokretanja zvanične istrage protiv okrivljenih iskoristio je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tada još uvek na mestu prvog potpredsednika Vlade Srbije. On je bio glavni govornik na konferenciji za novinare kada je najavljen početak istrage protiv četvorice okrivljenih uz tužioce i policajce koji su svi kasnije smenjeni. Vučić i mediji koje je već držao pod kontrolom početak istrage su iskoristili za njegovu promociju. Međutim, tok postupka i dešavanja sa svedocima i istražiteljima pokazali su da formalno pokretanje istrage nije isto što i stvarna politička i institucionalna volja da se pravda sprovede. Aleksandar Vučić ne samo da je devedesetih godina bio ministar informisanja u Vladi Slobodana Miloševića, već je pre toga izjavio da će se osvetiti Ćuruviji zbog njegovih novinarskih tvrdnji.
Tokom suđenja sud nije uopšte razmatrao tvrdnje Tužilaštva za organizovani kriminal i advokata porodice Ćuruvije da se u režimskim medijima pred ubistvo Ćuruvije vršena priprema za taj zločin. Oni koji pamte odnos Vučića prema medijima dok je bio ministar informisanja znaju i da se sada kao predsednik na isti način verbalno obračunava sa nezavisnim novinarima. Zato je njegovo pojavljivanje 2014. imalo dvostruku poruku. Sa jedne strane, vlast je želela da pokaže demokratsko i evropsko lice, kao i navodni otklon SNS-a od ekstremne Srpske radikalne stranke iz koje su potekli i koju je vodio i vodi Vojislav Šešelj.
Sa druge strane, činjenica da se na mestu glavnog političkog promotera postupka za ubistvo Ćuruvije našao čovek i koji je bio deo sistema u kojem je novinar progonjen i na kraju ubijen 11. aprila 1999. godine, bacila je odmah sumnju na dobre namere. Na toj konferenciji Vučić je rekao da se takvi problemi moraju rešiti da bi Srbija bila „normalna i pristojna“. Međutim, to obećanje dato je u trenutku raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora u martu 2014. godine, posle kojih je SNS osvojio apsolutnu vlast. Istovremeno je najavljeno i formiranje komisije za ispitivanje pozadine ubistva Zorana Đinđića, kao i razrešenje ubistva petorice srpskih mladića u Peći decembra 1998. godine, za koje postoji sumnja da su počinili pripadnici srpskih oružanih formacija uprkos tadašnjoj propagandi.
Evropski standardi ne mere sposobnost vlasti da najavi istragu, već da obezbedi trajnu, nezavisnu i profesionalnu institucionalnu reakciju. Sa ove distance očito je da su svi ovi slučajevi, pa i onaj za ubistvo Ćuruvije najavljeni kao politički marketing za izbore, a i onaj koji predstavlja Vučića kao lidera spremnog da Srbiju uvede u EU. Danas se ispostavilo da su to bile samo marketinške obmane, jer su svi ti slučajevi ostavljeni bez epiloga
Te najave su važne za razumevanje odnosa Srbije prema Poglavlju 23. Evropski standardi ne mere sposobnost vlasti da najavi istragu, već da obezbedi trajnu, nezavisnu i profesionalnu institucionalnu reakciju. Sa ove distance očito je da su svi ovi slučajevi, pa i onaj za ubistvo Ćuruvije najavljeni kao politički marketing za izbore, a i onaj koji predstavlja Vučića kao lidera spremnog da Srbiju uvede u EU. Danas se ispostavilo da su to bile samo marketinške obmane, jer su svi ti slučajevi ostavljeni bez epiloga. Tako je postalo jasno i da je pravosuđe postalo deo političko reklamne komunikacije, a ne nezavisna grana vlasti. Od svih tih obećanja, u postupak se krenulo samo za ubistvo Ćuruvije, uprkos vlastima, a pre svega zahvaljujući pojedincima.
Nezavisno pravosuđe ne može da postoji bez institucionalne zaštite
Među tim pojedincima su policajac Dragan Kecman, koji je vodio istragu do kraja, pripadnik DB-a Zoran Stijović, koji je u početku skupljao dokaze, Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, advokat porodice Ćuruvija Slobodan Ružić, kao i policijska grupa Poskok koja je prva skupljala dokaze nakon što su Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj svrgnuti sa vlasti 5. oktobra 2000. Inače vlast na republičkom nivou u Srbiji osim neprikosnovenog SNS čini i Miloševićeva Socijalistička partija Srbije, a na lokalnom nivou vlast drže zajedno i sa Šešeljevim radikalima. Oni koji su učestvovali u istrazi, kao i svedoci koji su se pojavili bili su životno ugroženi od 2014. godine.
Događaji koji su pratili postupak često su više ličili na odbranu zločina nego na organizovani napor države da se dođe do pravde. Već na suđenju se otkrilo da je prećeno ključnim svedocima. O tome su govorili upravo ti svedoci Milorad Ulemek Legija i braća Miloš i Aleksandar Simović
To potvrđuju brojna dokumenta i svedočenja istražitelja i svedoka. Međutim, ni jedan slučaj ugroženosti nije rasvetljen. Već ta činjenica govori o atmosferi u kojoj se vodila istraga. Ljudi koji su radili na rasvetljavanju ubistva novinara nisu imali zaštitu sistema, već su se i sami našli u riziku. Za Poglavlje 23 to je naročito važno, jer nezavisno pravosuđe ne može da postoji ako policajci, svedoci i službenici koji rade na najosetljivijim predmetima zavise od lične hrabrosti, a ne od institucionalne zaštite. Događaji koji su pratili postupak često su više ličili na odbranu zločina nego na organizovani napor države da se dođe do pravde. Već na suđenju se otkrilo da je prećeno ključnim svedocima. O tome su govorili upravo ti svedoci Milorad Ulemek Legija i braća Miloš i Aleksandar Simović.
Njihova svedočenja bila su važna jer su ukazivala ne samo na izvršioce, već i da postoji namera da se uklanjanjem tragova zataška zločin. Više puta je iz dokaza pokušano izbacivanje analiza baznih stanica mobilnih operatera. Ta analiza bila je jedan od ključnih materijalnih dokaza, jer je pokazivala da su optuženi međusobno komunicirali i da su Ratko Romić i Miroslav Kurak, optuženi kao saizvršioci, bili na mestu ubistva. U pravosudnom sistemu koji funkcioniše, takav dokaz bi morao biti posebno pažljivo razmotren. U ovom slučaju, on je postao predmet stalnog osporavanja, što ukazuje na selektivnost u postupanju sa dokazima. Na kraju je Apelacioni sud u Beogradu u svojoj konačnoj presudi upravo taj dokaz prenebregao, što je primetio u Vrhovni sud u oceni presude koja nema pravne posledice.
U iskazu pred sudom Branko Crni se verbalno obrušio na pripadnike DB-a koji su nešto govorili o slučaju. Posle toga mnogi su dobili amneziju. Svedoci nisu delovali kao ljudi koji slobodno, bez pritiska, iznose činjenice, već kao učesnici procesa u kojem se meri lični rizik svake izgovorene reči
To je jedna od najvažnijih tačaka za kritiku neispunjavanja Poglavlja 23: ako sud zanemari dokaz koji povezuje optužene sa mestom zločina, poverenje u nezavisnost i profesionalnost pravosuđa ne može opstati. Pritisak na svedoke i istražitelje bio je očit u sudnici i dolazio je sa različitih mesta. Upadljivo tokom postupka bilo je svedočenje Branka Crnog, tada funkcionera SNS-a, a u vreme ubistva prvog zamenika optuženog šefa RDB-a Radomira Markovića. On je operativno vodio RDB i kum je Milana Radonjića, optuženog da je kao šef beogradskog DB-a organizovao ubistvo Ćuruvije. U iskazu pred sudom Branko Crni se verbalno obrušio na pripadnike DB-a koji su nešto govorili o slučaju. Posle toga mnogi su dobili amneziju. Svedoci nisu delovali kao ljudi koji slobodno, bez pritiska, iznose činjenice, već kao učesnici procesa u kojem se meri lični rizik svake izgovorene reči.
Istraga nailazila na otpor iz struktura bivše službe
Jedan od upečatljivih primera promene iskaza bilo je svedočenje na suđenju Aleksandra Radosavljevića, koji je učestvovao u tajnoj pratnji Ćuruvije. On je 2007. u istrazi naveo da je u blizini mesta ubistva video beli automobil „golf “, koji su, prema optužnici, koristili Kurak i Romić. Na suđenju je rekao da se toga ne seća. Na pitanje koji su slučajevi tajnog praćenja RDB-a, osim Ćuruvije i Ibarske magistrale (ubistvo četvorice funkcionera SPO 3. oktobra 1999. godine), završeni ubistvom, Radosavljević je odgovorio: „Ne želim da ugrozim sebe.“ Ta rečenica je pokazala atmosferu u kojoj se postupak odvijao. Ako svedok u sudnici mora da vaga sopstvenu bezbednost pre nego što odgovori na pitanje, onda država nije obezbedila uslove za pravično suđenje. A bez pravičnog suđenja nema ni ispunjavanja Poglavlja 23.
O pritiscima, pretnjama i opstrukciji svedočili su na samom suđenju i ljudi iz policije i RDB-a: Dragan Kecman, Mile Novaković, Dragan Karleuša, Zoran Stijović, Stevan Nikčević i Vladimir Nikolić. Kecman, koji je vodio istragu od 2004, rekao je da su svedoci iz RDB-a strahovali za svoj život i naveo konkretne situacije. Novaković i Karleuša, koji su istragu vodili 2001, svedočili su da ih je DB opstruisao i pokušavao da ih skrene sa istrage. Zoran Stijović, koji je 2001. priveo Radonjića, rekao je da je posle toga došao do saznanja da je bio meta pucača koji su došli „preko Drine“. On je ispitivao i Radomira Markovića i svedočio da je Marković bio uplašen i da se plašio za svoju i bezbednost porodice. Ova svedočenja pokazuju da je istraga nailazila na otpor iz struktura bivše službe.
U takvom kontekstu standardi Poglavlja 23 nisu apstraktna evropska birokratija. Oni znače vrlo konkretno pitanje: da li država može da obezbedi uslove u kojima svedok govori bez straha. U postupku za ubistvo Ćuruvija, odgovor je negativan
Međutim, problem za Poglavlje 23 nije samo to što je otpor postojao, već što ga institucije nisu uspešno savladale. U takvom kontekstu standardi Poglavlja 23 nisu apstraktna evropska birokratija. Oni znače vrlo konkretno pitanje: da li država može da obezbedi uslove u kojima svedok govori bez straha. U postupku za ubistvo Ćuruvija, odgovor je negativan. Tokom suđenja sud je optuženima Milanu Radonjiću i Ratku Romiću, uhapšenima 13. januara 2014., zatvorski pritvor zamenio kućnim 6. jula 2017., iako se tužilaštvo tome protivilo. Tužilaštvo je navodilo brojne razloge, među kojima je bio i rizik od uticaja na svedoke, kao i njihove veze u tajnoj službi. U kontekstu postupka koji je već bio obeležen promenama iskaza, pretnjama i atmosferom straha, takva odluka dodatno je oslabila poverenje u sud. Evropski standardi zahtevaju da sud ozbiljno proceni rizik od uticaja na postupak.
Ova publikacija je deo projekta „Svetioničari” koji realizuje Nacionalna koalicija za decentralizaciju, uz podršku Švedske u okviru programa Beogradske otvorene škole „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije EU – Europe ASAP”. Stavovi i mišljenja autora publikacije ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
