Izbori za studentski parlament na Medicinskom fakultetu u Beogradu sprovedeni su po receptu koji bi SNS najradije primenio i na parlamentarne. Brojanju glasova nije mogla da prisustvuje lista studenata u blokadi, što je omogućilo da se ubaci dovoljan broj lažnih listića da pobedu odnese lista bliska vlastima, a kada su studenti otkrili krađu i pobunili se, momentalno je došla policija da uspostavi „javni red i mir“. Demokratija nije u njihovoj nadležnosti.
O borbi za autonomiju univerziteta i široj borbi studentskog pokreta, za Radar govori farmakolog Radan Stojanović, redovan profesor Medicinskog fakulteta.
Na tekst o izborima na vašem fakultetu dobili smo komentar: „Vi imate problem što nikada nijednu pobedu vlasti niste spremni priznati“. Kako smo došli do toga da se govori o „pobedi vlasti“ na izborima za jedan studentski parlament?
U svakom takmičenju, makar to bilo za ulazak u studentski parlament, ta borba treba da bude fer, sportska, i da se na kraju čestita pobeda protivniku. Međutim, da bi se čestitalo podrazumeva se da se utakmica igrala uz obostrana pravila fer pleja, a mislim da to kod nas na fakultetu nije bio slučaj. Prvo, lista SINAPSA koja predstavlja studente u blokadi nije imala predstavnika u izbornoj komisiji, a ako ne učestvujete u organizaciji izbora i brojanju glasova, onda teško da možemo govoriti o njihovoj regularnosti. I druga stvar, kao što svi učesnici u izbornom procesu potvrđuju, glasački listići nisu bili jednoobrazni. Nisu bile iste boje, čak kažu da je i logo fakulteta bio različit. Uz te dve ključne stvari, postavlja se pitanje na čemu čestitati posle ove izborne utakmice. Na sposobnosti da se krše pravila da bi se pobedilo? Na doslednosti u izbegavanju poštene borbe? Njima je isključivo pobeda važna i do nje se mora doći ne birajući sredstva. Iskreno ne znam kako i ko može da uživa u tim lažnim pobedama, ništa dobro iz njih ne može izaći.
Dok traje otpor Filozofskog fakulteta u Nišu otcepljivanju tri departmana, došla je prosvetna inspekcija da ispita zakonitost izbora dekana koji je izabran ubedljivom većinom, a sličnu stvar smo videli i na FPN-u. Šta onda očekivati od inspekcije u slučaju izbora za studentski parlament?
Od svakoga ko se bavi nekim odgovornim poslom očekujem da pokaže da je sposoban da radi pod pritiskom i da ne izgubi samostalnost u radu. Ako prosvetna inspekcija to uspe da uradi, onda imamo razloga da verujemo da će to biti još jedan kamičak u mozaiku istine koji želimo da napravimo. A ako se bude ponašala po nalogu, od toga naravno neće biti ništa i postaviće se pitanje na koji način dalje voditi borbu.
Važnost izbora za studentski parlament proističe iz činjenice da on delegira studente za Nastavno-naučno veće i Savet fakulteta, gde se donose bitne odluke. Očigledno nije isto da tu budu četiri nezavisna studenta ili četiri studenta bliska aktuelnoj vlasti.
Iz kandidatura studenata širom univerziteta vidimo da jesu prepoznali taj značaj, ali uprkos razmerama skandala na Medicinskom, nismo videli pokušaj zajedničke odbrane prava na izbor.
Mislim da je reakcija javnosti bila dosta blaga. I te večeri i dva dana posle kada su pozvani studenti, profesori i građani da se okupe ispred dekanata. To je bio zanemarljiv broj ljudi koji je tražio istinu, sto-dvesta. Već sam rekao da se možda radi o fenomenu kuvanja žabe. Da su se ljudi već navikli, temperatura se polako podiže sa svakim novim događajem a mi oguglamo na onaj stari i sve je manja šansa da ta žaba iskoči iz lonca. Ali se nadam da ima mnogo više tih žaba nego što ima lonaca i kuvara, i da ćemo nekako izdržati. A događaja je toliko da ni studenti ne mogu učestvovati u svim, dnevno ih bude više i u gradu i celoj zemlji, gde postoji potreba da se pojave i kažu šta misle o toj temi.
Najvažnije od svega je da iskreno verujete u ono što radite. A narod se bori za odgovornost, za kompetentnost i čini mi se da su građani otporniji na pritiske nego što su bili pre godinu dana.
A da li studentski pokret i dalje ima kapacitet za takvo reagovanje, budući da su blokade na većini univerziteta prekinute još prošlog leta i studenti imaju svoje fakultetske obaveze?
Studenti se jesu vratili na nastavu i ispite, a paralelno se održava borba koja menja svoj oblik. Nije više na ulici kao što smo imali prilike u početku da je vidimo i mislim da to više nije onaj isti pokret, da se protokom vremena menjao i prerastao u opštenarodni pokret koji je okupio ljude koji se bore za prave vrednosti. I to je dobra stvar. U početku se studentski pokret trudio da bude nezavisan od političkih partija i drugih organizacija, radio je na afirmaciji svoje autentičnosti, a kasnije više nisu bili uključeni samo studenti i zaposleni na univerzitetu, već se napravio širok front sa građanima. I mislim da treba naći modus da se sarađuje sa svima koji su spremni da se bore protiv vlasti koja takve vrednosti sabotira već deceniju-dve.
Da li će takva široka saradnja moći da se uspostavi pre parlamentarnih izbora?
Da, to što nema ljudi na ulicama ne znači da se nisu oslobodili straha i da nisu spremni da se bore – studenti na akademski način, građani na svoj način, bez nasilja, mirno, sa verom u pobedu. Kada se borite za prave vrednosti i zbog toga trpite pritiske, najvažnije od svega je da iskreno verujete u ono što radite. A narod se bori za odgovornost, za kompetentnost i čini mi se da su građani otporniji na takve pritiske nego što su bili pre godinu dana. I to mi sve daje nadu da idemo u dobrom smeru.
U septembru je u postupku koji Univerzitet nikada nije priznao smenjena dekanka Tatjana Simić, zatim je otpuštena sekretarka fakulteta Marija Radovanović, a sada smo došli do nameštenih izbora za studentski parlament i intervencije policije. Šta još može da se dogodi vašem fakultetu?
Još jedino da nestane fakultet. Šalim se, održao se u teškim vremenima, održaće se i sad. Neophodno je da neki državni organi, ako je to ikako moguće, utvrde da li su smene i otkazi izvršeni po zakonu. Sve indicije govore da je to rađeno mimo zakona, ali to neko mora da potvrdi. A ti nezakoniti otkazi su odraz najgrubljeg kršenja autonomije univerziteta i na to akademska zajednica ne sme da ostane nema. I nije bila – odgovor je bio jasan. Sa druge strane, otkaze zbog neprofesionalizma i nestručnosti ne možemo smatrati posledicom podrške studentima.
Setimo se i smene doktora Vladimira Dugalića. Bez obzira na pravne aspekte, u stručnom smislu nema nedoumica – radi se o vrhunskom hirurgu čijom smenom će najveće posledice snositi pacijenti. I mislim da su oni do poslednjeg dana verovali da će se to nekako prevazići i da vlast neće biti toliko brutalna, ali to se nije dogodilo.
I verovatno će ih tek biti, kada imamo u vidu da ministar prosvete Dejan Vuk Stanković smatra da je princip da zaposleni biraju uprave fakulteta – recidiv socijalizma.
Mislim da je nešto najprirodnije da zaposleni biraju upravu. Vlast svakako želi da uspostavi veći stepen kontrole nad univerzitetom i takvim izjavama proverava kako će se to primiti u akademskoj zajednici i među građanima. Svedočili smo i sumanutim izjavama ministara, u kojima je jedan apelovao na roditelje da ne upisuju decu na blokaderske fakultete jer će im se vratiti u kovčezima, a drugi rekao da studenti treba da budu svesni da policija ima pravo da ih bije i ubije. Ne znam koji su im bili motivi, osim da se dodvore nekome ko to možda od njih nije ni tražio, jer je svakom, pa i najzagriženijem njihovom simpatizeru jasno da su takve izjave nespojive sa zdravim razumom.
Studenti se jesu vratili na nastavu i ispite, a paralelno se održava borba koja menja svoj oblik. Nije više na ulici i mislim da to više nije onaj isti pokret, da se protokom vremena menjao i prerastao u opštenarodni pokret koji je okupio ljude koji se bore za prave vrednosti. I to je dobra stvar
U nekim akademskim krugovima provejava ideja da će ukoliko vlast ne uspostavi željenu kontrolu, dovesti privatne strane fakultete na koje će pokušati da usmere našu decu. A ako bi ti strani univerziteti preskočili proces akreditacije da bi se krenulo sa masovnim upisom na njih, to bi zaista bila određena vrsta obrazovnog genocida nad ovim narodom i protiv toga se moramo boriti. Obrazovanje je poslednji bastion slobode svake zemlje i ako se uništi, postaćemo obična kolonija sa jeftinom radnom snagom.
Da li je i nepovredivost akademskog prostora takav „recidiv“ ili možemo da kažemo da je vlast sa tim aspektom autonomije već izašla na kraj?
Postoji član zakona po kome policija sme da uđe na fakultet kada je ugrožen život ili imovina, ali sigurno je da kada su došli na Medicinski fakultet i kada je razbijeno staklo, to bila jedna predstava. MUP tvrdi da su došli na poziv jednog člana uprave zato što su bili ugroženi, ali to je potpuno besmisleno. Cilj je navodno bio da se ljudi evakuišu iz zgrade, zbog čega je razbijen izlog koji se nalazi tik uz vrata, pa su teatralno izlazili kroz to razbijeno staklo kao neki veliki mučenici… Mislim da za time nije bilo nikakve potrebe, pedeset puta je bilo jednostavnije da se uzme ključ i da se otključaju ta vrata. Ako je svaki korak posle izlaska kroz prozor bio bezbedan, bio bi i posle izlaska kroz vrata. Izgleda da je trebalo da se pokaže da je Medicinski fakultet neko mesto gde se niko ne oseća bezbedno, ali da građani ipak ne treba da brinu jer će policija zavesti red i mir.
Krajem decembra su u Palati Srbija uručeni ugovori o radu najboljim studentima medicine i diplomcima srednjih stručnih škola, a na sajtu Ministarstva zdravlja je preneto da su diplomci istakli da „država vidi mlade i ceni i prepoznaje njihov trud i rad“, uz citate u kojima se posebno ističe zahvalnost predsedniku Srbije. Da li je cilj da se uspostavi lojalnost od nivoa lekara pa sve do direktora klinika?
Moguće da ste u pravu, sećate se kada se endokrinološkinja Svetlana Vujović zahvalila predsedniku za sve rođene bebe. Neki naši profesori su odlazili u šatorsko naselje poznato kao Ćacilend, da kako nam je rečeno, drže predavanja osobama koje su se predstavljale kao studenti koji žele da uče. Ne znam da li je iko u to poverovao. Ljudi su spremni da daju razne izjave i čine razne stvari da se nekome dodvore i za sebe ostvare neku privilegiju. Mi živimo u toliko podeljenom društvu, da je to neverovatno. Čini mi se kao da vlast mora da u svim uzrasnim grupama ima svoje ljude. I da mora da pobedi na svim mogućim izborima, na svakom mestu. Kao da nije dozvoljeno drugima da pobede.
Da budu patriote, da budu lekari, inženjeri, nastavnici i drugi koji vredno i časno rade svoj posao, a da se ne slažu sa vlašću. I sad vidimo da se taj teren borbe sve više širi. Od Skupštine smo došli na nivo studentskih parlamenata i čovek mora da se zapita koja je sledeća stanica? Obdaništa? I ne samo što se trude da pobede na svakom mogućem koraku, već i da izazovu osećanje da se bez pohvale vlastima ne može ništa uraditi. Ni da se dobije posao, ni da se zadrži… A tako se razvijaju ljudi koji će biti podanici svake vlasti, to nije ekskluzivno pravo sadašnje. Oni će tako isto govoriti i o novoj vlasti kada se promeni.
U tom smislu nama je potrebna promena svesti. Kao što se pasulj, da bi bio dobar, kuva kroz više voda, i pri tome se prve bacaju, tako je i kada je u pitanju funkcionisanje države na pravim vrednostima. Problem je što je za ovo drugo potrebno više godina, a nama vreme curi.
A kada govorimo o zdravstvu, takvoj atmosferi sigurno pomaže toliki broj direktora u v. d. statusu.
Što je skraćenica od vršilac dužnosti, ali oni su zapravo izvršioci naređenja partija koje su ih postavile na to mesto. Pogotovo zato što na tim pozicijama ostaju duže nego što zakonski okvir predviđa, pa se ponašaju sa preteranom zahvalnošću. Tolikom da često vodi u poslove koji su mimo zakona, iako ih je teško dokazati jer ljudi neće da svedoče.
Svedočili smo sumanutim izjavama ministara, u kojima je jedan apelovao na roditelje da ne upisuju decu na blokaderske fakultete jer će im se vratiti u kovčezima, a drugi rekao da studenti treba da budu svesni da policija ima pravo da ih bije i ubije
Pre tri meseca, Zlatibor Lončar je izjavio da je nebitno da li će ostati na toj funkciji, ali da ako Vučić ne bude na čelu Srbije biće dovoljno tri meseca da nestane državno zdravstvo, a da privatno neće imati kapacitete da to preuzme, pa vam ne vredi ni ako imate novca.
Većina naših građana zdravstveni sistem doživljavaju kao nepravedan. Kako objasniti radniku koji je čitav svoj radni vek odvajao deo plate za zdravstvo, da neretko neće moći da dobije zdravstvenu uslugu u državnoj ustanovi, već će morati da ide u privatnu i plati. Nikako ne smemo dozvoliti da lečenje postane samo privilegija onih koji imaju novac. A kada recimo govorimo o listama čekanja, vlast se ponaša kao da je isključivo ona odgovorna za to, iako one postoje 20 godina unazad, pa gleda da reši problem po principu ako nema pacijenata, nema ni liste čekanja. I onda se desi odjednom da za dve nedelje bude 1.500 pacijenata manje na listi čekanja – što je nemoguće. Trebalo bi preduzeti adekvatne korake da se u doglednom vremenu te liste svedu na prihvatljivu meru i na kraju da nestanu, time bi trebalo da se bave, a ne da izlaze sa neutemeljenim izjavama.
Ali ne znaju svi da jeste neutemeljeno – zašto nismo čuli snažniju reakciju lekara na takvo zastrašivanje?
Jeste problem što profesori na našem fakultetu uglavnom progovore tek kad odu u penziju. I sada imamo dosta penzionera koji su vrlo aktivni, ali za vreme radnog veka su mnogi od njih u mišjim rupama. Valjda im penzija daje neku sigurnost. Navodno je Lončar uveo lekarima zabranu komuniciranja sa medijima bez odobrenja direktora, ali to ljudi trpe! Zašto se ne pobune protiv toga? Da bi se stvari promenile, potrebno je i da se malo rizikuje. Pozicija na kojoj ste, privilegije koje imate… Bez lične žrtve nema napretka. Mi se nadamo da će uvek neko drugi da se žrtvuje. Tako sada kažu da bi šanse protivnika režima bile manje ako bi se izbori održali tokom leta. Ako je odlazak na more 10 dana važniji od promene sistema, od društva koje će počivati na pravim vrednostima, onda ga nismo ni zaslužili.
Da li bi novi sastav Lekarske komore mogao da pruži neku zaštitu od takvih pritisaka?
Da, očekujem da bi nezavisni kandidati koji su dobili glasove na izborima mogli da preuzmu kormilo. Do sada, mi lekari nismo imali utisak da je Komora naša sigurna kuća i da brine o nama kako bismo želeli. Niti da se oglašava u situacijama koje su veoma značajne kako za lekare, tako i za čitavo zdravstvo. Nadam se da će nezavisni kandidati doneti neku novu energiju i postaviti temelje za funkcionisanje Komore na način kojim bi većina lekara bila zadovoljna.
Jedan od studentskih zahteva se ticao odgovornosti zbog ulaska Vučića i novinara u jedinicu intenzivne nege Kliničkog centra, gde su bili smešteni pacijenti iz požara u Severnoj Makedoniji. Da li bi nezavisna Komora mogla nešto da učini po tom pitanju?
Svakako bi mogla da da svoje mišljenje o tome, a videćemo da li bi to pokrenulo i neke pravne posledice. Sigurno da ne treba da ćuti na događaje koji su joj ispred nosa, a to jeste jedan od njih. Kao što ne treba ni rukovodstvo Agencije za lekove da ćuti u hladovini Torlaka, već da izađe malo na sunce i da kaže nešto kada su u pitanju teme koje interesuju i lekare i građane a odnose se na lekove i terapije. Sva ta esnafska udruženja treba da se ponašaju odgovornije, autentičnije, da daju svoje stručno mišljenje, umesto da se prave mrtva, čime ruše kredibilitet kako kod samih lekara, tako i kod građanstva.
