Preokret u Jugoslaviji 27. marta razbesneo je Hitlera. U ratnom dnevniku Vrhovne komande nemačkog Vermahta pod datumom 27. mart 1941. piše: „Oko 13.00h javljeno da je Firer odlučio da uništi Jugoslaviju“.Nemačka avijacija je u zoru 6. aprila 1941. godine bombardovala Beograd, što je označilo početak invazije na Jugoslaviju.
Američkog novinara Roberta Sent Džona, koji je izveštavao o prevratu iz Beogradu, 5. aprila kasno uveče nazvao je kolega iz berlinskog biroa AP-a da ga upozori:
– Mi ovde mislimo da je ovo odlična noć da ostaneš budan i da slušaš muziku sa berlinskog radija. Birali su reči preko telefona, ali Sent Džon je shvatio poruku. Negde oko 2 ujutru, iz hotela “Mažestik”, pozvao je biro u Bernu da izdiktira izveštaj u kome kaže da je rat između Nemačke i Jugoslavije pitanje sata. Tada nije mogao ni da pretpostavi da narednih mesec dana neće moći da stupi u kontakt sa redakcijom. Oko pola pet ujutru čuo je na berlinskom radiju Ribentropa kako čita Hitlerova naređenja za rat protiv Jugoslavije. Nedugo potom pojavili su se nemački bombarderi. Sent Džon je u svojoj knjizi, u poglavlju naslovljenom Krvava nedelja, ovako opisuje njihov učinak:
„Izbrojali smo između dvesta i trista leševa samo na Terazijama. A Terazije nisu ni upola velike kao Tajms skver. Terazije su za mene bile dokaz da je sve ovo namerno. Ovi avioni koji su bombardovali Beograd radili su tačno ono što su hteli. Nisu bacali bombe visoko iz oblaka. Svaki od njih spustio se u niskom letu i bacio bombe tačno tamo gde je posada htela da ih baci. Po onome što smo videli tog dana u Beogradu, zaključili smo da su mogli da bace bombu i kroz dimnjak, toliko su precizno gađali. Nije bilo nikakve tajne zašto su Terazije bile jedan od pogođenih ‘vojnih ciljeva’ kako je stajalo u zvaničnim saopštenjima koja su stigla iz Berlina posle napada. Bila je to Hitlerova osveta za poniženje koje je doživeo deset dana ranije. Pokazao je Srbima da niko ne može javno da cepa njegovu sliku i da prođe nekažnjeno. Ovo je bila masovna egzekucija krivaca, onih koji su demonstrirali na Terazijama. Masovna egzekucija po naređenju iz Berlina, sa dželatima koji jašu oblake“.
Kurcio Malaparte (pravo ime bilo mu je Kurt Suckert), novinar italijanskog lista Corriere della Sera, u Beograd je doputovao krajem marta 1941. godine i odseo kod italijanskog ambasadora u zgradi njihovog poslanstva u blizini starog kraljevskog dvora
Iz Beograda na sam dan bombardovanja niko nije uspeo da pošalje novinski izveštaj u svet. Robert Sent Džon se sa američkim kolegama evakuisao ka jugu, u Vranjsku Banju. Na putu su beležili utiske, a potom cele noći pisali izveštaje za koje su se nadali da će uspeti da ih pošalju.
„Bile su to zaista dobre priče. Sada, kada pomislim na njih, siguran sam da su to bile najslikovitije i najbolje napisane priče koje su izašle iz naših pisaćih mašina. Ali tim izveštajima o bombardovanju Beograda bilo je suđeno da nikada ne budu poslati i objavljeni“.
Sve komunikacije bile su presečene. Ispostavilo se da jedinu radio-vezu ima britanski vojni ataše, koji je upravo bio u Vranjskoj Banji, ali da je ona neprekidno zauzeta za potrebe jugoslovenske vlade, koja nije imala drugo sredstvo komunikacije, pa je na taj način slala apele za pomoć Britancima i Grcima i pokušavala da koordinira vojsku na terenu. Slanje novinskih izveštaja nije dolazilo u obzir. Američki novinari su bili očajni. Rat u Jugoslaviji trajao je već 36 sati, a oni o tome nisu poslali ni reč. Posle dužih pregovora, britanski ataše napokon je pristao da im izađe u susret: poslaće jedan tekst dužine do sto reči. Tako su Sent Džon i njegove kolege svoje tekstove koje su pisali cele noći da što bolje dočaraju strahote bombardovanja Beograda morali da pretoče u šturi izveštaj od sto reči koji su zajednički potpisali. Nijedan od njih nije bio zadovoljan, ali bolje išta nego ništa.
Malaparte je iz Beograda poslao dvanaest izveštaja: „Menja se temperatura i svetlost. Nema sunca, samo crni oblaci. Svuda ruševine, realnost koja se protivi svakoj logici“. Usput je svojom “Lajkom” fotografisao život pod ruševinama i “jadne ljude koji se dostojanstveno suočavaju sa teškim ratnim nesrećama”
Sajrus Leo Sulcberger bio je, pored Reja Broka, drugi izveštač Njujork tajmsa koji se krajem marta 1941. godine zatekao u Beogradu. Kao nećak svog šefa i izdavača Artura Sulcbergera, bio je specijalni izveštač sa Balkana. U Beograd je stigao iz Soluna gde je pokrivao grčko-italijanski rat. Namera mu je bila da ustanovi da li će smena na srpskom prestolu ponovo biti obeležena prolivanjem krvi. Beograd mu se svideo.
– Prestonica je divno seljačko mesto, miriše na maglu, znoj i meso.
Poslavši izveštaj 5. aprila uveče u jedan sat iza ponoći, krenuo je kolima za Budimpeštu. Kad je stigao popodne 6. aprila, saznao je da je Beograd nekoliko sati pošto ga je napustio bombardovan. Nije mogao da prežali što je otputovao. Pokušavao je da dobije telefonom beogradski hotel u kome je boravio, ali nije uspeo. Kasnije je saznao i zašto. Njegov hotel “Srpski kralj” bio je pogođen i izgoreo je do temelja pre zore.
Kurcio Malaparte (pravo ime bilo mu je Kurt Suckert), novinar italijanskog lista Corriere della Sera, u Beograd je doputovao krajem marta 1941. godine i odseo kod italijanskog ambasadora u zgradi njihovog poslanstva u blizini starog kraljevskog dvora. Kada je 6. aprila u zoru počelo bombardovanje Beograda, sišli su u podrum, da bi posle prvog talasa shvatili da su sigurniji napolju nego u podrumu trošne zgrade koja je podrhtavala: „Zemlja se tresla kao da je zemljotres, kuće su udarale jedna u drugu, čuo se strašan tresak zidova koji su se rušili, lom prozora koji su padali na pločnike i razbijali se, prestravljeni krici, jadikovke, zapomaganje, psovke i graja izbezumljenog naroda koji je krenuo u besan trk. … narodno pozorište Bombe su padale po Terazijama, po trgu kod spomenika, na Stari dvor. Ulicama su svom brzinom jurile kolone automobila punih generala, ministara, dvorskih velikodostojnika, visokih funkcionera. Istaknute ličnosti javnog života i vojni rukovodioci uplašili su se i bežali iz prestonice. Oko deset sati grad je bio prepušten sam sebi“.
Operacija bombardovanja Beograda imala je kodirani naziv “Strašni sud” (nem. Strafgericht).Obraćajući se nemačkom narodu povodom napada na Jugoslaviju, Hitler je rekao: „Ove događaje izazvali su isti oni elementi koji su još 1914.godine naneli svetu neviđene patnje kada su organizovali atentat u Sarajevu“
Malaparte je iz Beograda poslao dvanaest izveštaja: „Menja se temperatura i svetlost. Nema sunca, samo crni oblaci. Svuda ruševine, realnost koja se protivi svakoj logici“. Usput je svojom “Lajkom” fotografisao život pod ruševinama i “jadne ljude koji se dostojanstveno suočavaju sa teškim ratnim nesrećama”.
Dopisnik Corriere della Sera ostao je u Beogradu i posle bombardovanja; 9. Aprila pošao je u susret okupacionim trupama i sačekao ih u Pančevu. Tri dana kasnije, 12. aprila u 5 popodne, ušao je u Beograd sa izviđačkim odeljenjem 1. motorizovanog nemačkog korpusa: „Najzad, jedne večeri, pred sunčev smiraj, kapetan Klinberg prebrodi Dunav i u jednom čamcu sa četiri vojnika zauze Beograd. Tada i mi preplovismo pod svečanom zaštitom feldvebela Grosdojčland Diviziona i uđosmo u grad pored stanice Dunav, pri kraju ulice Kneza Pavla. … Prolazio sam pored zaustavljenih tramvaja i taksija punih leševa. Gazio sam po sloju razbijenog stakla… Na Terazijama je vladala pustoš. Pred hotelom Balkan, pored ogromnog kratera od bombe, stajao je jedan autobus pun poginulih. Na trgu kod spomenika Narodno pozorište još je gorelo. … Tu i tamo, u mrtvom gradu, odjeknuli bi puščani meci, reski i zlokobni.“
Operacija bombardovanja Beograda imala je kodirani naziv “Strašni sud” (nem. Strafgericht). Obraćajući se nemačkom narodu povodom napada na Jugoslaviju, Hitler je rekao: „Ove događaje izazvali su isti oni elementi koji su još 1914. godine naneli svetu neviđene patnje kada su organizovali atentat u Sarajevu“.
Londonski Times je povodom bombardovanja Beograda 7. aprila preneo i zvanično saopštenje Kraljevine Jugoslavije, u kome se kaže: „Pravi razlog za nemačku agresiju je to što je Nemačka htela da Jugoslavija odstupi od svog položaja neutralnosti, koji je u evropskom sukobu zauzela od početka rata. Neopravdano napadnuta, Jugoslavija je u odbrani od agresora verna svojoj istoriji i tradiciji i odlučna u nameri da brani svoju nezavisnost, teritorijalnu celovitost i nacionalnu čast. … Odgovor na nemačke navode u vezi sa uzrocima ove agresije jeste da je Nemačka agresor, a da Jugoslavija protiv Nemačke nije uradila ništa“.
Operacija bombardovanja Beograda imala je kodirani naziv “Strašni sud” (nem. Strafgericht).Obraćajući se nemačkom narodu povodom napada na Jugoslaviju, Hitler je rekao: „Ove događaje izazvali su isti oni elementi koji su još 1914.godine naneli svetu neviđene patnje kada su organizovali atentat u Sarajevu“
A američka vlada je na dan bombardovanja izdala sledeće saopštenje državnog sekretara Kordela Hila: „Varvarska invazija na Jugoslaviju i pokušaj da se ta zemlja uništi brutalnom silom predstavlja još jedno poglavlje u aktuelnom pokretu čiji je cilj osvajanje sveta i dominacija svetom. Agresorske snage napale su još jedan mali narod, što je dokaz da ne postoje nikakva geografska ograničenja u njihovom pokretu za osvajanje sveta. Američki narod najiskrenije saoseća sa narodom koji je tako besprizorno napadnut; pomno pratimo hrabru borbu jugoslovenskog naroda za odbranu svojih domova i očuvanje svoje slobode. Naša vlada, sledeći svoju politiku da pomaže onima koji se brane od osvajača, sada preduzima najbrže moguće korake da Jugoslaviji pošalje vojnu i drugu pomoć.“
Beograd je tokom bombardovanja branio elitni 6. lovački puk jugoslovenske avijacije, koji je u svom sastavu, pored šest aviona domaće proizvodnje, imao, gle ironije, 37 nemačkih aviona Meseršmit. Oni su, zajedno sa protivvazdušnom odbranom Kraljevine Jugoslavije, uspeli da obore skoro desetinu od ukupno 484 nemačka aviona koliko ih je učestvovalo u napadu 6. i 7. aprila 1941. U eskadrili Luftwaffea bili su raspoređeni PK timovi (Propagandne Kompanije) koji su snimali foto i filmski materijal. U jednoj od oborenih “štuka”, pronađeni su snimci severoistočnog dela Beograda napravljeni tokom prvog napada. To su do sada jedini autentični snimci, jer samo bombardovanje nije snimljeno sa zemlje. Nemci su kasnije napravili album od 68 fotografija Slike dejstva na Beograd, koji obuhvata period od 7. do 28. aprila 1941.
Sajrus Leo Sulcberger izveštač New York Times-a u Beograd je stigao iz Soluna gde je pokrivao grčko-italijanski rat. Namera mu je bila da ustanovi da li će smena na srpskom prestolu ponovo biti obeležena prolivanjem krvi. Beograd mu se svideo: – Prestonica je divno seljačko mesto, miriše na maglu, znoj i meso
Dokumentarni crno-beli film koji gledamo na televiziji svake godine na dan bombardovanja Beograda u stvari je kompilacija raznih materijala iz zaplenjenih nemačkih UFA žurnala, a bez i jednog autentičnog kadra snimljenog 6. aprila 1941. godine. Sineasta Nikola Popović je posle rata, koristeći kadrove bombardovanja Varšave 1939. i Roterdama i Londona 1940. godine, u kombinaciji sa posledicama savezničkog bombardovanja Beograda na Uskrs 1944. godine, izmontirao naizgled ubedljivi dokumentarni film o 6. aprilu 1941. godine.
U periodu neposredno posle bombardovanja, a pre dolaska Nemaca, napravljeno je nekoliko dokumentarnih snimaka. U tim fragmentima vidi se kako prkos smenjuje potištenost. Porušeni Beograd, pre dolaska nemačkih trupa, snimio je kinoamater Radomir Milojković. Njegovi snimci su prvi put javno prikazani 1978. godine u produkciji “Dunav filma”, pod nazivom Kada je nebo bilo crno nad Beogradom.
Porušeni Beograd, pre dolaska nemačkih trupa, snimio je kinoamater Radomir Milojković. Njegovi snimci su prvi put javno prikazani 1978. godine u produkciji “Dunav filma”, pod nazivom Kada je nebo bilo crno nad Beogradom
O kapitulaciji jugoslovenske vojske i rasulu koje je usledilo vrlo malo je snimljeno, a još manje je upotrebljivo. Kako piše istoričar filma Petar Volk u svojoj knjizi Svedočenje (1973):
– Za koga da se snima u času poraza i beznađa? Jedan naš poznati snimatelj neposredno posle oslobođenja izjavio je da ga je stid obuzimao kad god je hteo da uzme kameru u ruke, jer te sramotne dane nije hteo da zabeleži i zadrži u sećanju.
U trenutku kada je počeo napad na Jugoslaviju, beogradska sekcija Jugoslovenskog udruženja novinara brojala je 263 člana. U Srbiji su od uticajnijih listova izlazili Politika, Pravda i Vreme, u tiražu od 225.000 primeraka zajedno (što je tada činilo najnižu stopu čitanosti dnevne štampe u Evropi). Po ulasku nemačke armije u Beograd, prestali su da izlaze. Redakciju lista Vreme zajedno sa tehničkim kapacitetima i većim delom novinara preuzele su okupatorske snage i 16. maja 1941. godine “pod okriljem Velikog Nemačkog Rajha” pokrenuli svoj list Novo vreme. Kasnije se pojavilo još nekoliko kolaboracionih dnevnih i nedeljnih listova koji su veličali nemačke pobede i zagovarali antikomunizam i antisemitizam. Glavne urednike postavljao je i smenjivao komandant nemačkih okupacionih snaga u Srbiji. Mnogi urednici i saradnici kolaboracionih novina posle rata su streljani. Pored ostalih i dugogodišnji urednik Politike Jovan Tanović, koji je bio u listu od osnivanja 1904. godine, učesnik oba Balkanska i Prvog svetskog rata, više puta odlikovan.
Ko je bio Robert Sent Džon
Robert Sent Džon rođen je u Čikagu, gde je zajedno sa Ernestom Hemingvejem učio srednju školu. Iz tog perioda ostala je anegdota kako im je profesor književnosti predskazao skromnu budućnost: – Vas dvojica nikada nećete postati pisci. Posle Beograda evakuisao se za Grčku, gde je bio ranjen. Posle izveštavanja za AP na Balkanu, radio je za američki radio NBC, za koji je u Njujorku uređivao i vodio vesti o Drugom svetskom ratu. Kasnije je pokrivao ratne sukobe na Bliskom istoku, zaključno sa izraelskom okupacijom Libana (1982), o kojoj je izveštavao kao osamdesetogodišnjak. Njegova knjiga Iz zemlje utihlih ljudi, u kojoj je, po sopstvenim rečima, opisao “ono što je video, omirisao i čuo” na Balkanu 1941. godine, postala je bestseler. Ukupno je napisao 23 knjige, od kojih je poslednja njegova autobiografija, objavljena 2002, kada je imao 100 godina
materijali su iz knjige PROFESIJA RATNI REPORTER.
VELJKO ĐUROVIĆ je diplomirao na FDU (1981) na temi Ratna reportaža, na katedri za Filmsku i TV kameru u Beogradu. Pratio je ratna zbivanja na svim kontinentima: Nikaragva, Salvador, Kambodža, Liban, Izrael, Etiopija, Somalija, Sudan, Severna Irska, Rat u Zalivu, Ruanda, Ratovi u bivšoj SFRJ (Hrvatska, Bosna, Kosovo). Radio je za RTS, NBC (SAD), PBS (SAD), WTN (GB), SKY NEWS (GB). Autor je knjiga: Press Don't Shoot (Beograd: Radio B92, 1998). Baghdad live (Beograd: Samizdat B-92, 2004) Profesija ratni reporter (Samizdat B-92,2014). Dobitnik dve nagrade za istraživačko novinarstvo NUNS.
