U karijeri dugoj pedeset godina, Agnješka Holand svoja dva najbolja filma snima u razmaku od samo dve godine: 2023. nastaje Zelena granica, ne samo njeno remek-delo nego i jedan od najboljih evropskih filmova u ovom milenijumu, a 2025. Franc, film posvećen Francu Kafki, jedno od najbeskompromisnijih ostvarenja forme novijeg doba. Sedamdeset osam joj je godina i što se filmskog izraza tiče, Agnješka Holand je stareći samo dobijala na radikalnosti. U svetskom filmu, nimalo učestala pojava.
Nazvati Franca biografskim filmom o Kafki bilo bi ne samo pogrešno nego bi na vrlo površan način upućivalo na tretman Franca kao konvencionalnog filma. Franc uistinu to nije i tretirati ga kao eksperimentalni film bilo bi možda najbliže duhu autorkinih nastojanja. Inovativnost u pristupu ovog filmskog eksperimenta tolika je da ga čini posve unikatnim delom. Franc je to najpre u okvirima onih filmskih strujanja koja raskid s narativnošću smatraju svojim bazičnim polazištem. Otud odsustvo linearnosti u filmu, odsustvo ma koje konzistentne narativne linije. Franc je postupak fragmentarizacije u kojoj su maestralno objedinjeni prošlost i sadašnjost, pomešani spoljni događaji i unutrašnje vizije, akcentovano lično i kolektivno, objedinjeni faktičnost i mentalna stanja, poremećeni hronološki redosledi. Geometrijska analogija ovog filma bio bi poliedar. Kao god što je poliedar ograničen konačnim brojem mnogouglova, tako je i Franc ograničen fizičkim aspektima Kafkinog života, ali neograničen njihovim transponovanjem u Kafkin vizionarski spisateljski prostor.
Jedna od bravuroznih sekvenci kako ovo pisanje oživljava pred nama i doživljava svoju verbalnu transpoziciju u sliku je nezaboravno Kafkino javno čitanje pripovetke U kažnjeničkoj koloniji, pred brojnim auditorijumom. Ovo čitanje se odmah pretvara u sopstvenu ekranizaciju. Ono je nadograđeno drugačijim, vizuelnim jezikom. Tako se najbolje očituje snaga ovih reči. Film, inače, obiluje bravuroznim rešenjima i gotovo nemoguće je pobrojati ih. Tako se pred gledaocem pojavljuje đačka ekskurzija koja je organizovano došla u razgledanje Kafkinog muzeja. Tom prilikom saznajemo da je na svaku reč koju je Kafka napisao, o njemu napisano deset miliona reči! Govor drugih o Kafki zauzima važno mesto u strukturi filma. Ovi „drugi“ su svojevrsni vodiči kroz Kafkin život i oni nas najpre informišu, ali i znalački navigiraju ka razumevanju pojedinih situacija iz Kafkinog života. Takođe, rasvetljavaju nepoznanice i nedoumice vezane za Kafkino pisanje. Tako se Maks Brod pojavljuje ne samo kao budući (ne)izvršilac njegove volje i prisni prijatelj nego kao neko ko ima ulogu narativnog šava. On spaja, nadograđuje, komentariše, tumači, objašnjava i njemu pripada istaknuto mesto.
Film obiluje bravuroznim rešenjima. Tako prilikom đačke ekskurzije saznajemo da je na svaku reč koju je Kafka napisao, o njemu napisano deset miliona reči
Ako pažljivo pogledamo, film poštuje gotovo sve činjenice Kafkine biografije: problematični odnos s ocem, raskinutu veridbu s Felice Bauer, upoznavanje s Milenom Jesenskom, potisnuto jevrejstvo, i, nadasve, očajničku potrebu za pisanjem. Traženje tišine i mira koje je sve teže naći. Samo što su ove faktičnosti organizovane po načelu koje izneveravaju hronologiju ali poštuju logiku. Agnješka Holand montira svoj film po jump cut metodu. Skokovitosti u pripovedanju odgovara skokovitost u vremenu. Zrelog Kafku smenjuje Kafka dečak i obratno. Anticipaciji u ovoj filmskoj strukturi pripada istaknuto mesto. U pitanju je inteligentan, promišljen i čudesno razrađen film.
U njemu nema, uprkos prividnoj disperzivnosti i obilju materijala, izolovanih sekvenci a da one nisu organski povezane. One su u potpunoj korelaciji s drugim, vremenski udaljenim delovima filma. Franc je svojevrsna filmska tapiserija u kojoj Agnješka Holand tka beskrajno složen sistem šara, ali ipak sistem. Iako deluje prividno haotično, reč je o filmu čvrste, stabilne strukture. U njemu nema suvišnog kadra koji bi haotičnosti išao u prilog. Ono što je pritom za poštovanje u još većoj meri je što Agnješka Holand veoma drži do sociopolitičkog okvira vremena u kojem je Kafka živeo. Kafkin Prag je multietnička sredina mistifikovane otvorenosti, ali i spornog kosmopolitizma. Antisemitizam je u njemu još uvek prigušen i samo u naznakama, ali se sprema da grune. Ova potreba Holandove za demistifikovanjem istorijskog nasleđa, ali, u mnogim filmovima i savremenosti, jedna je od karakteristika i uporišta njenog filmskog promišljanja sveta. U ovom slučaju, taj mistifikatorski veo pada i s Kafkinog lica.
Postoji ona ubojita scena negde s početka filma, u kojoj prosjak uspeva da od Kafke izmoli jednu krunu. Kafka mu daje dve jer nema novčić od jedne kune i pritom traži od prosjaka kusur od jedne krune! Ne pomaže ni što se u ovu apsurdnu prepirku uključuje Kafkina sestra Otla. Čemu ova scena i kako je shvatiti? Menja li ona išta ne samo u našem odnosu bespogovornog divljenja prema Kafki, nego i u razumevanju njegove inače kompleksne ličnosti? Imajmo pritom u vidu da je ovo tek usputni, periferni deo filma, ali deo koji toliko govori. Tim prividnim perifernostima u Francu pripada veoma značajno mesto. Tako se, na primer, muškom telu daje ne samo vidljiva nego i značajna uloga ima li se u vidu izvestan oblik Kafkine telesne snebivljivosti. Obnaženo muško telo je daleko zastupljenije od ženskog koje gotovo da se jedva apostrofira. Film je, između ostalih kvaliteta, i glumački dobro obavljen posao. Edan Vajs kao Franc Kafka veoma dobar, čak mu i fizički nalikuje, dok je Peter Kurt kao Herman Kafka, otac, maestralan.
S Francom, Agnješka Holand prelazi sve granice, s važećim filmskim pasošem kojem ne ističe rok upotrebe.
