Treba li Srbiji PEN klub? Odmah ću odgovoriti, da vas ne držim u neizvesnosti. Očigledno da (im) nije potreban. Kao što nisu potrebni ni drugi kritički glasovi, ni regularni izbori, ni umetnost, ni državni univerziteti. Slobodno nastavite taj niz „nepotrebnosti”, teško da ćete ga i pored najbolje volje okončati: ako nečega nema – ako nema Bitefa, Festa, Egzita, Nišvila… – govori nam zdrav razum – očigledno da sve to ne nedostaje onima koji odlučuju kome dati transfuziju za preživljavanje. Čuvari kase, a ti su, da se ne bavim eufemizmima, čuvari vlasti, za svoje potrebe će napraviti svaku novu benignu šarenu lažu ili malignu iluziju: festival, udruženje, portale, televiziju, štampu, fakultet, svečanu ceremoniju… Surogati, međutim, promašuju suštinu: moguće je pokrenuti bilo šta od toga i svega drugoga, dabome, uz odgovarajuću, za ovdašnje prilike izdašnu novčanu potporu, ali će izostati, prema Vinaverovim rečima, „ono što pivo čini pivom“. Simulacije i simulakrumi odavno su prekrili gotovo sve vidove života na globu: samo su ratovi i zločini stvarnost, indukovani i usmeravani voljom velikih, manjih i najmanjih moćnika. Kakvi god oni bili po uticaju i zapremini, svi dele jednu temeljnu osobinu: moć koja je izvor svakog zla i nepočinstva.
Predlog Isidore Sekulić
Osnovan pre tačno sto godina Srpski PEN centar baštinik je u međuvremenu istanjene humanističke tradicije zasnovane na uverenju da od zalaganja za ključne etičke vrednosti – istinu, toleranciju i pravičnost – nipošto i nikada ne treba odustajati, uprkos rđavim i, nažalost, sve rđavijim kako opštim tako i regionalnim, to jest našim okolnostima. Ali, uprkos krizi humanizma, pravo na kritičko mišljenje – koje uključuje ljudske i stvaralačke slobode, kulturu, politiku, društvena kretanja i međunarodne odnose – ostalo je za sve minule godine temeljna ideja oko koje su se okupili i danas se u svetu okupljaju istomisleći, a tako različiti pisci i prevodioci, „bez obzira na njihovo državljanstvo, rasu, boju ili veroispovest“. Navedenim rečima završava se Povelja međunarodnog PEN-a, internacionalne organizacije pokrenute na inicijativu engleske književnice Ketrin Ejmi Donson Skot 1921. godine. Pet leta kasnije predlog Isidore Sekulić srpskim piscima da se pridruže toj Povelji prihvatili su najznačajniji ondašnji (u međuvremenu klasični) srpski Pesnici, Esejisti i Novelisti/pripovedači, što je i akronim organizacije. Među njima bili su i Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Rastko Petrović, Bogdan Popović, Veljko Petrović, Pavle Popović, Slobodan Jovanović, Ivo Vojnović, Dragiša Vasić, Milan Kašanin, Todor Manojlović i drugi potvrđeni autori, profesori, kritičari, urednici…
Hotel Srpski kralj
U Povelji ispod koje su se pomenuti potpisali 26. februara 1926. godine u hotelu „Srpski kralj” (srušen u bombardovanju 1941), nadomak Kalemegdana, apostrofirana su četiri ključna, obavezujuća principa: 1. Književnost, mada nacionalna po poreklu, ne zna za granice, i treba da služi kao zajedničko dobro naroda uprkos političkim ili međunarodnim promenama; 2. U svim okolnostima, a naročito u doba rata, dela umetnosti – to nasleđe čovečanstva kao celine – treba da budu zaštićena od nacionalnih i političkih strasti; 3. Članovi PEN-a treba u svako doba da koriste uticaj koji imaju u prilog dobrog razumevanja i uzajamnog poštovanja među narodima; oni treba da čine sve što mogu da bi se iskorenile rasne, klasne i nacionalne mržnje i da zastupaju i brane ideal čovečanstva koje u svetu želi da živi u miru; 4. PEN zastupa princip neometanog prenošenja misli (…), njegovi članovi zavetuju se da će se suprotstaviti svakoj formi potiskivanja slobode izražavanja u zemlji i državnoj zajednici kojoj pripadaju. PEN izjavljuje da je za slobodu štampe i protivan je arbitrarnoj cenzuri u vreme mira. PEN smatra da napredak sveta u pravcu organizovanijeg političkog i privrednog poretka neminovno iziskuje slobodnu kritiku vlada, administracija i ustanova (…).“
Vrhunac je usledio prošle godine kada Ministarstvo kulture nije dodelilo ni žutu paru za nagradu inostranom prevodiocu sa srpskog jezika, koju PEN dodeljuje od 1965.
Zamišljen kao mesto aktivnog okupljanja stvaralaca koji ne pristaju na sve oblike opresivnog delovanja vladajućih struktura i pojedinaca, uključujući nasilje, zabrane, manipulaciju javnim dobrima, ideološko i partijsko povlašćivanje u sistemu kulture, Srpski PEN centar prošao je u svom veku kroz nekoliko faza, uvek dosledno ostajući na strani uvažavanja društvenih razlika i nezavisnosti institucionalnog i personalizovanog delovanja. Svaki slobodnomisleći pojedinac koji danas pročita Povelju PEN-a odmah će uvideti da se za sto godina gotovo ništa nije promenilo na licu i u biću sveta. Naprotiv, sudeći prema istoriji i svakidašnjici koja sve ubrzanije i sve imoralnije promiče pred čovekom današnjice – primoranim da se ili uključi ili da odustane – reklo bi se da je Povelja internacionalnog PEN kluba aktuelna koliko i u času njenog proglašenja posle Velikog rata. U tome je smisao PEN-a: ostati neuključen u oficijelne, manipulativne vladajuće poretke i stalno kritički ukazivati na njihovu prirodu, pogubnu za priželjkivanu a nikada uspostavljenu društvenu stabilnost. Ukratko, odupirati se i zorno protivrečiti svemu što posredno ili neposredno ugrožava čovekovo pravo na dostojan život. Otpor je konstanta, u svim vremenima, svim društvenim okolnostima i u svim režimima: ne postoje trajno harmonična, uravnotežena društva, već samo manje ili više rđava, manje ili više podnošljiva.
Osuda fašizma
Prekinut u delovanju zbog izbijanja Drugog svetskog rata i nepoverenja potom uspostavljene vlasti kojoj nije prijao potencijalni građansko-liberalni profil organizacije, Srpski PEN centar obnovljen je tek 1962. godine, opet zahvaljujući zalaganju pojedinih, ali ne i svih istaknutih tadašnjih pisaca. Tome je diskretno, no, reklo bi se presudno, uz inicijativu iz više jugoslovenskih republičkih centara, doprinelo dodeljivanje Nobelove nagrade Ivi Andriću koji je, međutim, ostao poslovično uzdržan. Bilo je dovoljno i to i toliko što je svet za trenutak skrenuo pažnju na književnost i druga zbivanja u Jugoslaviji, čijem rukovodstvu je, paralelno s organizovanjem Prvog samita nesvrstanih zemalja (1961), bilo važno da zemlju predstavi kao slobodnu. Nekoliko starih članova (Dušan Matić, Veljko Petrović), i više novopridošlih, onovremenih mladih stvaralaca, budućih predsednika (Predrag Palavestra, Jovan Hristić) obnovili su delatnost kluba.
Dok je pre Drugog svetskog rata Srpski PEN centar bio pre svega udruženje probranih, već onda reprezentativnih imena, čiji autoritet je bio dovoljan za pokretanje različitih vidova delovanja – s vrhom u organizaciji Svetskog kongresa u Dubrovniku 1933, na kojem je usvojena prva deklaracija o osudi fašizma – posle tog rata on je, čuvajući reprezentativnost, branio slobodu izražavanja onoliko koliko je to bilo moguće i partijski dozvoljeno. U iscrpnoj „Istoriji Srpskog PEN-a“, objavljenoj povodom osam decenija od osnivanja, Predrag Palavestra između ostalog piše: „Uticajni protivnici PEN-a, preko institucija kojima su rukovodili negdašnji nadrealisti Marko Ristić i Aleksandar Vučo, uspešno su odlagali njegovu obnovu i ometali kasniji rad PEN-a. Iz tih krugova, od istaknutih i zaštićenih partijskih pisaca, poput Oskara Daviča, mogle su se čuti čak i vrlo opasne političke diskvalifikacije, dostave i optužbe – da je PEN obaveštajni centar engleskog ‘Intelidžens servisa’ i ogranak antikomunističkog ‘Konkresa atlanske kulture’. Smatrala se sumnjivom i nepoželjnom književna saradnja sa zemljama Istočnog bloka i sovjetskim piscima preko COMES-a.“
Hm, čini se odnekud poznato, po tonu i poreklu, ako ne i po imenu.
Animozitet vlasti prema PEN-u
Danas je društveni kontekst promenjen, ali je ostao zadržan animozitet raznih protagonista javne scene prema PEN-u, naravno, uključujući najpre vlast. Nakratko je sumnjičava, inferiorna omraza utihnula kada je 2011. godine u Beogradu održan Svetski kongres PEN-a, uz podršku odgovarajućih državnih institucija, ministarstva kulture i grada Beograda. Vlast koja se potom ustoličila isprva je glumila kakvu-takvu zainteresovanost, ali budući akulturna, ubrzo je pribegla novijim, perfidnijim oblicima ispoljavanja samovolje: potpunim uskraćivanjem finansiranja delatnosti PEN-a i ignorisanjem iza kog se krio i dalje se krije strah od razložne kritičke reči i gubitka društvene (sve)kontrole. PEN-u je oduzeta podrška u organizovanju regionalnih sastanaka, skupova i diskusionih tribina, a, posebno, i učešća srpske kulture na međunarodnim sajmovima knjiga (i bez toga se moglo i, eto, sve jednako može, nikoga nije briga). Na konkursima za podršku kulturnim aktivnostima koji se sve ređe i sa zakašnjenjem raspisuju ili ne raspisuju PEN-u su ukinuta čak i najminimalnija sredstva za tekuće održavanje kancelarije. Vrhunac je usledio prošle godine kada Ministarstvo kulture bez obrazloženja nije dodelilo ni žutu paru za nagradu inostranom prevodiocu sa srpskog jezika koju PEN dodeljuje od 1965. godine. Nad tim oblikom „ukazane časti“ nipošto ne treba lamentirati, naprotiv, s uvažavanjem treba prihvatiti činjenicu da je pun rezervoar nekog službenog automobila svakako važniji od „neke tamo“ nagrade ili istupa pisaca koji uglavnom izdaju saopštenja u kojima kritikuju inače besprekornu kulturnu i svaku drugu politiku. Ipak, neznanje, nekompetentnost i umišljenost da sve počinje od juče, da „sve treba drukčije“ i da „našima“ treba davati nauštrb „onih koji su protiv nas“, ne mogu biti ni osnova ni način delovanja ozbiljne kulturne politike.
Prošlo je prvih sto godina. Današnji Srpski PEN centar uvažava tradiciju iz koje je izrastao i koju nastavlja da sledi i modifikuje saglasno novim, upravo tekućim vremenima. I mada bi neki dežurni optimista sa iskustvom, dakle pesimista, poput ovoga koji je u prvom licu napisao uvodni deo teksta – ocrtavajući ambijent u kojem se sistematski ukida sve što važi i misli svojom glavom u ovdašnjoj kulturi, i znajući da cenzura više nije pred vratima već je po sistemu kuvane žabe uveliko ušla među nas – pomislio da ništa od pobrojanog i nepomenutog nije potrebno današnjoj državi Srbiji, treba nedvosmisleno reći:
O, da, vrlo je potrebno. Više nego ikada pre. U tesnom vremenu svaki se glas računa. I PEN-ov, svakako i neizostavno.
