Sreten Božić je rođen u selu Trešnjevica kod Aranđelovca u Srbiji 1932. godine. B. Wongar je preminuo 8. marta 2026. u Istočnom Kolfildu u Melburnu, u Australiji. Između ove dve činjenice je jedan neuobičajen, živopisan, avanturistički život, koji je po događajima, iznenadnim obrtima, drami, može da se poredi sa životom Hemingveja, Mišime, Dala, Dikensa… Privlačan za film ali ipak nemoguć da bude u svoj svojoj slojevitosti opisan kroz film.
Ipak, usudila sam se da pokušam. I to sam odlučila još istog dana kada sam saznala za Sretena Božića iliti Wongar-a. Moja avantura od tog dana do završetka dokumentarnog filma o Wongar-u trajala je 15 godina i za mene predstavlja jednu od centralnih u mom dosadašnjem životu. Sam film bi se mogao obeležiti kao uspešan – prikazivan je, nagrađivan, obišao je ceo svet – ali za mene on pokazuje samo delić toga što je bio Wongar.
Počasni doktorati
Wongar je najpoznatiji kao pisac i to australijski pisac srpskog porekla. Pisao je na engleskom jeziku koji je u suštini naučio na Severnoj teritoriji, u društvu radnika imigranata i starosedelaca Australije, Aboridžina. Sve dok se nije pojavila fotografija na omotu jedne od njegovih romana – fotografija belog čoveka – američka, nemačka i australijska književna javnost verovala je da je i on sam Aboridžin. Njegove priče i romani su bili toliko ubedljivi u opisima života Aboridžina sredinom XX veka da su svi verovali da pisac mora biti jedan od njih. A Wongar je to bio – jedan od njih. Kako je dospeo među Aboridžine on detaljno opisuje u svojoj autobiografiji „Dingovo leglo“ pa verujem da je bolje da to „čujete“ kroz njegove reči.
U njemu je postajalo duboko razumevanje za ljudsku patnju, velika, uporna potraga za istinom i hrabrost da javno govori o nepravdi koja je počinjena nad Aboridžinima, a koja je zataškavana i sakrivana
Kad smo kod reči – Wongar je odličan pisac. Moja želja da snimim film o njemu nastala je pre nego što sam pročitala i jednu njegovu priču ali kad sam pročitala prvu priču a zatim i drugu, treću pa roman „Raki“, pa roman „Valg“ shvatila sam da je su to dela jednog velikog pisca, nadarenog, s osetljivošću za ljude, sa razumevanjem za ljudsko stanje, s „okom“ za detalje, sa darom da se igra rečima i drži čitaoca zainteresovanog i uronjenog u svet romana. Ne čude brojne nagrade, počasni doktorati i naučni radovi posvećeni njegovom delu.
Životna tragedija
Kad sam prvi put kročila u Wongar-ov dom u decembru 2005. godine malo je reći da sam se iznenadila – unutra je bilo osam dingo pasa. (Slušajte, dingo psi su, ako izuzmemo krokodile, najveći predatori na australijskom kontinentu. Ali su takođe i najverniji prijatelji Aboridžina). Držati jednog je ilegalno u Austaliji. Wongar je bio osam puta „prestupnik“. Otkad je tragično izgubio svoju partnerku Aboridžinku Dumalu i njihovo dvoje dece, Wongar je imao dingoe. I kad je konačno prešao sa Severne teritorije u Melburn, poveo ih je sa sobom. Verovao je da su u njima duhovi/duše njegove nestale porodice i brinuo je o njima sa velikom pažnjom i posvećenošću. U tom trenutku radio je na romanu „Didgeridoo charmer“ ( “Onaj koji očarava didjariduom”) i priređivao za izdavanje antropološku knjigu o starosedeocima Papua Nove Gvineje.
Osam dingo pasa i Wongar bili su moji domaćini tokom tog meseca koji sam provela u Melburnu. On je imao iskustva sa snimanjima. Mnogo je televizija pravilo emisije o njemu. Dolazili su i iz Srbije. Sve sam ih pogledala i način na koji su napravljene još me je više uverio da film koji ja „vidim“ zaista ima smisla da nastane. Dogovorili smo se – biće to „road movie“, vozićemo do Severne teritorije (3.700 km!!!), prolaziti kroz mesta i predele kuda je on putovao u prošlosti i stići do Oenpelija gde je živeo u aboridžinskom selu. Usput ćemo otkriti ko je zapravo Wongar.
Neuhvatljive sile
Naravno, taj film nismo snimili. Kada smo u oktobru 2008. došli u Melburn da snimamo „road movie“ jedan od Wongar-ovih dingoa – Timi – bio je teško povređen. Bile su mu slomljene noge, bio je slab i delovalo je beznadežno. Posle prve posete njegovoj kući tog oktobra bilo mi je jasno da od putovanja na Severnu teritoriju sa njim nema ništa. Nije bio raspoložen za bilo kakvo snimanje, jedino mu je bilo važno da dingo preživi. I to je postao moj dokumentarni film. Jedan stari pisac – u suštini stranac u Melburnu – sa neverovatnom životnom pričom, koji pokušava da spase svog dingoa za koga veruje da predstavlja duh njegove aboridžinske porodice.
Otkad je tragično izgubio svoju partnerku Aboridžinku Dumalu i njihovo dvoje dece, Wongar je imao dingoe, verovao je da su u njima duhovi/duše njegove nestale porodice i brinuo je o njima sa velikom pažnjom i posvećenošću
Moja filmska ekipa i ja smo otputovali na Severnu teritoriju, u Oenpeli ali avionom. Našli smo ljude koji se sećaju Wongar-a i Dumale, snimali smo kako žive i šta rade. I sve je to u filmu. Ali je njegova odlučnost i posvećenost da dingo Timi preživi preuzela ceo narativ. Moram priznati da nikada u svom životu, čak i među ljudima koji je isključivo bave verovanjem u duhovno, nikada nisam videla takvu veru da će ipak sve biti dobro. Jednog dana u posetu su došla dva veterinara, pregledala dingoa i zaključila da je najbolje da ga „uspavaju“. Da se ne muči. Wongar nije pristao. Negovao ga je i negovao i jednog dana dok smo mi snimali detalje aboridžinskih slika po kući, pozvao me je da dođem u dvorište. Timi je stajao na sve četiri noge. Uspelo je. Duhovi iz Vremena snova su pomogli, dingo je preživeo. Bilo je zaista kao da su se umešale neke neuhvatljive, onostrane sile.
Čudesna avantura
Imala sam veliku privilegiju i osećam se počastvovano što sam imala prilike da upoznam Wongar-a, što mi je ukazao poverenje i dozvolio da snimim njegov život i njegove dingoe. Za mene su dani koje smo proveli u toj avanturi i svi razgovori koje smo vodili uživo ali često i telefonom, interkontinentalno i u suprotnim vremenskim zonama, bili kao da se susrećem sa ljudskim duhom koji izmiče svim mogućim definicijama pisca, borca za ljudska prava, antropologa i svim ostalim ulogama ili pozivima koje je bio. U njemu je postajalo duboko razumevanje za ljudsku patnju, precizno prepoznavanje nepravde i velika, uporna potraga za istinom. I hrabrost da javno govori o nepravdi koja je počinjena nad Aboridžinima a koja je zataškavana i sakrivana.
Samo još malo:
– zbirku dokumentarnih fotografija koje je Wongar napravio na Severnoj teritoriji od 1965 – 1977. otkupio je Državni muzej Viktorije iz Melburna;
– „Aboridžinski mitovi“ iz 1972. je prva ikada zbirka mitova Aboridžina koje je sakupio Wongar u saradnji sa australijskim piscem Alanom Maršalom;
– Wongar je bio doživotni član Australijskog udruženja atomskih veterana čiji je rad fokusiran se na uticaj britanskih atomskih testova u Australiji na starosedelačko stanovništvo i životnu sredinu.
Vest o njegovoj smrti probudila me je u toku noći. Setila sam se našeg poslednjeg telefonskog razgovora iz jeseni 2021. Htela sam da mu javim da sam rodila devojčicu. Bio je jako zadovoljan što je dobila ime Drina i rekao mi je da će to biti nezaustavljivo dete (potpuno tačno!). Pitala sam ga da li je pogledao naš film koji sam mu svakih šest meseci slala iznova i iznova. Odgovorio mi je da nije još uvek, ali da je znao još prvog dana snimanja da će biti drugačiji nego prethodni u kojima je učestvovao. Kazala sam mu da se nekim njegovim poštovaocima ne sviđa što se u filmu vidi njegova kuća koja je u neredu. “Pa, nisam ja neki koji sedi u fotelji u sakou od tvida”, rekao je smejući se.
