U sali je polumrak. Zagušljivo je, dim je svuda. Početak predstave obeležava otkucaj metronoma. Najpre jedan, pa za njim i ostali, uredno poređani u uglu podijuma. Šta je pokrenulo metronom? Kako se prate u tako preciznom ritmičkom nizu? Gde se nalazi ta nevidljiva ruka? A onda, ćilim počinje sam da se odmotava, dok se ne podvuče ispod čoveka koji nepomično leži na zemlji. Odmah zatim, krećući se poput graciozne balerine, stolica ulazi sama na scenu… Kakvoj to magiji prisustvujemo?
Pitanja se nameću sama već s prvim uprizorenjima predstave Tempo, izvedene minule nedelje na Beogradskom festivalu igre. Njen autor Kale Nio, inače magistar likovnih umetnosti, do čega je došao školovanjem na Univerzitetu umetnosti u Helsinkiju, poznat je po spajanju vizuelnog teatra, eksperimentalnog filma, savremenog cirkusa, lutkarstva i – magije. Opori bariton koji nas iz ofa vodi kroz sat i po čiste meditativne halucinacije uz pomoć troje izvođača na sceni, postavlja filozofsko-egzistencijalne dileme o vremenu i njegovom protoku, položaju pojedinca u vremenskoj tački, o usporavanju, ubrzavanju, prestanku i nestanku. „Kraj je beskrajan“, zaključak je do kojeg dolazi na kraju ovog komada, specifičnog po mnogo čemu.
„Priču o vremenu razvio sam s piscem i pesnikom Harijem Salmenijenijem, inače vrlo popularnim u Finskoj“, kaže o nastanku performansa Kale Nio, po završetku beogradske izvedbe. „Ovo je treći projekat koji radimo zajedno. Uvek počinjemo od pitanja kako da konceptualizujemo nauku. I s obzirom da je to teška tema i gotovo nemoguća za jednostavan opis, postavili smo razne varijacije i konsultovali se s koreografom Fernandom Melom za scenski pokret. Testirali smo različite tekstove koji se mogu uklopiti u koncept. Zapravo, čitav razvoj priče bio je poput slagalice. Imali smo neke scene i u njih smo uklapali razne tekstove. A onda bismo se vratili pisanju, da vidimo šta od svega toga funkcioniše. Gradili smo je poput skulpture.“
Uzbuđuje me magija. Ima mnogo potencijala kao umetnička forma. A mađioničari ne koriste njen pravi potencijal, već je doživljavaju kao jeftinu zabavu
Gravitacija i vreme obrnuti su dok izvođač maše zastavom unazad, pada sa stepenica unatraške ili bestežinski lebdi u vazduhu. Struktura predstave je kao nelinearni palindrom, gde se vremenske linije smenjuju. „Sat i vreme nemaju mnogo veze jedno s drugim. Jer vreme je naša imaginacija. Ono ne postoji na način na koji mi mislimo da postoji. A ovim performansom kojim se ono dodatno usporava, pokušavamo da se fokusiramo na vrlo malo stvari i na konkretne trenutke. Takođe, pokušavamo da uključimo i publiku da i ona ponudi svoj odnos prema vremenu. Zanima me šta oni osećaju u svojim telima dok gledaju predstavu. U tom trenutku meditacije preispitujemo sopstveno prisustvo u konceptu vremena.“
Ljudi koji levitiraju, predmeti koji se sami kreću. Mi te „nevidljive ruke“ ne vidimo na sceni, iako se prisustvo neke sile oseća. Sem što je umetnik, Niu je magija i životno zanimanje. „Radim kao profesionalni mađioničar već 20 godina. Interesuju me svi metodi kojima se ona dobija. Tehnologija koju danas imamo omogućuje nam da magiju unapredimo i da dodatno poboljšamo stare trikove. Ali opet, nije bilo lako. Samo sam u razvoju iluzija proveo tri godine. Ni izvođačima nije bilo lako da sve to izvedu, jer sve je moralo da bude precizno. Svaki put kad uvedete iluziju u predstavu, podignete je na teži nivo. To je potpuno druga strana klasičnog plesa ili pozorišne predstave. S magijom, uvek morate da razmišljate na dva nivoa – kako publika vidi vašu scenu, a kako tehnologija dozvoljava da se ona izvede. Podelim mozak na dva dela, da bih kreirao ovakav performans.“
Svet oko nas deluje kao da je prepun iluzija. Dok slušamo državnike, gledamo tragedije… sve deluje poput nečega nestvarnog. Kale Nio se slaže sa nama, ali on iluziju tretira utopistički. „Prava magija je ono što menja svet, i to bez vizuelnih efekata. S druge strane, umetnost zapravo mnogo utiče na nas. Ona može u potpunost da promeni nečiji um. Kada se prepustite duboko umetnosti, počinjete da vidite svet drugačije. Tada sve počinje da se menja, jer mi živimo unutar našeg mozga, u tom svetu iluzija koje je kreirao naš um. Tako da ako naš um može da se promeni, i svet se može promeniti. Umetnost stoga ima potencijal da bude prava magija. Ona ne treba eksplicitno da se obraća narodu, da bude politična i da na taj način menja svet. Umetnost treba da ponudi ljudima drugačiji način razmišljanja o svetu oko sebe, i to onda menja sve.“
Tražeći inspiracije za komad, Nio i Salmenijeni došli su do zaključka da su pesnici mnogo više govorili o vremenu, nego što su o njemu pisali naučnici. Ali to nisu bile glavne reference. „Naši uticaji dolaze iz istorije filma, jer prvi ljudi koji su snimali filmove bili su mađioničari. Zato je naša predstava vrlo bliska ranoj umetnosti filma. Pogotovo na način na koji su nekada filmski reditelji koristili trikove.“
A mađioničarski trikovi često su deo predstava koje izvodi njegova trupa WHS. „Uzbuđuje me magija. Ima mnogo potencijala kao umetnička forma. Mađioničari danas ne koriste njen pravi potencijal, ne pristupaju joj ozbiljno. Mnogi je doživljavaju kao jeftinu zabavu. Osećam da sam i dalje na početku. Želim da istražim šta sve magija može da donese kao umetnička forma.“
Kale Nio stoga sebe vidi kao umetnika svih formi inkorporiranih u celinu. I dodaje da se baš iz tog razloga komad Tempo izvodi na najrazličitijim festivalima – i igre i teatra i lutkarstva… „Sve umetničke forme imaju međusobne sličnosti, i ja ne želim tek tako da povlačim liniju između njih. Zato u nekom mom savršenom svetu, zamišljam publiku koja dolazi na predstavu i sama bira kom žanru ta predstava pripada.“
I zaista, iluzija je na trenutak osvestila još jedan kutak sveta u kome živimo.
