Iako publika okupljena u Areni na predizbornom mitingu Aleksandra Vučića za odbornike nije bila preterano zainteresovana za sudbinu evrointegracija, predsednik ju je obavestio da ostaje na tom putu i kao dokaz ponudio svoje adute – mir, bezbednost i stabilnost. Usledio je aplauz, pa je Vučić odlučio da ne produbljuje temu i ne zamara ih trivijalnostima kao što je odgovor EU na analizu „aduta“ koje je priložio. Što bi ih uznemiravao navodima iz predloga rezolucije Evropskog parlamenta u kojima se njegov doprinos „miru i bezbednosti“ baš ne ceni, već se vlast osuđuje zbog prekomerne upotrebe sile, nasilja, proizvoljnih pritvaranja, hapšenja, progona i zastrašivanja. Ili konstatacijom specijalnog izvestioca EP za Srbiju Tonina Picule da je vreme za odustajanje od stabilokratije jer: „Politika gledanja kroz prste i forsiranja stabilnosti kao alibija od strane nekih evropskih aktera nije donela rezultate u transformaciji zemlje“.
A možda i nije bilo bitno da o tome govori, ako imamo u vidu da je građanima već izneo jednu od njemu svojstvenih pubertetskih floskula tipa da „dok Picula govori loše o meni, znam da radim dobro za svoj narod“ i da je nakon toga svima koji žele u EU ili bar žele da se o Srbiji lepše misli, podelio „bensedin“ rečima da „da on nije zabrinut“ zbog izveštaja.
Imajući u vidu da Picula nije njegov omraženi komšija na koga sme da psuje preko plota već zvanični predstavnik EU, izostanak „zabrinutosti“ bi mogao da se tumači ili kao potpuni gubitak dodira sa realnošću ili kao najava da Srbija definitivno odustaje od evropskog puta. I tu se otvara pitanje da li će uskoro deliti sudbinu sa Gruzijom, koja je dobrovoljno odustala od procesa, ali koja i nije imala baš preveliki manevarski prostor nakon što je EU zauzela stav da se ne može razgovarati o pridruživanju dok se ne održe fer izbori i dok vlada ne promeni svoj autoritarni kurs.
Ako Crna Gora uđe u EU, postojaće dokaz da je proširenje moguće, a da su svi ostali sa Zapadnog Balkana, konkretno njihova rukovodstva, krivi što oni nisu ušli. Zato se trenutno bije bitka da do proširenja uopšte ne dođe
Vladimir Međak
Jasno je da postoje velike sličnosti (prema oceni Fridom hausa, obe zemlje su u grupi pet prvoplasiranih u padu u slobodama), a u sećanju nam je kako su se u decembru prošle godine predsednik Gruzije Mihail Kavelašvili i Vučić međusobno tešili u Beogradu, jer EU ima „dvostruke standarde prema Gruziji i Srbiji“. Međutim, pitanje je da li je Ana Brnabić rada da prizna da u Srbiji ne postoji demokratija kao što je to učinio predsednik parlamenta Gruzije Šalva Papuašvili tvrdeći da bi EU, da ima priliku, „poslala tenkove u Gruziju da nametne demokratiju“. Takođe, da li je naša vlada spremna kao gruzijska da izričito odbije sva novčana sredstva koja im je EU stavila na raspolaganje i da prihvati ukidanje viza za nosioce vlasti.
„Što se tiče političkih kriterijuma, a i stanja na terenu, Srbija je mnogo bliže Gruziji, Moldaviji i Ukrajini, nego Crnoj Gori i Albaniji. Na primer, Srbija ima goru ocenu u slobodi izražavanja nego Ukrajina, koja je država u ratu. Razlika je to što naše rukovodstvo nikada neće zvanično tražiti da se povuče iz pregovora, već će raditi sve da ih EU ne izbaci, a EU ih neće izbaciti jer bi jednom imala previše muka da ponovo obnovi pregovore. Najgore što ovoj vlasti može da se desi je da neko kaže ‘Srbija je dobrodošla, ali ne sa vama na vlasti’, jer bi to bio kraj za njih. To se nazire u rečenici koja se redovno ponavlja ‘demokratska Srbija može da uđe‘, koja implicira da ovakva ne može i to je promena u terminologiji koja se u poslednjih godinu dana dogodila pre svega u Evropskoj komisiji. Da bi to zaustavila, naša vlast će nuditi sve – kule i gradove, ali smo videli da se rečima više ne veruje. Na raspravi u parlamentu je jasno rečeno da se traže dela, a dela su borba protiv visoke korupcije koja podrazumeva i visoke državne funkcionere. A Mrdićevi zakoni idu suprotno od toga, čak je i javno rečeno da se oni donose da ministri ne bi bili optuživani i da ne bi išli u zatvor“, kaže Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji.
Da li će uskoro Srbija deliti sudbinu sa Gruzijom, koja je dobrovoljno odustala od procesa, ali koja i nije imala baš preveliki manevarski prostor nakon što je EU zauzela stav da se ne može razgovarati o pridruživanju dok se ne održe fer izbori i dok vlada ne promeni svoj autoritarni kurs
Vlast, međutim, nije baš spremna da ponudi dela, jer Mrdićevi zakoni savršeno rade posao u sferi privatizovanja pravosuđa za njihove lične potrebe. Potpuno se oglušila o zahtev EK da momentalno suspenduje primenu tih zakona do odluke Venecijanske komisije, već je odlučila da i Marti Kos pošalje jedan bensedin iz Vučićeve lične apoteke. Funkciju pilulice na sebe je preuzela Ana Brnabić, a ulogu je odigrala besprekorno – vešto je dohvatila komesarku za proširenje u zagrljaj i odaslala sliku koja odiše ljubavlju i poštovanjem. To što je Kos tokom sastanka izrazila ozbiljnu zabrinutost zbog poteza vlasti u Srbiji koji ugrožavaju nezavisnost pravosuđa, izričito zahtevala da se to momentalno zaustavi i najavila da razmišlja o tome da li će Srbija dobiti finansijsku pomoć, nije prenela ni Brnabićka a ni režimski mediji.
Naravno, nije prenela ni da Kos nema baš preveliki prostor u premišljanju oko finansijske pomoći, jer u nacrtu rezolucije EP, za koju je već sada sigurno da će dobiti većinu, jasno piše: „Podrška iz Plana reformi i rasta uslovljena je poštovanjem efikasnih demokratskih mehanizama, uključujući višestranački parlamentarni sistem, slobodne i poštene izbore, pluralističke medije, nezavisno pravosuđe, vladavinu prava i ispunjavanje svih obaveza u vezi sa ljudskim pravima. Sa zabrinutošću primećujemo da je u januaru 2026. godine Komisija ipak odobrila prvo isplaćivanje sredstava Srbiji u okviru Fonda za reforme i rast za Zapadni Balkan i pozivamo Komisiju da objasni kako su ti preduslovi ispunjeni.“ A to znači da ne samo da se traži da Srbija ne dobije ništa od 1,6 milijardi evra iz Plana rasta, već da se nakon usvajanja rezolucije opravda i zbog toga što je već dala 100 miliona.
Vučić je građanima već izneo jednu od njemu svojstvenih pubertetskih floskula tipa da „dok Picula govori loše o meni, znam da radim dobro za svoj narod“
I tu se otvara pitanje da li je SNS spreman, kao što je to uradio Gruzijski san, vladajuća stranka u Gruziji, da optuži EU za „kaskadu uvreda“, „ucenu“ i „organizaciju revolucije u zemlji“ i da izričito kaže: „Odlučili smo da pitanje otvaranja pregovora s Evropskom unijom nećemo staviti na dnevni red do kraja 2028. Takođe, odbijamo bilo kakva budžetska sredstva iz Evropske unije do kraja 2028“? Naravno da ne, jer se čitava naprednjačka spoljna politika uglavnom svodi na – daj pare i pusti me da se još malo šlepam uz vas. A koliko su u stanju da idu nisko igrajući tu igru, najbolje pokazuje predlog integracija za Zapadni Balkan koji su predstavili predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Albanije Edi Rama, po kojem bi se zemljama kandidatima dozvolio pristup zajedničkom evropskom tržištu i Šengen zoni, ali bez prava glasa i veta.
„Srbija je 2012. aplicirala za članstvo u EU, a ne samo u jedinstvenom tržištu. Pismom koje je sa Ramom sastavio, Vučić kao neovlašćeni organ poništava taj zahtev i krši Rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije iz 2013“, navela je u pisanoj izjavi poslanica SSP Tatjana Pašić, uz pitanje – ko ga je ovlastio da poništava odluke Skupštine Srbije i zašto se od puta ka EU skreće na slepi kolosek.
I stvarno je teško ne upitati se – zašto?
„Suština je kupovina vremena i ništa više. Oni čekaju da neko u EU odluči da proširenja neće biti ili da se napravi neki kurcšlus sa Crnom Gorom. Suština je da ako Crna Gora uđe, postojaće dokaz da je proširenje moguće, a da su svi ostali sa Zapadnog Balkana, konkretno njihova rukovodstva, krivi što oni nisu ušli. Zato se trenutno bije bitka da do proširenja uopšte ne dođe, jer se već govori o izradi ugovora o pristupanju Crne Gore. A kada to jednom krene, proširenje je skoro neminovno, posebno ako se i Island odluči da uđe. I u tom smeru bi trebalo gledati na papir Vučić–Rama, jer su oni u njemu ponudili ruku onima u EU koji su protiv proširenja, ne bi li zajedničkim snagama to stopirali“, kaže Međak.
Ekstremna desnica je tim povodom već odradila svoj deo posla, pa je predsednica Alternative za Nemačku Alis Vajdel ponudila da se Srbija ojača sopstvenim snagama i „bez političkog tutorstva“. Srećom, u EP takvi nisu većina, a i ne deluje da će se Crna Gora saplesti.
