Nakon što je u Tivtu bio prinuđen da odigra ulogu trinaestog praseta i da u direktnom prenosu sazna gde je Srbija koju on vodi, a gde Crna Gora, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je sopstvenu frustraciju pokušao da izleči najubojitijim oružjem koje posuduje kada su u pitanju druge zemlje – ogovaranjem. Pozornicu koja mu je po volji je postavio u Gruziji, zemlji u kojoj je proces evrointegracija zamrznut, i sa nje uzviknuo da ta Evropi draga Crna Gora vodi hibridni rat protiv Srbije, jer je ljubomorna i ne može da podnese „ekonomski napredak Srbije“. Da bi to dodatno pojasnio morao je i da uradi intervju sam sa sobom: „I kad me pitate šta je to hibridni rat iz Crne Gore, ja ću da vam objasnim. To je baš ono što su radili, recimo, danas, juče. To vam je mešavina različitih pritisaka i ucena.“ I da poentira: „Smeta mi kada je ta vrsta kriminalnog delovanja u potpunosti izmešana sa njihovim institucionalnim i medijskim delovanjem, ali to je njihov izbor. Oni su, kako to sami kažu, evropski frontraneri, to je valjda popularno.“
Šteta što nije objašnjavao još malo, jer bi bilo interesantno saznati da li mu smeta kada neko drugi osim njega ukrsti institucije i kriminal ili mu smeta što njegov doprinos toj disciplini nije popularan u EU. Ali smo bar shvatili da je Crna Gora veoma postojan hibridni agresor jer, kako nas je Vučić podsetio, to datira još od 1916. i Mojkovačke bitke, proteže se tokom Drugog svetskog rata i eskalira tokom „obojene revolucije“.
„Oni pričaju o hibridnom ratu, oni vode hibridni rat sve vreme protiv Srbije i svi u tome učestvuju ili se prave da ne vide da učestvuju“, objasnio je, ako pod objašnjenjem možemo da prihvatimo zamenice „oni“ ili „svi“ bez prethodno upotrebljene imenice. Možda i možemo imajući u vidu da bi se na prste jedne ruke mogle izbrojati države koje, po Vučićevoj proceni, nisu vodile ili podržavale hibridni rat protiv Srbije, za šta je do sada optužio i SAD i EU, susedne države, Kosovo u nebrojeno slučajeva (jedan od najvećih je bio eksplozija na kanalu Ibar-Lepenac), neimenovane strane službe, nevladine organizacije, strane medije i sve domaće izdajnike. I precizirao najviše što ume ili sme – da je Srbija poprište hibridnog rata spoljnih službi koje učestvuju u sukobima u Ukrajini, a neke na Bliskom istoku i na Pacifiku.
Verovatno nam je najbolje objasnio svoje viđenje hibridnog rata i sopstveni tok misli u februaru 2024. kada je izjavio: „Za građane Srbije je bitno da znaju. Sva ova hajka koja se protiv Srbije sprovodi u inostranstvu, od batinaškog Gardijana, do toga kada Bajden da izjavu, koji je uvek dobro pripremljen, iako ljudi svašta o njemu pričaju, i kaže da veruju da će ako puste da Ukrajina izgubi od Rusije, umesto da kaže šta će biti s Baltikom, on kaže Balkanom. Svakom se desi da pogreši, ali sledećeg dana u Bildu izađe moja slika s Putinom i kaže: da li je na ovo Bajden mislio? I navode da li je to dokaz da će Vučić da izazove rat na Balkanu. A u tekstu ništa. Srbiju ruše oni kojima ne odgovara da bude nezavisna i stabilna.“
Ako je već američki predsednički kandidat, koji se povukao zbog demencije, simulirao rasejanost samo zbog Vučića, onda je i potpuno prihvatljiva teza da kada država napadne sopstvene građane zvučnim oružjem, tužilaštvo mora da pohapsi oštećene zbog „napada na ustavno uređenje Srbije“. Da bi dobila na težini angažovan je nekadašnji Đinđićev ministar kulture Branislav Lečić, koji se nakon što je protiv njega odbačena tužba za silovanje, odomaćio na Informeru i u Ćacilendu. „To je hibridni rat, u kome definicija vlasti mora da bude nakazna, mora da bude satanizovana, mora da bude neljudska, dehumanizovana“, objasnio je Lečić.
Hibridni rat se vodi jer se ne raduju uspesima Srbije… U bar tri zemlje ne bave se ničim drugim nego Srbijom. A šta mislite, da će da nam čestitaju što imamo bolji Klinički centar nego u Zagrebu i Ljubljani zajedno
Aleksandar Vučić
Pa da pogledamo tu vlast i vidimo da li je neopravdano satanizovana, ako je uopšte satanizovana, i to mimo sile koju primenjuje na sopstvenim građanima. Recimo, kakva je kao sused?
„Hibridni rat se vodi jer se ne raduju uspesima Srbije. Iz dela regiona koji su mislili da su rešili sve, ušli u EU i NATO, zdrobili Srbiju i da je srpska vojska nestala. I sada, odjednom, Srbija dvostruko brže raste od njih i po bruto društvenom proizvodu, jača i vojska, i zašto to da vole? Njihovo ponašanje je logično… U bar tri zemlje ne bave se ni sa čim drugim nego Srbijom. A šta mislite, da će da nam čestitaju što imamo bolji Klinički centar nego u Zagrebu i Ljubljani zajedno“, rekao je Vučić. I samo možemo da se nadamo da je to rekao za unutrašnje političke potrebe, jer bi bilo jako teško shvatiti u globalnim razmerama zbog čega bi Hrvatska bila ljubomorna na naš Klinički centar ako je kod njih vreme čekanja na veštački kuk 154 dana, a u Srbiji tu uslugu retko ko dočeka i nakon 1.154 dana. Ili Slovenija u kojoj lekar specijalista prima 3.200 evra, dok u superiornoj Srbiji koja ima bolji Klinički centar, prima 1.400.
Mržnja prema susedima, prizivanje hladnog ili pravog rata i gomila neartikulisanih uvreda bi možda mogli da se objasne, jer nije lako biti najveći i pritom najinferiorniji na Balkanu, baš kao što nije lako ni zadržati vlast u takvoj realnosti ukoliko se stalno ne podgreva nacionalizam. Ali taj recept nije rezervisan samo za susede, jer Vučić pred celim svetom glumi žrtvu. Recimo, govoreći na Skupštini UN u septembru 2022, požalio se da se protiv Srbije „u delu međunarodne javnosti vodi hibridni rat i prljava kampanja“, ilustrujući to ocenama da je Srbija pretnja regionalnoj stabilnosti i da će navodno napasti susede. A onda je dve godine kasnije tu analizu produbio i požalio se da ga Frankfurter algemajne cajtung optužuje da je fasciniran onim što je Azerbejdžan uradio u Nagorno Karabahu i da zato pojačava vojsku, iako za to nemaju nijedan dokaz.
Za hibridni rat protiv Srbije Vučić je do sada optužio SAD i EU, susedne države, Kosovo, spoljne službe koje učestvuju u sukobima u Ukrajini, na Bliskom istoku i Pacifiku, nevladine organizacije, strane medije i sve domaće izdajnike
Dokaz? Pa zar njegovi javni nastupi u kojima se hvali svakim metkom koji je kupio nisu signal da se radi o nekom na koga bi trebalo obratiti pažnju? I da li je moguće da je stvarno nesvestan činjenice da predsednici država ne izlaze u javnost da bi saopštili kako je njihova vojska nabavila „supertajnu“ opremu, toliko tajnu da o njoj saznanja ima „najviše petoro ljudi“ i da je time postala „strahovito ubojita“. Samo bi još trebalo da doda i da će onima sa Pacifika koji vode hibridni rat protiv Srbije pokazati tu ubojitost, ukoliko se u isto vreme skupi svih pet osoba koje znaju šta se radi sa oružjem, pa da baš sve institucije dobiju sve dokaze.
Biće da to, ipak, nije priča o dokazima, već o traženju alibija za sopstvenu neuspešnost u tezi da si žrtva zbog svoje imaginarne veličine i veličanstvenosti. Nema sumnje da građanima dobro zvuči da su uniženi jer svi mrze i sapliću Vučića zbog navodnog ekonomskog uspeha, ali je neshvatljivo zašto se ne upitaju zašto svi ti ne mrze lidere u Norveškoj, Luksemburgu ili bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj ekonomski uspeh nije samo mit.
Možda zato što imaju vlast koja protiv svojih građana vodi hibridni rat, tvrdeći da to radi neko drugi? Pokazalo se da deluje i moglo bi se pripisati u još jednu od Vučićevih genijalnih manipulacija, ali nije – pravi autor je Aleksandar Vulin. On je još 2017. nakon protesta zbog rušenja u Savamali, saopštio da je žutu patku CIA poslala Amazonom iz Brazila da bi destabilizovala Srbiju, a dve godine kasnije je aferu „Krušik“ nazvao „klasičnim primerom hibridnog ratovanja“, čime je svoje ime upisao u Vikipediji uz pojam hibridnog rata.
A Vučiću se to svidelo, pa ponavlja i ponavlja..
