Šta nas, posle 14 godina naprednjačke vladavine, obeležene korupcijom, davljenjem institucija i gušenjem medijskih sloboda, čeka u budućnosti – život u demokratskoj, pravnoj državi ili potpuna diktatura?
Tako bi moglo da glasi najvažnije pitanje koje bi građani Srbije trebalo sebi da postave pre nego što donesu konačnu odluku o tome da li će i za koga glasati na prevremenim parlamentarnim izborima u nedelju. Ali bi, uz visok stepen odgovornosti za sopstvenu budućnost, koji znači izlazak na izbore, valjalo da budu svesni i da se samim zaokruživanjem odgovarajućeg broja na glasačkom listiću ništa ne završava. Odluka većine, čak i ako bude dobro prebrojana i pošteno saopštena, samo će otvoriti vrata ka jednom od dva dijametralno suprotna ishoda, ali će borba trajati i dalje. I neće biti ni viteška, ni laka.
Sigurno je samo da ćemo se 26. oktobra probuditi u zemlji koja ne može biti ista kao što je danas, i to u svakom zamislivom slučaju – i ako silne, već uočene manipulacije naprednjacima zaista donesu pobedu ili ako, bez obzira na stvarni rezultat, vlast proglasi pobedu; i u slučaju da studenti pobede; i da se izborni dan prekine ili da se zaglavimo u beskrajnom nizu ponavljanja glasanja na pojedinim biračkim mestima, kako bi društvo otupelo od čekanja i planskog širenja osećaja beznađa.
Curi na sve strane
Ukratko: car je go i nema tog izbornog rezultata, ili navodnog rezultata koji to može sakriti. Razlika je samo u tome kada će biti prisiljen da to prizna. I koliko će štete državi, društvu i građanima pojedinačno u međuvremenu biti u prilici da nanese.
Jer, čak je i predizborna kampanja, uprkos svim uloženim sredstvima, pokazala da običan građanin Aleksandar Vučić i organizovana grupa koju neformalno predvodi, više nemaju snagu ni približnu onoj nekadašnjoj, koja im je omogućila postepeno uzurpiranje svega u Srbiji – od institucija, do materijalnih dobara, pa čak i javnih površina, poput beogradskog Pionirskog parka.
Nekada moćna partija, koja se hvalila (nedokazanim) brojem od 700.000 članova sada ne uspeva ni da popuni biračke odbore, kao što se desilo u Užicu
I nema te medijske mašinerije koja od Jednog Čoveka posvađanog sa najmlađim i najobrazovanijim delom zemlje i pola sveta pride – ojačanog dvojcem zaduženim za učešće u TV debatama (Ana Brnabić & Siniša Mali), pedesetak autobusa sa statistima, policijskim kordonima, hordom plaćenih batinaša, odlazećim Robertom Ficom i zalazećim Lidijom Vukićević i Snežanom Savić – u finišu kampanje može napraviti bilo šta drugo od onog što smo prethodno nedeljama gledali: umornog i nervoznog šefa grupe nesposobnih podanika, koga bez pardona preslišavaju siromašni i iznevereni ljudi, njegov glavni oslonac od dolaska na vlast. Oni, koje je nekad opčinjavao otvaranjem fabrika i potpisivanjem novih ugovora u kampanji, što ovoga puta izostaje iz naprednjačke izborne ponude.
Slabost se vidi na mnogim poljima. Nekada moćna partija, koja se hvalila (nedokazanim) brojem od 700.000 članova, recimo, sada ne uspeva ni da popuni biračke odbore: prema Rešenju o imenovanju članova u prošireni sastav ispred svake liste učesnice na izborima koje je objavio odbornik ZLF Vladan Sinđić, SNS je u Užicu popunila tek 62 posto svojih mesta, odnosno 110 od 178. Čak su i socijalisti bili uspešniji, sa 116 prijavljenih članova u proširenom sastavu odbora, dok je najuspešnija bila Studentska lista, sa 176 popunjenih mesta. Slična situacija, prema saopštenju GG Istina i čast, koje je preneo Ozonpress, bila je i u Čačku, pa je iznos „stimulacije” nuđene penzionerima za članstvo dosegao 35.000 dinara.
Istina o pozadini priče o „odbrani Srbije“ curi na sve strane. Samo u ponedeljak pre podne, kad je nastajao ovaj broj Radara, ponovo prepun podataka o zloupotrebama vlasti, saznali smo i da je nakon istorijske zaplene pet tona marihuane u selu Konjuh kod Kruševca, čak 15 rukovodilaca Službe za borbu protiv droga UKP-a sklonjeno iz te službe (KRIK), da su u telefone rektora UB Vladana Đokića i višeg tužilačkog saradnika Radeta Bajića instalirani napredni špijunski softveri (Share fondacija i organizacija Citizen Lab), da su bageri somborskog Džimi komerca bili postavljeni oko paravojnog kampa u Pionirskom parku 15. marta 2025, a da je firma kasnije sa NIS-ovim Naftagasom sklopila ugovor vredan 1,1 milion evra, da bi joj, za devet meseci, fakturisala 91 milion dinara, što je oko 70 odsto vrednosti dvogodišnjeg ugovora (BIRN)…
Jedan Čovek, mnogo žrtava
Dok se, čini se, pravi potencijalna lista svedoka-saradnika u istragama slučajeva kriminala i korupcije posle smene vlasti, stižu i drugi spiskovi – recimo, onaj na kome su doskorašnji članovi Socijalističke partije Srbije koji su iznenada „progledali“ i odlučili da napuste vernog naprednjačkog koalicionog partnera još od 2012. Iz Kraljeva je stigla vest o nezadovoljstvu tamošnjih socijalista poslaničkom listom, zbog čega kampanje skoro i da nema, a opozicija iz tog grada saopštila je da je odbila poziv SPS-a za formiranje nove vlasti. Posle izbacivanja Branka Ružića, koji već pravi novu partiju, raspad među sledbenicima Ivice Dačića takav je da pitanje njihovog prelaska izbornog cenzusa više ne zvuči cinično i zlonamerno, čak i nakon njegove nenadano produžene posete Moskvi.
Ruše se i Vučićevi međunarodni oslonci: ne samo da je Ursula fon der Lajen poslušala „savete“ da izbegne planiranu posetu Beogradu usred izborne kampanje, već se ispostavilo i da, do odlaska ovog Radara u štampu, niko iz srpske vlasti nije bio prijavljen za dvodnevni Forum EU „Šira Evropa – jača Evropa“ koji 15. novembra u Briselu otvara upravo predsednica Evropske komisije.
Stih „da se (jadan) za zelen bor uhvatim i on bi se zelen osušio“ zvuči kao najbolji potpis za Vučićevu fotografiju, ali nemamo mi ovde posla sa Kosovkom Devojkom
Za Vučića je jasno – on je trenutno nezaposlen i teško da će do polovine novembra uspeti da verifikuje poslanički mandat, a što se v. d. predsednika Srbije Ane Brnabić tiče – ona je verovatno zauzeta sukobom sa Evropskim parlamentom, prouzrokovanim izborom Andreasa Šidera, među naprednjacima posebno omraženog evroposlanika, za šefa posmatračke misije EP na predstojećim izborima. Sve je upitniji i status SNS u poslaničkoj grupi EPP, ali je konačna odluka „sestrinski” odložena za posle izbora.
Šta tek reći za vesti s druge strane okeana: dok Bela kuća istražuje nestanak donacije za Kenedi centar od 5,6 miliona dolara u vreme dok ga je vodio Ričard Grenel, blizak prijatelj Siniše Malog, stigla je i vest da je drugi Vučićev ključni oslonac u odnosima sa SAD, Paolo Zampoli, smenjen sa pozicije specijalnog izaslanika za globalna partnerstva.
Stih „da se (jadan) za zelen bor uhvatim i on bi se zelen osušio” zvuči, nakon pregleda situacije u kojoj se zatekao, kao najbolji potpis za Vučićevu fotografiju, ali nemamo mi ovde posla sa Kosovkom Devojkom. Daleko verovatnije deluje da se Vučić neće prepustiti jadikovkama, već da će borbu za opstanak, odnosno povratak na vlast u danima do izbora samo dodatno zaoštriti, ne birajući sredstva. I da će, ako na bilo koji način uspe da sakupi poslaničku većinu potrebnu za povratak na funkciju premijera, tako oslabljen i kompromitovan, odmah pristupiti pokaznoj vežbi na temu „najopasnija je ranjena zver“.
Žrtve se već naziru: od univerziteta kojima otvoreno preti, preko medija, oblasti kulture, nevladinog sektora, do svakog pojedinca koji se usudio na neposlušnost. Samo što to neće moći da traje sledeće „četiri godine tuge” – ne samo zato što je društvo već sada na ivici sukoba, već zato što slede novi izbori. I to oni na kojima je, uz ceo unapređeni sistem manipulacija, pobeda kandidata SNS teško zamisliva.
Prvi su na redu predsednički, najkasnije do 27. decembra, a nedostatak uverljivog kandidata vlasti koji bi u drugom izbornom krugu mogao da pobedi u referendumskoj atmosferi toliko je očigledan da se često poteže i kao objašnjenje odluke o raspisivanju prevremenog glasanja za parlament. Godinu i po dana kasnije, na proleće 2028, na rasporedu su lokalni izbori, među njima i beogradski, na kojima je šansa za pobedu naprednjaka verovatno ravna nuli.
Šansa koju valja iskoristiti
A šta ako do sada neviđena mobilizacija građana željnih promena, uprkos svim preprekama, dovede do pada naprednjačkog kartela, koji bi, pod reflektorima celog sveta, Vučić prihvatio i postao samo prvi među opozicionim poslanicima?
Biće to šansa za izgradnju demokratske, pravne države, za šta je osim jasne namere, potrebno i vreme, ne baš kratko. Istovremeno, jasno je i da sve ovo u čemu smo živeli nije samo noćna mora koja će u trenutku nestati, zahvaljujući volji birača izraženoj na izborima.
Ne zna se šta će u procesu izgradnje države biti teže novim vlastima, kad god da se uspostave – da se izbore sa opstrukcijama protivnika ili sa velikim očekivanjima i još većom nestrpljivošću pristalica
Čak i ako budu u manjini, naprednjaci će osvojiti značajan broj poslaničkih mandata. Pod njihovom kontrolom i dalje će biti lokalne samouprave, uključujući Beograd, njihovi kadrovi biće posejani po dubini institucija, pre svega u pravosuđu i policiji, u njihovom vlasništvu ostaće dve televizije s nacionalnom frekvencijom i nebrojeni štampani, lokalni i drugi mediji…i ogromna finansijska moć. Samo što to neće biti onako utegnuta mašinerija kako bi njen upravnik voleo: najpametniji među šrafovima prvi će tražiti način da pretrče na stranu pobednika.
Ne zna se, zato, šta će, u procesu izgradnje države na ruševinama nasleđenim od prethodnika, biti teže novim vlastima, kad god da se uspostave – da se izbore sa opstrukcijama i sabotažama protivnika, sa ogromnim dugovima, ili sa velikim očekivanjima i još većom nestrpljivošću pristalica. Od njihove veštine, svesti o javnom interesu i izdržljivosti zavisi da li ćemo krenuti putem oporavka, ili stranputicom ka još jednoj varijaciji autokratskog, kleptokratskog sistema u kome se davimo. Na građanima je da budu budni i da reaguju na eventualni prvi simptom bolesti koju bi, posle svega što smo preživeli, trebalo da smo dobro upoznali. Zato verovatno ne greše oni koji kažu da je nedelja pred nama istorijski dan: neka promena će se desiti, na nama je da omogućimo da bude pozitivna.
