Srpska politička stvarnost prevazišla je najmračnije stranice Konstantinovićeve kritike palanačkog duha i satirične slike Domanovićevog slepog sledbeništva. Ono što su oni opisivali kao bolesti duha i društva danas se prepoznaje u funkcionisanju javnih institucija, političkoj komunikaciji i odnosu vlasti prema građanima.
Apsurd više nije samo književni postupak kojim se razobličava stvarnost već pitanje svakodnevnog iskustva: kada se odgovornost zamenjuje izgovorima, činjenice propagandom, a kritičko mišljenje sumnjom u lojalnost. U stvari, vlast koja veruje da neograničeno kontroliše javnost pre ili kasnije suočava se sa granicama sopstvenog uticaja – pravom građana da slobodno biraju i odlučuju ko će upravljati državom. Zato se pitanje predstojećih parlamentarnih izbora ne svodi samo na broj izbornih lista, predizborne poruke i politička obećanja već na suštinsko pitanje: da li institucije svim državljanima Srbije obezbeđuju jednake uslove učešća u izbornom procesu, uključujući i one koji žive daleko od svoje zemlje ili im to pravo perfidnim manipulacijama izbornih uslova uskraćuje.
Građani koji žive u inostranstvu nisu prestali da budu deo političke zajednice kojoj pripadaju. Njihova fizička udaljenost od Srbije ne umanjuje njihovo pravo da učestvuju u odlučivanju o njenoj budućnosti
Ako je glas svih građana Srbije ravnopravan, zašto bi put do biračke kutije u dijaspori bio neravnopravni izuzetak odstupanja od pravila? Pred vanredne parlamentarne izbore 25. oktobra, pitanje glasanja u inostranstvu dobilo je posebnu težinu. Na papiru, to može izgledati kao uobičajena administrativna procedura, a u stvarnosti, svaki korak zavisi od blagovremene informisanosti, dostupnosti konzularnih službi, ispravnosti dokumentacije, obrade zahteva i komunikacije između nadležnih organa. Građani moraju da znaju šta je potrebno da podnesu, kome, na koji način i u kom roku.
Za ljude koji živi u Minhenu, Frankfurtu, Cirihu, Čikagu, Melburnu i mnogo šire, neažurnost ili opstrukcija institucija može imati ozbiljne posledice od izgubljenih radnih sati, troškova telefona, prevoza i nemogućnosti da se blagovremeno koriguje priložena dokumentacija i neizvesnost da će pravo glasa uopšte biti ostvareno. Prema izveštaju portala Srpske novine od 25. septembra, članica proširenog sastava Republičke izborne komisije Jelena Vranješ izjavila je da RIK nije dobijao povratne podatke diplomatsko-konzularnih predstavništava o broju prijavljenih birača i da nije postojala odgovarajuća koordinacija sa Ministarstvom spoljnih poslova u pogledu broja pristiglih zahteva. U istom izveštaju navedena su svedočenja predstavnika grupe „Frankfurt uz studente“ o građanima koji su nedeljama čekali potvrdu o svojim prijavama.
Kao jedno od objašnjenja pominjani su ograničeni kapaciteti konzularnih službi. Nedovoljan broj zaposlenih je realna poteškoća i veliki broj prijava može stvoriti organizacione probleme, ali rokovi su bili unapred poznati i institucije su imale obavezu da se za njih pripreme, obezbede jasna uputstva i uspostave postupak koji omogućava pravovremenu obradu svakog zahteva. Ne može se od građanina zahtevati da poštuje rok do poslednjeg minuta, a da se istovremeno smatra prihvatljivim da institucije danima ili nedeljama ne pružaju pouzdanu informaciju o statusu njegove prijave.
Ako građanin zakasni sa prijavom snosi posledice, a ko odgovara kada institucija ne obavi posao za koji je zadužena? Ko utvrđuje da li je kašnjenje posledica nedostatka ljudi, loše organizacije, tehničkih problema, propusta u koordinaciji ili možda namere? Ko proverava da li je građanin zbog takvog propusta ostao bez mogućnosti da glasa? To nisu pitanja političke pripadnosti već institucionalne odgovornosti kojima se intenzivno bave studenti i organizovani građani u Minhenu i Nemačkoj.
Prema izveštaju portala Srpske novine od 25. septembra, članica proširenog sastava Republičke izborne komisije Jelena Vranješ izjavila je da RIK nije dobijao povratne podatke diplomatsko-konzularnih predstavništava o broju prijavljenih birača i da nije postojala odgovarajuća koordinacija sa Ministarstvom spoljnih poslova u pogledu broja pristiglih zahteva.
„Mi u ovom trenutku možemo da govorimo o dokumentovanim proceduralnim i komunikacionim problemima. Bez dodatnih dokaza ne možemo da tvrdimo da iza njih nužno postoji namerna politička opstrukcija. Možemo da dokumentujemo građane koji danima ne dobijaju ni potvrdu prijema, različite prakse različitih DKP-a, neujednačeno evidentiranje zahteva za isti grad i nedostatak jasnih informacija o postupku za otvaranje novih biračkih mesta. Imamo konkretan primer iz Hanovera, gde dve građanke traže isto mesto glasanja, a jedna dobija dokument sa Hanoverom, dok druga dobija Hamburg. Konzulatima i Ministarstvu spoljnih poslova već smo ponudili i konkretnu pomoć oko pronalaženja dostupnih prostora za održavanje glasanja u tim gradovima, kao i svaku drugu logističku pomoć koja bi mogla da olakša organizaciju. Trenutno ne koristimo formulaciju da smo „dokazali opstrukciju“. Ono što sada možemo da kažemo jeste da postoje ozbiljne proceduralne nedoslednosti, nedovoljno transparentna komunikacija i prijave neprimerenog postupanja“, kaže za Radar Maja Morošan u ime neformalne građanske inicijative UključiSe iz Minhena.
To, međutim, nije sve: „Uporedo sa tim pratimo i situaciju sa potencijalnim dodatnim biračkim mestima. Na osnovu interesovanja građana već smo uputili zahtev RIK-u za Nirnberg, Keln, Hanover i Karlsrue. Po informacijama koje dobijamo od sugrađana, postoji već više od 150 prijavljenih za Karlsrue i više od 100 za Nirnberg. Za Hanover smo oprezniji sa procenom, jer vidimo da se zahtevi građana koji su tražili Hanover ne evidentiraju uvek na isti način/“
Još ozbiljnije su optužbe iznete u javnosti u vezi sa otvaranjem biračkih mesta u inostranstvu. Pokret Kreni-promeni tvrdio je da je generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Dušan Kozarev usmeno naložio otežavanje otvaranja biračkih mesta, posebno u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Iznete tvrdnje ne mogu se smatrati dokazanom činjenicom samo zato što su javno iznete, ali se ne mogu ni odbaciti kao nevažne samo zato što su politički neprijatne za prozvane institucije. Ako je takvog naloga bilo, javnost ima pravo da sazna ko ga je izdao, na osnovu čega, kome je bio upućen i kakve je posledice proizveo. Ako takvog naloga nije bilo, nadležni organi trebalo bi da predoče proverljive činjenice koje će otkloniti sumnju.
Prema nezvaničnim saznanjima Radara do 4. oktobra prijavilo se oko 106.000. građana u dijaspori za glasanje, a obezbeđena su samo 93 glasačka mesta, umesto očekivanih 120. Kao opšte pravilo naveden je prag od najmanje 100 prijavljenih birača u jednom gradu, uz mogućnost izuzetaka koje odobrava RIK. Po dosadašnjim saznanjima, uprkos dovoljnom broju prijavljenih glasača u Karlsrueu, Kelnu, Hanoveru i Nirnbergu nisu otvorena glasačka mesta, kojima je jedina prepreka bila odluka Ministarstva spoljnih poslova, a ne nespremnost nemačkih vlasti da obezbede prostor za organizaciju biračkih mesta.
Prema nezvaničnim saznanjima Radara do 4. oktobra prijavilo se oko 106.000. građana u dijaspori za glasanje, a obezbeđena su samo 93 glasačka mesta, umesto očekivanih 120. Kao opšte pravilo naveden je prag od najmanje 100 prijavljenih birača u jednom gradu, uz mogućnost izuzetaka koje odobrava RIK.
U vreme održavanja predsedničkih izbora u Turskoj, Turci su iznajmili Olimpijski stadion u Berlinu kako bi u što većem broju svojim državljanima omogućili da glasaju. Sve troškove iznajmljivanja prostora, angažovanja osoblja i obezbeđenja biračkih mesta snosila je država. Građani koji žive u inostranstvu nisu prestali da budu deo političke zajednice kojoj pripadaju. Njihova fizička udaljenost od Srbije ne umanjuje njihovo pravo da učestvuju u odlučivanju o njenoj budućnosti. Neki su otišli zbog posla, neki zbog obrazovanja, neki zbog porodice, a neki zato što u sopstvenoj zemlji nisu mogli da ostvare dostojanstvene uslove života u autokratskom režimu uskraćenih prava i slobode. Upravo zato dijaspori je potrebno da glasa po sopstvenom uverenju i političkom opredeljenju bez straha da se njena politička volja doživljava kao neprijateljski izdajnički čin.
Vlast koja ima poverenje u svoju politiku nema razloga da se plaši slobodnog glasa, međutim komplikovanom procedurom prijavljivanja pokušava da građane u dijaspori udalji od biračke kutije i neprijatnu neizvesnost konačnog ishoda izbora svede na što manju meru. Upravo zato studenti su svoje znanje, vreme i organizaciju stavili na raspolaganje građanima u dijaspori, kako bi im pomogli da kroz komplikovanu izbornu proceduru prevaziđu administrativne prepreke i stignu do biračke kutije. Minhenski i ostali studenti u Nemačkoj povezani, odlično organizovani i upućeni u problematiku izbornog procesa aktivno se bave motivacijom ljudi, pomoći oko prijava, popunjavanja formulara, nedoumicama oko biračkog spiska, nadležnim konzulatima, potvrdama i rešenjima. Pored ogromnog angažmana studenata, važan doprinos animaciji građana u dijaspori da se prijave za glasanje dao je i ProGlas, čije su prezentacije u Frankfurtu, Minhenu i Štutgartu dodatno pokrenule i ohrabrile građane da iskoriste svoje biračko pravo.
Demokratija nije samo čin glasanja već pravovremeno informisanje, dostupnost postupku, nepristrasno odlučivanje, tačne evidencije i mogućnost da građanin proveri status svog zahteva, ali i transparentnost odluka o biračkim mestima i utvrđivanje odgovornosti za ispitane i dokazane nepravilnosti. Izbori, prema tome, nisu sredstvo za očuvanje bilo čije vlasti. Oni su mehanizam kojim građani odlučuju kome će poveriti javnu odgovornost. Zato se jednakost biračkog prava ne meri samo rečenicom u zakonu, već stvarnim uslovima u kojima čovek može da ga ostvari u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, ali i u Minhenu, Cirihu, Beču, Čikagu ili Melburnu.
Država koja od svojih građana očekuje lojalnost mora najpre da pokaže da zaslužuje njihovo poverenje, a ono se ne stiče brojem bilborda, televizijskih nastupa, infrastrukturnih projekata, spektakularnih investicija niti obećanja o boljem životu i stabilnosti, već poštovanjem prava svakog građanina uključujući i pravo da glasa protiv autokratske vlasti kao izraz moralne autonomije i nacionalne svesti.
