Bezbednosna politika autoritarnih režima danas je često obeležena korupcijom, nasiljem i zloupotrebom ovlašćenja, pri čemu je primarni cilj društvena kontrola, a ne zaštita građana ili javne i nacionalne bezbednosti. U najširem smislu, bezbednosna politika obuhvata skup strategija, pravila, procedura i mera koje država uspostavlja sa ciljem da zaštiti svoje ključne interese, resurse, ljude i informacije od pretnji, rizika i ranjivosti. Pored toga, bezbednosna politika predstavlja i okvir unutar kojeg se analiziraju efikasnost, efektivnost i usklađenost sprovedenih mera sa postavljenim ciljevima i standardima.
Iako je od 2012. godine u Srbiji zabeležen kontinuitet vlasti, unutrašnje turbulencije, razlike u strategijama, institucionalni izazovi i politička dinamika usporili su i često onemogućili efikasnu realizaciju ključnih bezbednosnih ciljeva, kao i reformi u drugim sektorima. To se odražava na rezultate koji često ostaju na površini ili se odlažu za buduće periode. Na primer, aktuelni premijer Đuro Macut u svom programu iz aprila 2025. godine selektivno prikazuje stanje, ali i najavljuje ključne političke, ekonomske i bezbednosne planove i ciljeve, ali su oni prilično nejasni, neprecizni i nerealistični, sa brojnim manjkavostima i prazninama. Tekst njegovog Ekspozea ostaje na nivou deklarativnih želja, poput „stvaranja uslova za stabilno funkcionisanje“, „podizanja nivoa bezbednosti“, „jačanja kapaciteta“ ili „intenziviranja rada“, ali bez konkretnih mera, rokova i jasno definisanih odgovornosti. Takav pristup otežava procenu njihove stvarne realizacije.
Svedoci smo nasilja nad studentima, aktivistima, novinarima, advokatima i profesorima, kao i evidentnog kršenja zakona od strane vlasti, čime se urušavaju institucije i gubi njihova autonomija
U poslednjih 15 meseci, kao i proteklih 14 godina, zabeleženi su događaji i aktivnosti koje nisu u skladu ni sa najavama ni sa zacrtanim ciljevima u zvaničnim vladinim dokumentima. U regionalnom i spoljnopolitičkom domenu, zabeleženi su kontradiktorni potezi, poput izazivanja tenzija sa susednim zemljama, nastavka politike izbegavanja sankcija Rusiji, embargo na izvoz oružja i zaobilaženje toga u praksi, kao i čudnog odnosa prema EU integracijama (sa protivrečnim izjavama za spoljnu i unutrašnju javnost), što narušava međunarodni ugled Srbije.
Na unutrašnjem planu, umesto očekivanog smanjenja tenzija i stabilizacije stanja, zabeleženi su primeri povećane kriminalizacije i brutalnosti policije prema građanskim i studentskim protestima, kao i podsticanje nasilja od strane drugih društvenih i političkih struktura, što doprinosi podelama i narušava poverenje u institucije. Dakle, umesto jačanja kapaciteta i unapređenja saradnje ili uspostavljanja dijaloga između različitih društvenih grupa ili aktera, došlo je do situacija koje su dodatno polarizovale društvo i povećale nesigurnosti. Ove aktivnosti često su izazvale kontraefekte, a ne željene rezultate u oblasti stabilnosti i bezbednosti.
Unutrašnja dinamika i uloga premijera (Macuta)
Ako isključimo aktuelnog predsednika u ulozi premijera, svi drugi premijeri poslednjih osam vlada Srbije, uključujući Đuru Macuta, često su bili pasivni i neaktivni, što izaziva utisak da su samo ukrasne figure, bez značajnijeg uticaja na dešavanja i donošenje odluka. Njihova komunikacija sa javnošću je oskudna, a u kritičnim trenucima, posebno tokom nasilja i represije, često izostaje njihova reakcija, čime se dodatno narušava poverenje u izvršnu vlast.
U oblasti bezbednosti, nažalost, nisu sprovedene značajne reforme ni razvijene strategije za poboljšanje stanja. Dakle, u praksi nije uspostavljena demokratska civilna kontrola nad vojskom i policijom, nije izvršena profesionalizacija službi bezbednosti, u mnogim segmentima izostaje transparentnost i vladavina prava, kao i usklađivanje zakonskog okvira sa evropskim standardima i ljudskim pravima. Mnogi ključni događaji, od nasilja na protestima do istorijski nezabeleženih policijskih upada i kršenja autonomije univerziteta, ostaju bez adekvatnog odgovora i sankcija. Nedostatak reakcija i odgovornosti od strane premijera i ministara, koji često nisu kompetentni ili se mešaju u oblasti u kojima nemaju stručnost, dodatno narušava poverenje građana u sistem.
Nijedna vlada nije ponudila konkretne reforme ili javne politike, koje bi značajno unapredile bezbednosni sistem, demokratiju, vladavinu prava, ekonomiju ili obrazovanje. Svedoci smo nasilja nad studentima, aktivistima, novinarima, advokatima i profesorima, kao i evidentnog kršenja zakona od strane vlasti, čime se urušavaju institucije i gubi njihova autonomija
Za vreme ove vlasti, u oblasti bezbednosti zabeleženi su brojni događaji, na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, koji su predstavljali test za izvršnu vlast i sektor bezbednosti. Nažalost, većina tih događaja pokazala je da sektor ne uspeva da ispuni zahteve struke, poštuje zakon i zadovolji očekivanja građana. Nijedna vlada nije ponudila konkretne reforme ili javne politike, koje bi značajno unapredile bezbednosni sistem, demokratiju, vladavinu prava, ekonomiju ili obrazovanje. Svedoci smo nasilja nad studentima, aktivistima, novinarima, advokatima i profesorima, kao i evidentnog kršenja zakona od strane vlasti, čime se urušavaju institucije i gubi njihova autonomija. To ukazuje na duboku društvenu krizu u kojoj se država i kontrolni organi sve više udaljavaju od svoje nezavisnosti, profesionalnog integriteta i funkcije vladavine prava, a podređeni su političkim i partijsko-privilegovanim interesima.
Kao ilustracija tih problema, može se navesti da i sam premijer, koji je i član akademske zajednice, gotovo uopšte nije reagovao na neosnovane upade policije na fakultete i univerzitetske rektorate, kojima je urušena autonomija obrazovnih institucija. Dok je on tihovao u svom kabinetu ili bio na drugim poslovima (na Medicinskom fakultetu, privatnoj klinici ili drugim institucijama), u realnosti su se dešavali brojni problemi u oblasti bezbednosti, na koje nije bilo povratnog dejstva, što se često gleda sa zabrinjavajućom ravnodušnošću.
Mnogi od njih nisu kompetentni za resore kojima rukovode ili se mešaju u oblasti van svoje nadležnosti, iznoseći štetne i besmislene izjave koje dodatno obesmišljavaju pitanje bezbednosti, koja bi morala biti prioritet svih građana Srbije, a ne samo privilegovanih grupa
Pored toga, reakcije ministara u širokoj i često preglomaznoj Vladi najčešće su mlake ili potpuno neprimerene. Mnogi od njih nisu kompetentni za resore kojima rukovode ili se mešaju u oblasti van svoje nadležnosti, iznoseći štetne i besmislene izjave koje dodatno obesmišljavaju pitanje bezbednosti, koja bi morala biti prioritet svih građana Srbije, a ne samo privilegovanih grupa. Primer za to su izjave ministara iz aktuelne Vlade, koji su, umesto odgovorne komunikacije, iznosili nepromišljene i opasne tvrdnje. Na primer, jedan je pozivao roditelje da ne upisuju decu na državne fakultete, tvrdeći da bi im se deca mogla vratiti „u kovčegu“, dok je drugi izjavljivao da „policija ima pravo da bije i ubije mlade“. Ove izjave su neprimerene i štetne, naročito u kontekstu u kojem ministar na čelu resora informisanja i telekomunikacija sprovodi projekte poput „Pametno i bezbedno“ ili „Sistem za prenos hitnih informacija“, čiji sadržaj bi, u skladu sa nazivom, morao biti odgovoran i odmeren.
Još jedna ilustracija nekompetentnosti je zahtev ministra za javna ulaganja, koji je, tražio prekid diplomatskih odnosa sa Hrvatskom, što je potez koji je izazvao dodatne tenzije i pokazao koliko je neadekvatno i površno razumevanje složenih međunarodnih odnosa. Poslednja u nizu je neprimerena i štetna, izjava ministarke da bi izvršila etničko čišćenje na Kosovu 1998. godine, samo da je bila u poziciji. Osuda međunarodne javnosti je stigla, ali odgovor i adekvatna reakcija Vlade su izostali.
Prevazilaženje iluzije „nulte tolerancije“
Umesto najavljene „jasne i nepokolebljive politike nulte tolerancije prema kriminalu i korupciji, u kojoj ne bi bilo zaštićenih ni po osnovu partijske knjižice ni po bilo kom drugom osnovu“, dobili smo politiku nulte tolerancije prema građanskim pravima i slobodama. Na krilima borbe protiv korupcije, ovaj režim je i došao na vlast. Rezultat te borbe je da ne postoji nijedna presuda kojom se trajno oduzima imovina stečena koruptivnim krivičnim delima i 116. mesto od 182 rangirane države sveta, što predstavlja najlošiji rezultat u poslednje dve decenije. Nivo korupcije u celom društvu i državi, a onda i u sektoru bezbednosti je doveo do tačke, da sve više nosimo epitet mafijaške države, s čime se veliki broj građana ipak ne želi pomiriti, niti želi da daje legitimitet vlasti koja to proizvodi. Aktuelni predsednik u svemu tome „briljira“ izjavom kako će se doneti zakon koji zabranjuje saradnju policije sa kriminalcima i narko-dilerima.
Nivo korupcije u celom društvu i državi, a onda i u sektoru bezbednosti je doveo do tačke, da sve više nosimo epitet mafijaške države, s čime se veliki broj građana ipak ne želi pomiriti, niti želi da daje legitimitet vlasti koja to proizvodi
U ovom trenutku, mi i dalje ne znamo: ko je odgovoran za pad nadstrešnice; šta je upotrebljeno 15. marta 2025. godine protiv mirnih građana u trenutku odavanja počasti žrtvama pada nadstrešnice; ne znamo koji je pravni osnov postojanja šatorskog naselja Ćacilend u centru Beograda; ne znamo ko izdaje naređenja da se građani biju brutalno i sa najvećom fizičkom silom od strane policije i parapolicije; ne znamo otkud pet tona marihuane u Konjuhu kod Kruševca, otkud strani paramilitarni kampovi u Srbiji; šta je sa imovinom političara i dokazivanjem zakonitog porekla; šta je sa hakerskim napadima na institucije i pojedince, novinare, opozicione političare; šta je sa ubistvom na Senjaku i političkim sukobima unutar same bezbednosne operativne strukture; zašto nemamo adekvatan preventivan odgovor na klimatske promene i zašto je, tim povodom, Sektor za vanredne situacije neopremljen i nedovoljno obučen da reaguje u situacijama velikih požara širom Srbije. I ovde nije kraj nepočinstvima i neodgovornostima, ostaju neizvesnost i strepnja, da li će i neki od navedenih slučajeva doživeti apsolutnu zastarelost i bez krivičnog gonjenja, poput policijske brutalnosti iz jula meseca 2020. godine.
Kritička i konstruktivna evaluacija
Ako bismo sproveli evaluaciju svih aktivnosti u sektoru bezbednosti, u prethodnom periodu, koristeći važeće kriterijume dobili bismo sledeće rezultate.
Relevantnost nekih intervencija najpre se sukobljava sa potrebama pravde i bezbednosti, koje nisu ispunjene. U pogledu efikasnosti i efektivnost primećuje se slabost u koordinaciji, nedoslednost u primeni politika i neadekvatne procene rizika. Takođe, zabeležen je porast brutalnosti policije prema mirnim protestima i nereagovanje na aktere, koji izazivaju nasilje s ciljem da se pripišu organizatorima protesta. Postoje i raznovrsni efekti intervencija na dobrobit različitih grupa: dok su neki zaštićeni i izloženi blažim merama (npr. oslobađanje od krivične odgovornosti), drugi se suočavaju sa složenijim i zahtevnijim procesima, iako su napravili samo prekršaj. Koherentnost sektora ne postoji, što znači da nedostaje unutrašnja povezanost, logička uskladjenost i suvislost aktivnosti. Isto važi i za koordinaciju. Najteže je kod usklađenosti sa vrednostima, jer gotovo da ne postoji dosledno sprovođenje normi dobrog i demokratskog upravljanja, poštovanje ljudskih prava i vladavine prava. Takođe, ne postoji transparentnost i odgovornost, niti jednak pristup pravdi i bezbednosti za sve građane.
Da bi se stvari poboljšale u sektoru bezbednosti neophodno je usvojiti i sprovesti konkretne reforme, a one podrazumevaju implementaciju strategije za profesionalizaciju, depolitizaciju i dekriminalizaciju sektora bezbednosti; uspostavljanje jasnih procedura za odvajanje policije i drugih bezbednosnih službi od političkog uticaja, uz monitoring i veću odgovornost; modernizaciju i unapređenje obuke i opreme, što znači ulaganje u savremene tehnologije, obuke za službenike, zaštitu ljudskih prava i primenu standarda EU; jačanje institucionalne odgovornosti i transparentnosti; preispitivanje postojećeih i uspostavljanje novih nezavisnih tela za nadzor i kontrolu rada bezbednosnih službi; razvijanje sistema javne transparentnosti i redovnog izveštavanja; objavljivanje ažurnih godišnjih izveštaja o radu sektora, uključujući broj kršenja ljudskih prava, rezultate istraga i sprovedenih reformi; povećanje učešća civilnog društva i javnosti; fokus na prevenciju i rešavanje korupcije; poboljšanje saradnje sa međunarodnim partnerima.
Premijer, koji je i član akademske zajednice, gotovo uopšte nije reagovao na neosnovane upade policije na fakultete i univerzitetske rektorate, kojima je urušena autonomija obrazovnih institucija
Samo kroz sveobuhvatnu i doslednu reformu sektora bezbednosti može se vratiti poverenje građana u bezbednosne strukture i mogu postati stub pravednog i bezbednog društva. Sa postojećim strukturama to je nemoguća misija, zato su nam potrebni novi ljudi sa novom vizijom i rešenjima.
