Iż knjige San o Srbiji Vesne Mališić
Noć 4. oktobra uveče, bila je ta poslednja. Znali smo da će 5. oktobar da bude dan D. Imali smo, zato prvo sastanak u DOS-u, pa smo otišli kod Čovića koji se krio jer je protiv njega već bila podignuta optužnica zbog Kolubare. Te večeri još jednom smo prekontrolisali strategiju za sutrašnji dan. Važno je bilo predvideti što je moguće više opcija kako bi iznenađenja bila svedena na minimum.
Pošli smo od osnovnih stvari: kako sutradan bezbedno i sigurno komunicirati. Za to smo pripremili 25 satelitskih telefona koje smo podelili našim ljudima po Srbiji i 10 satelitskih telefona za vezu u Beogradu. U centru svake izborne jedinice imali smo malu bazu za komunikaciju odakle nam je preko satelitskih telefona javljano sve što je bilo važno. Tako smo imali potpuno paralelni sistem informisanja i komuniciranja i policija nije do detalja znala šta spremamo. Satelitske telefone smo pozajmili od jedne firme da bismo mogli da komuniciramo sa ljudima koji stižu iz unutrašnjosti i među sobom, u slučaju da vlast ukine telefonske i mobilne veze, ali i da izbegnemo prisluškivanje. Tako da srpska tajna policija jedno vreme nije mogla uopšte da nas prati.
Odluka je pala, odgovorićemo na sredstva policije
4. oktobra, u 8 sati uveče proverili smo mrežu satelitskih telefona i utvrdili smo da funkcioniše.
Elemenat komunikacije bio razrađen je razrađen do detalja. Bilo je planirano da momci koji sutradan iz pet pravaca budu došli u Beogradu, na svakih 15 minuta preko satelitskih telefona javljaju šta se dešava na njihovoj lokaciji. Nosili su i oružje i mi smo u Beogradu imali oružje. Dakle, u noći uoči 5. oktobra, još jednom smo se preslišali – da li svi stojimo iza odluke da ćemo primenjivati sredstva koja su potpuno adekvatna sredstvima koja policija primenjuje. Posle rasprave, ta odluka je postala naš zajednički stav. To je bilo presudno. Jer su tom sastanku prisustvovali i predstavnici iz raznih gradova i sa njega su otišli uvereni da smo ovoga puta spremni da idemo do kraja. Koncepcija je bila da se u podne svi skupe u centru Beograda a da su već u međuvremenu blokirane neke institucije u Beogradu; „29. novembar“ da policija ne može da izađe napolje, Televizija, da možemo da počnemo da emitujemo program, Skupština, da se u nju zabarikadiramo i počnemo pregovore, SIV, takođe, Aerodrom da nema odlazaka i dolazaka.
Elemenat komunikacije bio razrađen je razrađen do detalja. Bilo je planirano da momci koji sutradan iz pet pravaca budu došli u Beogradu, na svakih 15 minuta preko satelitskih telefona javljaju šta se dešava na njihovoj lokacji
Imali smo tačno utvrđenu satnicu; do 15 časova traje blokada a tada ističe ultimatum koji smo dali vlastima da Milošević prizna izborne rezultate i naše delegacije traže razgovor sa ljudima koji su u tim objektima, a onda i ostavku Miloševića. Opredelenje je bilo da ne bude nasinja, s tim što smo bili svesni da će na televiziji biti nasilja i da će je građani sigurno razlupati jer je teško bilo pretpostaviti da se tako omražena institucija preuzme mirno. Ali nismo ni sanjali da će savezna skupštinu biti razlupana. Mislili smo da ćemo Skupštinu čistu da uzmemo kao i sve druge institucije izuzev televizije.
Scenario je bio da sve to traje do 17 časova kada je trebalo da se ispred saveznog parlamenta pojavi Koštunica i da održi govor. Istovremeno, trebalo je da Studio B, koji je oružano preuzet još u 15 časova, počne da emituje govor Vojislava Koštunice. Taj govor je trebalo da se reemituje preko televizije Pink, koja je takođe iznutra preuzeta. U zgradi te televizije bila je ekipa koja je samo čekala na znak pa da upadne u Pink i da ga preuzme. Pošto smo znali da će RTS da bude razrušen, pretpostavili smo da će oni emitovati svoj program sa nekog drugog mesta. Zato smo spremili uređaj koji remeti signal i koji bi se u 17 časova, sa predajnika na Avali, ubacio u njihov kanal i počeo da emituje naš program. Trebalo je stvoriti utisak da je sve zauzeto već u 17 časova kada govori predsednik Koštunica.
Koštunica nije znao za naš plan
Inače, Koštunica nije znao za taj plan. Znao je samo da u 17 časova treba da govori. Do tada, bio je u svom stranu pa onda u svojoj stranci. Stalno smo bili na vezi telefonom. Negde ispred pet pitao me je da li je vreme da krene, a ja sam mu odgovorio da nije jer su još gužve.
Plan je bio da u 17 časova proglasimo da smo zauzeli institucije, da tražimo ostavku Miloševića i da počnu istovremene demonstracije u svim gradovima Srbije. A to je onda značilo da ljudi širom Srbije odu u svoje policijske stanice i da ih preuzmu. To je trebalo da traje celu noć. A ujutru da se ide u kasarne i da se bratimimo sa vojskom. Tako u petak 6. oktobra, Milošević praktično ne bi više imao ni vojsku ni policiju. Ljudi bi bez nasilja, sa pogačom i solju ulazili u kasarne, pri čemu smo računali da su kontakti koje su građani ranije ostvarili sa šefovima garnizona i načelnicima policijskih stanica urodili plodom i da su oni već psihološki prešli na stranu naroda.
Imali smo tačno utvrđenu satnicu; do 15 časova traje blokada a tada ističe ultimatum koji smo dali vlastima da Milošević prizna izborne rezultate i naše delegacije traže razgovor sa ljudima koji su u tim objektima, a onda i ostavku Miloševića
Da bi sve to moglo da funkcioniše intenzivno smo radili na uspostavljanju kontakata sa vojskom i policijom.U Nišu je ostvaren kontakat sa padobranskom jedinicom što je bilo veoma značajno, a u Beogradu je već bilo intenzivnih kontakata sa predstavnicima vojske i policije. Za te kontakte bili smo zaduženi Nebojša Čović i ja. Pri tome je Čović bio zadužen više za javnu bezbednost a ja za specijalne jedinice. Za kontakte sa vojskom bili su zaduženi Momčilo Perišić i Vuk Obradović. Pokušavali smo da identifikujemo ko su glavni ljudi, ko bi u slučaju krize intervenisao i kako da one koji intervenišu lokalizujemo, onemogućimo, a možda i pridobijemo na našu stranu. Bilo je teško napraviti prve kontakte ali se onda ispostavilo da i u vojsci i u policiji postoji raspoloženje da nam pomognu jer su i oni vrlo nezadovoljni.
Imali smo dakle, tog 4. oktobra uveče, plan za medije, zatim plan za zauzimanje objekata, ali i spreman plan za situaciju da sve to uzmemo, a Milošević ćuti. U tom slučaju, planirali smo da naložimo njegovo hapšenje.
Doznali smo za plan policije
I kad je ceo scenario sutrašnjeg dana bio pretresen, tog 4. oktobra uveče dobili smo informaciju da policija ima sastanak. Doznali smo da pet generala ima neformalni sastanak na kome odlučuju šta će da rade sutradan. Jer, dobili su nalog da primene silu, da pucaju, da upotrebe zolje na putevima, da organizatore protesta pohapse, a po potrebi i likvidiraju. Informacija koja je do nas stigla bila je da su oni, na tom neformalnom sastanku, odlučili da odbiju da poslušaju nalog. Odlučili su, jednostavno, da takvo naređenje ne izvrše. Vlajko Stojiljković im je izdao to naređenje po Miloševićevom nalogu. Njihov sastanak počeo je u podne. Sat ranije kod mene je došao čovek za kontakt za koga je bilo jasno da je bio poslat da donese poruku.
U svakoj od tih grupa bilo je po 15-20 naoružanih ljudi, imali su eksploziv, imali su pancire, i bilo je puno privatnog oružja
U toj grupi ljudi koja je na neformalnom sastanku donela odluku da odbije naređenje, s obrazloženjem da je “Milošević izgubio izbore pa neka se on snalazi kako zna i ume a nas da ne uvlači”, bio je general Rođa Đorđević, šef javne bezbednosti, bio je neki Goran general interventnih jedinica sa Kosova, i bila su još dva tri pukovnika. Oni su na svom internom sastanku, koji je bio posle dobijanja naredbe od Vlajka Stojiljkovića, rekli da neće da pucaju na narod. To je nama bilo ohrabrenje.
Te noći imao sam sastanak sa Legijom. Taj susret je za mene bio krajnje rizičan jer sam već bio na meti. Znao sam da je Milošević naredio da me likvidiraju ako dođe do nekih nemira. Ali, znao sam da opasne mogu biti jedino Crvene beretke, jedino su one bile u stanju kao organizovana formacija da deluju u uslovima uličnih borbi. Taj sastanak, dakle, jeste bio rizik ali i šansa da se spreči krvoproliće. Legijin uslov je bio da dođem sam na sastanak, bez pratnje. Otišao sam. Sreli smo se u jednom automobilu izvan grada. Onda smo prelazili iz jednog u drugi automobil, išli levo desno i razgovarali. On je rekao da će oni sutra dobiti nalog da intervenišu ali da će oni intervenisati samo ako se bude pucalo na policiju bez razloga i ako krene napad na kasarne kao objekte od značaja za bezbednost zemlje.
Garancija Crvenih beretki
Ako budu mirne demonstracije, ako ne bude masnovnog korišćenja oružja nego pojedinačnog od strane provokatora oni neće izvršiti nalog da intervenišu. Ja sam mu garantovao da mi nećemo prvi koristiti oružje i garantovao da nećemo napadati kasarne. Onda je on uzvratio garancijom da Crvene beretke neće intervenisati i neće izvršiti nalog. Pitao sam ga kako je stanje na drugim mestima. Rekao mi je da su specijalne jedinice SAJ potpuno sinhronizovane sa Crvenim beretkama i da je, praktično, 5.500 ljudi na istoj talasnoj dužini. Rekao mi je, takođe, da će sve policijske jedinice koje su bile na Kosovu, a to su njihove kolege, isto da postupe, a što se tiče drugih jedinica koje nisu bile na Kosovu, one u stvari nisu nikakve borbene formacije i ne mogu da izvrše taj zadatak, to su civilni policajci, prašinari kako ih oni zovu, koji ne mogu ništa da urade jer nisu obučeni da se bore. Zaključio je: „Ja ti garantujem za sve koji umeju da se bore u policiji da se sutra neće angažovati protiv vas“.
Rezervni plan je bio da ako ne uspeju da se probiju do Beograda onda da ga blokiraju sa svih strana da ne može u grad ni da se uđe ni se izađe i da za dva dana bude potpuni kolaps.
To me malo umirilo. Ipak, moram da priznam, razmišljao sam da li je to što mi je rekao Legija istina ili provokacija. Pitao sam se da li to samo državna bezbednost pokušava da nas uspava i da nas, onda, sutra iznenadi. Međutim, sve što je Legija rekao bilo je tačno.
Te večeri nisam mogao da spavam. Spavao sam možda 2 sata i to u prostorijama stranke u Krunskoj ulici. Oko mene je bilo 20 naoružanih ljudi jer sam znao da je to noć u kojoj Milošević može nešto da uradi. Ali, pokazalo se Milošević, u stvari, postupa krajnje neprofesionalno.
Milošević se ponašao kao amater
Neverovatno je da on te večeri nije pokušao da nas pohapsi. Ali u suštini Milošević je amater. Prvi put kad se susreo sa dobrom organizacijom on je pokazao da nema pojma. Ipak, mi smo bili spremni za slučaj da se desi incident i da Milošević pošalje policiuju da me te večeri uhapsi. Na Vračaru je bilo 50 ljudi pod teškim naoružanjem i svaki od njih je trebalo da obavesti još po 20 ljudi, tako da smo imali 1.000 ljudi koji bi u roku od pola sata došli ispred sedišta naše stranke u Krunskoj. A u stranci je bilo 20 ljudi sa teškim naoružanjem koji su mogli pola sata ili sat da brane zgradu bez predajem, dok ne stignu ti drugi sa kojima smo imali kontakt. Sedište stranke u Krunskoj bilo je, te večeri, jako obezbeđeno mesto.
U 6 sati ujutru sam se probudio i počeo da primam prve izveštaje. Spavao sam možda od 4 do 6. Od 1 sat uveče kada sam imao sastanak sa tim informantom i koji mi je rekao da je policija u redu do 4 ujutru sa Čedom Jovanovićem obilazio sam grad. Hteli smo da prekontrolišemo sve punktove, da vidimo ima li kretanja policije i da li oni nešto blokiraju. Jako nas je čudilo što nema nikakvih aktivnosti. Ni jedan objekat oni nisu te večeri vidljivo obezbeđivali.
Od 6 sati ujutro počeli su da nam se javljaju ljudi sa svih punktova i da nas obaveštavaju da su kolone krenule. Imao sam mapu na kojoj sam crtao njihovo približavanje Beogradu. Blokade su bile na izlazu iz grada, pa na 10 kilometara, pa na 100 kilometara. Međutim, te blokade nisu bile žestoko branjene. To su bile teške, mehaničke blokade, ali bez jakih snaga policije koja ih je naročito branila. Govorili su: Mi imamo nalog da vas zaustavimo. Ljudi iz kolone su im onda uzvraćali: Vi ne možete da nas zaustavite. Posle kratke rasprave naši momci su gurali kamione koji su bili preprečeni na putu i prevrtali ih. Ponegde je na putu bilo izručeno po 2-3 šlepera peska. Međutim, naši ljudi su imali bager koji je to čistio. Svi su, inače, bili opremljeni za probijanje barikada i blokada. Na čelu kolone bili su žestoki momci.
Napredovali smo bolje nego što sam očekivao
U svakoj od tih grupa bilo je po 15-20 naoružanih ljudi, imali su eksploziv, imali su pancire, i bilo je puno privatnog oružja.
Rezervni plan je bio da ako ne uspeju da se probiju do Beograda onda da ga blokiraju sa svih strana da ne može u grad ni da se uđe ni se izađe i da za dva dana bude potpuni kolaps. Međutim, bio sam iznenađen kada mi je javljeno da su sve kolone, u 8 sati ujutro, bile tačno na lokacijama kao što smo planirali. Napredovali su što je značilo da se Milošević praktično više ne brani. Kad se Zoran Živković javio i rekao mi: “Evo me, tu sam na Bubanj Potoku, probili smo blokadu, vozim kamion, nema problema, ulazimo u grad”, bilo mi je jasno da pobeđujemo. Ako na auto putu nisu uspeli da ih zaustave, bilo je jasno da se Beograd ne brani. I kad 50.000 ljudi sa teškim mašinama uđe u grad, to se, posle, jako teško može zaustaviti. Tada sam znao da ćemo završiti posao šta god da bude u Beogradu, kakva god sredstva da primene.
Kada je Sava Milošević odigrao fudbal na male goliće sa majicom Otpora i kad se niko nije pojavio od policajaca da ga spreči, kad su studenti prošetali Beogradom, pa njih 50.000 prešlo preko Brankovog mosta a policija ih je samo usmeravala kao da su saobraćajci, kad je narod probio blokadu i 10.000 ljudi ušlo u rudnike Tamnave da spreči policiju i vojsku da zauzmu Kolubaru – bilo je jasno da je sistem pukao. 5. oktobar bio samo logična posledica svega toga
Oko 10 sati čekao sam da se svi skupe u gradu i da dođu do svoje destinacije koju treba da blokiraju, pa da onda pređemo u sledeću fazu – obruč oko svih tih objekata i početak razgovora.
Već u 11 sati bilo je jasno da se grupe ne drže plana. Oko 20.000 ljudi iz Novog Sada došlo je do SIV-a, ali su čuli da je blokiran Brankov most pa su promenili plan i umesto da blokiraju SIV, krenuli su da deblokiraju most. Tako su usput zaboravili na SIV i došli ispred Skupštine.
U 12 časova je trebalo da održimo sastanak u DOS-u, a u gradu je već bila ludnica Tada je već bilo teško bilo šta planirati jer je stotine hiljada ljudi nailazilo sa svih strana. Terazijama nije moglo da se vozi. Prolazeći pored Skupštine videli smo da je bačen suzavac. Bio je to neverovatno čudan događaj. Nad glavama ljudi oblaci suzavca, a ljudi se uopšte ne osvrću na to nego jurišaju. A mi koji smo bili u Srpskih Vladara gušili smo se od suzavca, nismo mogli da dišemo ni da gledamo. 200 metara dalje ne vide se ljudi od suzavca ali idu na Skupštinu. Tada sam rekao: Ovo je gotovo.
Video sam odlučnost i znao da ne mogu da nas zaustave
Na licima ljudi koji su se povlačili bilo je izvinjenje što za trenutak moraju da se povuku i predahnu pa se ponovo vraćaju. Video sam njihovu odlučnost i znao sam da nema šanse da se to zaustavi.
U DOS-u smo napravili presek dešavanja. Svi su se probili, sve kolone su stigle u Beograd, sve funkcioniše, nema žrtava, nije bilo pucanja, sve teče po planu. Zbog bezbednosnih razloga iz zgrade DOS-a u Siminoj ulici prešli smo na Terazije u sedište DS, jer je to zgrada koja se lakše brani, tu nam snajperisti ne mogu ništa i odatle možemo da se obratimo preko ozvučenja na ulicu.
Oko 13 časova stacionirali smo se u zgradi na Terazijama. Tu zgradu smo zauzeli tako da je izgledalo kao da je vojna opsada. Čović i ja smo odmah počeli da telefoniramo i razmeštamo naše aktiviste dok oko 15 časova nismi dobili vest da je uzeta Savezna skupština ali da gori. Pozvali smo vatrogasce koje smo jedva našli. Oni su krenuli da gase požar. Onda su nam javili da su im prevrnuli kamion. Šta ćemo, tražimo drugi vatrogasni kamion ali, sad vatrogasci neće da idu da gase jer se plaše da će i njih prevrnuti. Onda smo slali Čedu Jovanovića da ide i nađe neke vatrogasce. Bila je panika da će izgoreti Skupština. Zaista bi bila šteta da glavna žrtva u revoluciji bude zgrada stara 100 godina.
Danas kad o svemu razmišljam vidim da je prethodnog dana psihološki sve bilo prelomljeno. Kada je Sava Milošević odigrao fudbal na male goliće sa majicom Otpora i kad se niko nije pojavio od policajaca da ga spreči, kad su studenti prošetali Beogradom, pa njih 50.000 prešlo preko Brankovog mosta a policija ih je samo usmeravala kao da su saobraćajci, kad je narod probio blokadu i 10.000 ljudi ušlo u rudnike Tamnave da spreči policiju i vojsku da zauzmu Kolubaru – bilo je jasno da je sistem pukao. 5. oktobar bio samo logična posledica svega toga.
