Sumračne politike ponovo opsedaju Balkan. Beogradska poluzvanična sahrana osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, koga mnogi bosanski Srbi i dalje visoko uvažavaju, oživela je stare traume i iznova raspalila nacionalističke tenzije. Diplomatski odnosi između Srbije i Bosne i Hercegovine se pogoršavaju, budeći dodatne sumnje u pogledu daljeg toka ionako praktično zaustavljenih pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji.
Još gore, dok su Evropa i Sjedinjene Države nekada uglavnom bile ujedinjene u podršci pipavom političkom procesu u BiH, to više nije slučaj. Dok je prethodne američke predsednike bilo moguće optuživati za preveliko uplitanje, administracija Donalda Trampa ne pokazuje nikakav interes za delikatne političke procese u ovom regionu. Interesuje je isključivo zadovoljavanje njenih usko definisanih ekonomskih interesa, što podrazumeva i da se tvrda struja srpskih nacionalista u BiH toleriše, pa čak i podržava.
U svakoj od zemalja regiona odvijaju se zasebni politički procesi, ali je rizik od njihovog prelivanja i uzajamnog negativnog uticaja veliki
Trampova administracija je, recimo, podržala izgradnju gasovoda koji bi hrvatsku obalu povezao sa Sarajevom. Na prvi pogled takav projekat ima smisla, s obzirom na njegov potencijal da umanji zavisnost regiona od ruskog gasa. Ali kada je taj posao pod sumnjivim okolnostima poveren dotad nepoznatoj kompaniji čiji čelnici imaju „lične veze s Trampom“, alarmi su se uključili.
Na uzbunu zvoni i na političkom frontu. U BiH se u oktobru održavaju izbori i, zavisno od njihovog ishoda, moglo bi da se desi da se nakon njih radikalne srpske struje udruže s radikalnim hrvatskim kako bi bio promenjen ustavni okvir zemlje. Tajming za takav gambit je idealan, pošto je očigledno da bi za to vreme SAD gledale na drugu stranu. Ali ako bi manevar uspeo, bošnjačka zajednica bi se osetila ugroženom i u skladu s tim i reagovala na takav razvoj događaja. To bi uvećalo rizik od pokretanja silazne spirale koja bi zemlju mogla ozbiljno da destabilizuje.
Povrh toga, u oktobru se izbori održavaju i u Srbiji. Nakon dugotrajnih i masovnih studentskih protesta, vlasti se suočavaju sa širokim pokretom iniciranim iz baze, a sada okupljenim pod barjakom Studentske liste. U situaciji u kojoj je ishod krajnje neizvestan, lako je zamisliti scenario u kome populistički režim predsednika Aleksandra Vučića jednostavno proglašava pobedu, što bi situaciju učinilo još nestabilnijom.
Ništa mirnije nije ni na Kosovu. Normalizacija odnosa Srbije i Kosova stagnira, a lokalnim vlastima u podeljenoj Mitrovici još nije poverena odgovornost za most koji spaja srpski i albanski deo grada, zbog straha od onoga što bi moglo da usledi.
Šire posmatrano, kosovski politički sistem je u blokadi, a gnev zbog presude koju su Specijalizovana veća za Kosovo nedavno izrekla Hašimu Tačiju, koji je od 2016. do 2020. bio na dužnosti predsednika, Kosovo je dodatno otuđio od međunarodnih partnera.
Nijedan od ovih razvoja događaja sam po sebi ne vodi nužno destabilizaciji. Ali posmatrani zajedno, oni predstavljaju rizik od stvaranja kritične mase nacionalističkih sentimenata. Centralna ideja iza mirovnih procesa od pre četvrt veka bila je da će kombinacija pristupnih pregovora s EU i pomirenje koje je trebalo da olakšaju međunarodni tribunali postepeno dovesti do stabilnosti i saradnje u regionu. Ali ta nada se nije ostvarila.
S izuzetkom Crne Gore, možda i Albanije, proces integrisanja u EU je zapeo i izgubio najveći deo snage koju je imao kao motivacioni faktor. Podjednako razočaravajuće, procesi vođeni pred međunarodnim sudovima u Hagu su se u tolikoj meri groteskno razvlačili da nije bilo nikakve šanse da doprinesu pomirenju. Moguće je čak da su situaciju učinili još gorom.
Malena Crna Gora i dalje se kreće obećavajućom putanjom, ali daleko od toga da je izvesno da bi njena nastojanja da se priključi EU preživela neki novi kovitlac u regionu. Ukoliko Srbija ima interes da destabilizuje svog suseda, to lako može i da učini.
Čak i ograničene čarke mogle bi biti dovoljne da čitav region gurnu na neizvesniju i opasniju stazu. Politički lideri, posebno evropski, moraju da reaguju na ove znake upozorenja
Kao i uvek kada je reč o Balkanu, za rastuće tenzije nema lakih rešenja. Kako su SAD fokusirane isključivo na privatne ekonomske interese, a EU je preokupirana ruskom agresijom i američkom nepredvidljivošću, izgledi za koherentne međunarodne politike kojima bi se obnovila stabilnost, promovisalo poverenje i podržala integracija sumorni su.
Sve ovo ne znači da idemo u susret novom ciklusu balkanskih ratova. Ali čak i ograničene čarke bi mogle biti dovoljne da čitav region gurnu na neizvesniju i opasniju stazu. Politički lideri, posebno evropski, moraju da reaguju na ove znake upozorenja. Balkan je u prošlom veku Evropu u dva navrata uveo u velike ratove, a do nestabilnosti bi lako mogao da dovede i u ovom.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
