Barem tri miliona godina deli nas od trenutka u kome je nekom našem pretku među hominidima sinula najbolja ideja koju će iko ikada imati – poslužio se jednim kamenom kako bi poboljšao drugi. Genije je stvorio oruđe i iz te misaone i tehnološke revolucije potekle su sve druge, zaključno sa savremenim čudima veštačke neinteligencije. Na celom tom putu kamen nam je bio nerazdvojni prijatelj. Njime smo sagradili Veliku piramidu u Gizi, Koloseum, Tadž Mahal; isklesali smo Laokoona i njegove sinove, ljudske figure na Uskršnjem ostrvu, Pijetu. Činilo se da smo kamenom i od kamena napravili sve što se moglo.
Sručio je drvlje i kamenje na ideje koje Studentska lista niti jednim činom, niti jednom rečju nikada nije podržala, a negde u zelenilu jajinačkog dvorišta ostala je sakrivena činjenica da su Vučićeva SNS i Čankova LSV baš u Novom Sadu bile u koaliciji više od šest godina, sve do početka 2023
A onda je 6. oktobra 2026, u ključnim momentima predizborne kampanje, Aleksandar Vučić odlučio da sa kamenom sučeli političke stavove. Poseo ga je za sto u lepom dvorištu porodične kuće u Jajincima, okačio iznad njega sliku nosioca Studentske liste Ilije Srdanovića i otvorio raspravu. Načelno, u tome nema ničeg strašnog. Ko nikada nije popričao sa imaginarnim sagovornikom, neka baci prvi kamen. I sam je Mikelanđelo Buonaroti, kažu neki izvori, rekao: „Video sam Iliju Srdanovića u mermeru i klesao sam sve dok ga nisam oslobodio.“ Uslovi debate, međutim, bili su krajnje nepošteni. Vučić je seo u hlad, dok je suparnika smestio na sunce, ne dajući mu čak ni čašu vode da se osveži. Najgore je, međutim, to što gospodin Kamen nije mogao da dođe do reči. Bivši predsednik je iskoristio prednost domaćeg terena i mleo kao u vodenici, te je njegov oponent ubrzo shvatio da bi razgovor pod takvim okolnostima bio Sizifov posao.
Međutim, koncept tog političkog setapa, kako ga je sam domaćin nazvao, nije bizaran koliko je bizarno ono što je tokom debate izgovoreno. Vučić je pokušavao da proturi teoriju zavere o Nenadu Čanku kao ideologu Studentske liste, o Studentskoj listi kao konspirativnoj družini namernoj da otcepi Vojvodinu, o otcepljenoj Vojvodini kao želji neimenovanih mračnih sila iz inostranstva. Sručio je drvlje i kamenje na ideje koje Studentska lista niti jednim činom, niti jednom rečju nikada nije podržala, a negde u zelenilu jajinačkog dvorišta ostala je sakrivena činjenica da su Vučićeva SNS i Čankova LSV baš u Novom Sadu bile u koaliciji više od šest godina, sve do početka 2023. U istom grmlju je ostalo i pitanje kako bivši predsednik za sve to vreme nije ni primetio separatističke planove koalicionog partnera.
Ukratko, taj je setap za srpski politički život bio koristan taman koliko je čoveku koristan kamen u bubregu. I onaj naš genijalni predak ostao bi naprosto skamenjen pred takvom nebulozom i – bez obzira na to što verovatno nije imao mnogo političkih ideja u svojoj talentovanoj lobanji – pitao bi se da li uopšte valja pokretati tehnološku revoluciju ako će neka družina hominida milionima godina kasnije još živeti u kamenom dobu politike.
