(odlomak iz knjige San o Srbiji Vesne Mališić)
A red je kad se u zemlji tačno znaju prava. Moramo da definišemo prava bivših predsednika. Ne može Milošević da koristi više prava nego što je definisano zakonom, a zapravo je gazio sva prava svih ljudi. To nije logično i ja ću to pitanje postaviti čim se uspostavi normalna vlada u Srbiji. Siguran sam da će se postaviti pitanje njegove odgovornosti. U istražnom postupku on će morati da se pojavi da da izjave, a ako ima elemenata za krivične postupke, moraće se pojaviti i kao okrivljeni. Ne mogu da zamislim da se ova faza naše istorije završi nerešeno, da ne znamo ko je pobedio. To što ne znamo ko je pobedio na Kosovu polju, to je tragičan deo naše istorije. Mi sad moramo da znamo šta se desilo i ko ja za šta bio odgovoran, uključujući i sve nas. Ako treba za 5. oktobar, za paljevinu u Skupštini i za organizaciju protesta da se napravi komisija koja će sve ispitati, ja sam i za to, ali u svakom slučaju sud mora da odluči o krivici za prethodni period i ona mora da bude personalna.
Što se DOS tiče, čini mi se da smo posle oktobarskih događaja pomalo izgubili osnovnu ideju. Na sastancima sam često ponavljao da smo dobili mandat za promene, a ne za vršenje vlasti. Mi moramo da imamo koncepciju promena. One podrazumevaju da delimično idemo ivicom zakona, jer mi ne možemo da promenimo pravni sistem koristeći samo sredstva tog pravnog sistema. Ne možemo da uvažavamo samo pravo nego i pravdu. Ako je jedan sistem počivao na nepravdi, onda je i njegovo pravo bilo formatirano, tako da prikriva nepravdu i da je opravdava. A pravda je i satisfakcija ljudi da za nesreću koja im je naneta neko odgovara. Ne možemo da se ponašamo kao da smo Švajcarska koja ima zakone za sve. Mi imamo neki zakonski okvir, ali osećaj pravde je platforma sa koje neko pravo može da se dovede u pitanje.
To što ne znamo ko je pobedio na Kosovu polju, to je tragičan deo naše istorije. Mi sad moramo da znamo šta se desilo i ko ja za šta bio odgovoran, uključujući i sve nas. Ako treba za 5. oktobar, za paljevinu u Skupštini i za organizaciju protesta da se napravi komisija koja će sve ispitati, ja sam i za to, ali u svakom slučaju sud mora da odluči o krivici za prethodni period i ona mora da bude personalna
Drugo, mi nismo dobili podršku da upravljamo zatečenim stanjem nego da ga menjamo. Ulaskom u saveznu i republičku vladu mi smo izgubili revolucionarni zamah ne samo de fakto, nego i politički, jer smo prestali da govorimo o programima i promenama, a počeli smo da govorimo o nestašicama i da praktično pokazujemo da ćemo malo bolje nego socijalisti da radimo ono što su oni radili, da krpimo i presipamo iz šupljeg u prazno. Srećom, to je prelazna faza. Bilo bi loše da nema izbora, jer se plašim da bismo mi kao DOS izgubili svoju misiju. Zato je važno da se ovi izbori definišu kao korak u pravcu promena i zato sam se zalagao da se utvrdi personalna odgovornost za promene da se oni ne bi pretvorili u borbu za vlast. A posle izbora da se vlada ne bi pretvorila u vrstu vladanja, nego da se pre izbora obaveže koje će promene sprovesti. Prva promena mora biti čišćenje Srbije od kriminala. Da se ne kaže posle: revolucija je završena, sad je vreme za evoluciju, nego da mi kažemo da vlada kao svoj prvi zadatak ima suzbijanje kriminala, korupcije i zloupotreba, kako prethodnih političkih garnitura, tako sadašnjih, tako budućih. Oko toga smo imali malo sporova, ali smo na kraju prelomili, jer ovo su vanredne okolnosti u kojima mi moramo da idemo vanrednom brzinom. Ovo nisu bili izbori na kojima smo mi promenili predsednika i posle toga radimo svoj posao kao svaka normalna vlada. Ovo će biti praktično revolucionarna vlada još dve ili tri godine, jer ona mora da nadoknadi gubitak od 12 godina, a možda i od 100 godina.
Moje čvrsto uverenje je da smo mi kao narod 20. vek prokockali. Mi smo ga izgubili zabavljeni pogrešnim eksperimentima. Jedan eksperiment je bio Jugoslavija, drugi je bio komunizam. Mi smo, praktično, vreme od 1914. god. do 2000. godine izgubili. Nismo se u tom periodu bavili unapređenjem svog naroda, nego organizacionim formama koje su nas, svakih dvadeset godina, bacale u novi rat i vraćale 100 godina unazad. Zbog toga se mi ne možemo ponašati kao da normalno nastavljamo život. Narod se 5.oktobra opredelio za ubrzanje istorije, a ne za ideju običnog diskontinuiteta.
Bilo bi loše da nema izbora, jer se plašim da bismo mi kao DOS izgubili svoju misiju. Zato je važno da se ovi izbori definišu kao korak u pravcu promena i zato sam se zalagao da se utvrdi personalna odgovornost za promene da se oni ne bi pretvorili u borbu za vlast. A posle izbora da se vlada ne bi pretvorila u vrstu vladanja, nego da se pre izbora obaveže koje će promene sprovesti. Prva promena mora biti čišćenje Srbije od kriminala
I potpuno je jasno, odakle god da počnemo, čim povučemo jednu nit, čitava mreža će izaći napolje i svi koji su u njoj bili povezani. U bilo kojoj banci ili firmi gde god se bude poteglo pitanje ko je kupovao devize po kursu koji je deset puta niži od realnog, ko je dobijao povlašćene dozvole za uvoz, na toj udici će biti njih deset. Kad jednog od njih otvorimo, pojaviće se sledećih deset. I samo je pitanje gde ćemo se zaustaviti i reći – ovo je sad već sitan kriminal. Siguran sam da će se poklopiti mreža kriminala i mreža JUL. Ali, nema kompromisa. Čišćenje mora biti temeljno da bi na toj ledini bila napravljena nova pravna država. Ako u toj novoj konstrukciji bude trulih dasaka, opet će nam se ponoviti slična situacija kao i sa Miloševićem. Moj utisak je da među ljudima koji su sada u DOS nema ljudi koji su ugroženi u smislu kriminala, ali među onima koji su izvan ima. Moja projekcija je ova: u sledeće dve godine narodu moraš dati ili mnogo para da zaboravi jad i bedu ili mnogo entuzijazma, idealizma, i osećanja da gradi nešto bitno. Pošto para nema, ako ne bude i ovog drugog, pašćemo u emocijonalnu rupu i u nihilizam. To znači mora se stvoriti osećaj da se gradi nešto novo. A jedino bitno novo jeste nekorumpirana vlast. Od toga mora da se napravi nacionalni projekat. Ako sve krene kao i ranije, onda se ponovo mogu vratiti komunisti, kao što se desilo u drugim zemljama tranzicije.
Sve nove vlade Istočne Evrope suočile su se s dva problema, sa aferama i nekompetentnošću. Na tome su sve one pale. Afere su se pojavile kod privatizacije, a nekompetentnost kod vođenja ekonomije. Pritom, nekompetentnost je oproštena ako nije bilo korupcije, ali na žalost, uvek je to bila kombinacija.
Imajući u vidu iskustva istočnoevropskih zemalja, mi tačno znamo gde nas čeka zamka. Ako je ne izbegnemo, onda ne zaslužujemo bolju sudbinu od njihove. Ni jedna vlada u istočnoevropskim zemljama koja je započela tranziciju nije preživela prvi mandat. To je veliki izazov. Mi možemo biti prva vlast koja će sprovesti tranziciju i ostati u sedlu. To samo zavisi od toga da li ćemo izbeći afere i korupciju. To su, doduše, znali i predstavnici tih vlada, ali oni su bili mnogo gladni, jer im se tek otvorilo tržište. A mi smo, ipak, videli sveta. Nismo mi kao Bugari koji su sa demokratijom prvi put videli „soni“ televizor. Mi nemamo opravdanje da se zanesemo materijalnim dobrima, jer posle deset godina neke stvari su u opoziciji psihološki morale da budu dovedene u red. Ako neko sad uđe u finansijsku aferu, za njega nemam nikakvo opravdanje.
Čišćenje mora biti temeljno da bi na toj ledini bila napravljena nova pravna država. Ako u toj novoj konstrukciji bude trulih dasaka, opet će nam se ponoviti slična situacija kao i sa Miloševićem. Moj utisak je da među ljudima koji su sada u DOS nema ljudi koji su ugroženi u smislu kriminala, ali među onima koji su izvan ima. Moja projekcija je ova: u sledeće dve godine narodu moraš dati ili mnogo para da zaboravi jad i bedu ili mnogo entuzijazma, idealizma, i osećanja da gradi nešto bitno
Druga stvar o kojoj moramo misliti jesu mediji. RTS je sada kao poštansko sanduče u koje svako ubacuje svoje želje i pozdrave i zato ta televizija funkcioniše na vrlo konfuzan i anarhičan način. Natezanja oko privremene vlade, pre svega zbog Radeta Markovića, dovela su do toga da su stali poslovi na svim drugim stranama. Svuda se oseća konfuzija prelaznog perioda. A sa svih strana postoje opstrukcije. Siguran sam da je SPS u elektroprivredi pravio opstrukcije, siguran sam da su pobunu u većini zatvora oni organizovali, oni nagovaraju ljude da traže povećanje plata u svim preduzećima, ministar za prosvetu je čak terao profesore da traže povećanje od sto odsto. Prosto ih neki zločinački nagon tera da izazovu haos u društvu, nadajući se da u tome postoji neka šansa za njih. Oni nemaju nikakav plan, jer nisu snaga koja bi mogla da preuzme vlast, ali se nadaju da ako izbije rat, ako zatvorenici izađu i počnu da pucaju, možda za njih postoji neka šansa. Strašno je sa kojom neodgovornošću i kriminalnim nagonom oni deluju. Međutim, ovo društvo ima svoju inerciju i stvari idu svojim tokom. Čudno je, ali je tako- vozilo ide napred, ne sudara se, a nema volan. Pitanje je, međutim, koliko dugo tako može da ide.
Kad je SPS izgubio izbore, oni su izgubili osećaj za odgovornost. Čim oni više nemaju pare, oni su izgubili interes da bilo šta urade. Što bi oni obezbeđivali struju ako ne mogu na to da uzimaju procenat. To je dokaz koliko je taj režim bio truo i koliko je bio orijentisan samo na lični interes. Gde god nema ličnog interesa, oni dižu ruke, njih ne interesuje da li će biti potop, ako za njih nema provizije. Zbog toga je ogromna odgovornost na novoj vladi, jer ona će morati iz temelja da pravi državu.
U ovu zemlju mora da se uvede red.
Najpre mora da se uvede red u vlast, da se ona definiše kao servis, a ne kao interesna grupa koja šiša stanovništvo i koja kao okupator gleda samo gde će nešto da uzme za sebe. Biće ogroman problem da se mentalno redefiniše odnos vlasti i naroda. Ja tu računam na nezavisne medije i na demokratsko javno mnjenje.
Mi možemo biti prva vlast koja će sprovesti tranziciju i ostati u sedlu. To samo zavisi od toga da li ćemo izbeći afere i korupciju. To su, doduše, znali i predstavnici tih vlada, ali oni su bili mnogo gladni, jer im se tek otvorilo tržište. A mi smo, ipak, videli sveta. Nismo mi kao Bugari koji su sa demokratijom prvi put videli „soni“ televizor. Mi nemamo opravdanje da se zanesemo materijalnim dobrima, jer posle deset godina neke stvari su u opoziciji psihološki morale da budu dovedene u red
Drugo, čeka nas rat protiv kriminala i mafije koji će biti stvarno rat, jer najmanje milijardu maraka mafija zarađuje na švercu duvana i benzina u Srbiji.
Treće, predstoji nam jasno definisanje prava. Osim toga, ogromna je zbrka oko toga ko kome šta duguje i koja je obaveza vlasti da plati narodu. To je rašomonijada koja mora u roku od tri meseca da se raščisti. Konačno, moraju se podsticati oni koji rade, proizvode i daju usluge, a ne oni koji to organizuju i utoliko poreski sistem mora da bude potpuno promenjen. Da bi vlast služila kao servis, ona mora da olakša poslovanje i život ljudi i da smanji pritisak administracije, što će biti teško.
Sledeće godine mi moramo da počemo najsveobuhvatniji postupak modernizacije naše države od vremena kad je knez Mihailo ubijen upravo zato što je to hteo, što je hteo da dovede strance, da dovede naše ljude iz Beča i Budimpešte i da modernizuje jednu orijentalnu državu kakva je tada bila Srbija, koja je počivala na ličnim vezama, na klanovima, na interesima. Njegova ideja je bila da po uzoru na tada naprednu austorugarsku administraciju modernizuje i srpsku. I jedan od razloga što je bio neomiljen i što je bio ubijen je upravo taj.
Od tada do danas mi nismo pristupili sveobuhvatnom procesu modernizacije srpske države. Sada je trenutak za to.
