Život u Srbiji počeo je da liči na crnu hroniku. Iz dana u dan ređaju se primeri bezumnog nasilja. Čovek izađe da zaštiti svoje dete koga maltretiraju lokalni tinejdžeri, a oni ga ubiju. U noćnom klubu obezbeđenje pretuče bračni par i oni sa povredama završe u bolnici. Jedanaestogodišnju devojčicu iz sela kod Malog Crnića mesecima fizički i seksualno zlostavljaju učenici petog razreda osnovne škole. Mladić nožem napao roditelje. U blizini Kalemegdana devojčica koja je krenula u školu ranjena je vazdušnom puškom. Desetogodišnji dečak upucan je takođe iz vazdušne puške, u Sarajevskoj ulici u Beogradu. Profesor Treće beogradske gimnazije pretučen je u pokušaju da razdvoji učenike. Bivši učenik Tehničke škole u Bačkoj Palanci fizički je napao nastavnika i naneo mu višestruke teške povrede, frakturu glave i lica.
Statistika beleži: prošle godine 26 maloletnika izvršilo je ubistvo, a broj tinejdžera koji su počinili najteža krivična dela povećan je za 170 odsto u odnosu na godinu dana ranije. Tako izgleda život u Srbiji godinu dana posle masovnih zločina u Beogradu i selima kod Mladenovca. Ni te strašne tragedije nisu bile dovoljna opomena da smo kao zajednica strašno pogrešili, da idemo pogrešnim putem koji vodi u destrukciju. Postali smo društvo nasilja. I sva istraživanja pokazuju da se to i te kako odražava na generacije mladih koji su socijalizovani u atmosferi rastućih konflikata poslednjih deset godina. A to su za njih formativne godine u kojima se oblikuje njihov pogled na svet.
Srbija neće postati normalna zemlja i pravna država dokle god i lakše nagnječenje mekog tkiva, kako to ironično kaže doktor analitičar, ne bude kažnjivo
I šta oni mogu da vide? U javnom prostoru sve puca od mržnje, agresije i netolerancije. Srbija danas u socijalnom i političkom smislu izgleda kao ratno poprište. Upravo završeni izbori su primer za to. Podeljena, zavađena, u rovovima, guši se u samovolji i nezaustavljivoj agresiji. Medijski i politički streljački odredi repetiraju sva oružja za obračun sa neistomišljenicima da prebace normu. Jer verbalno nasilje je ovde preporuka za bolji politički status i napredovanje. I nema nijednog znaka da će se ta zahuktala mašina zla zaustaviti. Naprotiv, ona se stalno puni gorivom mržnje.
I zato ovde nasilje buja na sve strane kao korov. I zato je moguće da novinara Vuka Cvijića, usred dana, u centru Beograda, pesnicom u vilicu udari suvlasnik tabloida i obori ga na zemlju, a onda objavi lažnu vest da se dogodilo suprotno i pošalje svog kolegu na prijateljsku televiziju da to objašnjava i vređa žrtvu. A dežurni analitičar, doktor za odbranu vlasti, s visine tvituje „svi neverovatno zabrinuti zbog lakšeg nagnječenja mekog tkiva“.
I uvek je tako, kad su nasilnici akteri bliski vlasti, mapa puta je uobičajena. Najpre ide batina, pa poricanje, pa optuživanje žrtve i spinovanje, onda vređanje i ismevanje. Računa se uvek da je zaklon od odgovornosti dovoljno čvrst, ruka pravde kratka za miljenike političkih moćnika, a da je brutalnost preporuka za naklonost glavnog šefa.
Srbija neće postati normalna zemlja i pravna država dokle god i lakše nagnječenje mekog tkiva, kako to ironično kaže doktor analitičar, ne bude kažnjivo. I dokle god se kroz prste bude gledalo bilo kome. Srbija će se ugušiti u živom blatu konflikata.
Zato nasilje nad Vukom Cvijićem, koje je motivisano upravo njegovim istraživačkim radom, ne sme da ostane nekažnjeno. I nije to pitanje samo solidarnosti sa našim kolegom nego nepristajanje da živimo u društvu u kome se nasilje, laži i nekažnjivost podrazumevaju – na ulici, u medijima, u Skupštini ili na izborima. Još jedan od epiloga je 186 novinara koji su prošle godine doživeli neku vrstu napada. Od početka ove godine trideset i šest. Svaki drugi dan je neki novinar izložen nasilju. I to mora da se zaustavi. Poslednji je trenutak.
