Posle projekcije svog filma Moje levo stopalo prošlog petka, nakon što mu je na 12. Beogradskom irskom festivalu uručen „Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke“, irski reditelj Džim Šeridan razgovarao je u Kinoteci sa Miroljubom Stojanovićem, filmskim kritičarem Radara. U nastavku donosimo neke od odgovora tog stvaraoca nominovanog za šest Oskara, uključujući one koje je tom prilikom dao na jednako pronicljiva pitanja gledalaca, poznavalaca njegovog opusa i najvećih poštovalaca.
O majci
Kažu da je moćna scena sa majkom u filmu Moje levo stopalo. Odakle dolazi? Boja baka Meri imala je jedanaestoro dece. Rodila je moju majku a onda su stvari na porođaju pošle po zlu. Ispada da imam dve majke. Jedna je tad umrla, druga je preživela. Moja majka nikada nije slavila rođendan. Krivila je sebe da je ubila sopstvenu majku. Eto porekla opsesija, s korenom verovatno u detinjstvu, premda tada toga niste svesni. Majka u filmu Moje levo stopalo jeste moja majka.
O ocu
I pre i posle Džojsa, irska literatura prepuna je loših očeva. Rezultat kolonijalne istorije i ugnjetavanja! Rekao sam sebi da ću napraviti lik dobrog oca. Kada sam rekao da je na platnu zaista moj otac, došao je na scenu i rekao mi da me voli. Pomislio sam da to nikada ranije nisam čuo. Nisam ga zgrabio, saopštio mu da i ja njega volim… A posle ga nikada više nisam video. Umro je dve nedelje kasnije. U ime oca govori o nenasilnom ocu kao autoritetu.
Betmen, Spajdermen, slični fuckermeni. Spasavaju svet. Pusti me! Ko mari koga spasavaju… Cela zapadna civilizacija izašla je iz Gutenbergove štamparije, s temeljom u rečima, na papiru. Nije vizuelna. Gutenbergova štampa izvršila je revoluciju. Uzela je slike iz crkve. Nikad nisu vraćene. Film bi trebalo da to bude
O Danijelu Dej Luisu
Posle filma Moje levo stopalo svet je stekao utisak da sam ja otkrio Danijela Dej Luisa. Uistinu, on je otkrio mene. Bez sumnje, jedinstvena je ličnost. Pogledajte vodeća dva glumca te generacije, njega i Roberta de Nira. Oni se nisu odazivali na scenario, niti na pare. Poseduju originalnu sposobnost da prepoznaju ono što će biti veliko kada se završi.
O Ubistvu u kolibi
Želite li da postanete umetnik, verovatno posedujete mnoge osobine koje nisu baš uobičajene. Ja sam opsesivno-kompulzivan kada uđem u projekat, razmišljam: „Neću nikada odustati od ovoga!“ U Irskoj je 1996. ubijena žena, krivica je svaljena na okrug Kork, a nisam bio siguran da su u pravu. Ubijena je Francuskinja, Sofi Toskan du Plantije. Ne želim da ulazim u detalje, iako mislim da je optužen nevin čovek. Važno je ovo: ne smeš da pustiš da se sudi u medijima! Serija Ubistvo u kolibi (2021) bila je jako uspešna u Irskoj, Engleskoj, Nemačkoj, Italiji. TV drame poput ove imaju ograničenu distribuciju, nasuprot univerzalnim strimerima. Generalno, i kinematografija i vesti sada su na strimu. Nemam ništa protiv, ali najviše stvari dobijamo iz Amerike. I nije američka greška! Činjenica je da imaju trista trideset miliona stanovnika. Evropske zemlje pedesetak i manje. Ne mogu da se takmiče. Plus govore različitim jezicima i omeđene su granicama. Moraš da napraviš nešto što će preći tu granicu. Premda volim mesta na granicama; tamo naučiš više nego na nekom ušuškanom mestu.
Nisam vizualista poput Finčera, premda ga poštujem jer ja ne mogu da uradim šta on čini. Zanima me priča. Ima li ovo veze s mestom odakle potičem? Mi imamo umetnike vitraža, poput Harija Klarka. Nemamo one što slikaju na otvorenom, jer je u Irskoj hladno
O rep muzici
Moje levo stopalo (1989), U ime oca (1993), Bokser (1997)… Svi su ti filmovi nominovani za Oskara, takve su bile okolnosti. Hitovi… Uradio sam U Americi (2002). Ostvarenje o odlasku u SAD. Emigrant ima dvostruki problem – ne pripada ni novoj, ni staroj zemlji. Tražio sam nešto drugačije. Otuda Fifti Sent u Obogati se ili umri pokušavajući (2005). Volim rep muziku! Tupak…. (Glas iz sale: „Eminem?“) Eminem je intelektualan, briljantan, drugačiji. Oni su oslobodili ljude. Dali im mogućnost da imaju glas. Fifti Sent je srušio utisak kako radim isključivo irske filmove. No, trenutno bih da uradim nekoliko upravo irskih stvari. Nosim sa sobom više ideja u glavi.
O perspektivi
Deluje mi da sam čudan reditelj. Nisam vizualista poput Finčera, premda ga poštujem jer ja ne mogu da uradim šta on čini. Zanima me priča. Ima li ovo veze s mestom odakle potičem… Mi imamo umetnike vitraža, poput Harija Klarka. Nemamo one što slikaju na otvorenom jer je u Irskoj hladno. Nema onih koji slikaju za pare, jer nemamo novca. Čudna je sposobnost da posmatraš i da vidiš. Ne znam ni sam koliko… Razmislite kada je u umetnosti otkrivena perspektiva… Slično je s pričom. Priča je ono što je vaša ideja da je priča. Priča je saznavanje. Snimate li storiju o ubistvu, shvatićete da se radi o poimanju opasnosti. S tim da je razumevanje ograničeno. Ljudi mogu da posmatraju realnost i da imaju potpuno pogrešan narativ. Bitno je stvoriti prostor da se oslobodi naracija. Da se ljudi oslobode perspektive gluposti.
Obišao sam Kalemegdansku tvrđavu. Beograd je verovatno najlepše pozicioniran grad u kome sam ikada bio. Fini ljudi, mesto sabijeno istorijom. Deluje poput ostrva
O digitalnoj revoluciji
Svet filma potpuno je drugačiji od vremenasnimanja Mog levog stopala. Sve se promenilo. Ljudi su na telefonima, pa Tik-Tok, Jutjub. Digitalna revolucija je katastrofa na više načina. Postoje i prednosti, ali do korena menja svet i nije moguće kontrolisati stvari. Ljudi bi trebalo da počnu da kontrolišu internet. Ludo je! Niko ne priča o filmovima. Hajde, dajte mi naslove poslednja tri filma koja ste gledali na strimu… Biće: Ubistva pod cvetnim mesecom. Sjajan je! S tim da niko ne govori o njemu u realnom svetu. Skorseze je genije. Ipak, deluje da ova umetnost više nije predmet diskusije. U digitalnom svetu, kliknu i štrikliraju. Skinu filmove i nikad ih više ne vidiš. Potrebni su nam revolucionarni klinci sa idejama. Da kažu istinu ljudima u lice. Da ih oslobode. Držao sam se te osnovne stvari.
O budućnosti bioskopa
Najpre, treba da imate osećaj da ste na događaju sličnom ovom na kome se danas nalazimo u Kinoteci. Velika je greška bila smanjiti veliko platno na veličinu TV ekrana. Bioskop mora da bude doživljaj. U stara vremena, kada smo imali 24 frejma, svaki frejm je imao okvir, bilo je lakše za oko. Za to vreme, bili ste u mraku. Delovalo je hipnotički. Digitalni svet je ovo oduzeo. U situaciji ste da ne možete da trepnete. Šašavo. Ne doprinosi doživljaju, čini ga suvim. Stvara osećaj kod publike da može biti izmanipulisana šta god da gleda jer možete da promenite površinu. Ukoliko ste u propagandističko-propovednoj situaciji ispunjenoj neistinama, svesni ste toga, pa kažete: „Ja ne verujem tom tipu.“ Isto je u kinematografiji. Ljudi su u fazonu „ne verujem u ovo“… Betmen, Spajdermen, slični fuckermeni. Spasavaju svet. Pusti me! Ko mari koga spasavaju… Cela zapadna civilizacija izašla je iz Gutenbergove štamparije, s temeljom u rečima, na papiru. Nije vizuelna. Gutenbergova štampa izvršila je revoluciju. Uzela je slike iz crkve. Nikad nisu vraćene. Film bi trebalo da to bude…
Eminem je intelektualan, briljantan, drugačiji. Fifti Sent je srušio utisak kako radim isključivo irske filmove. No, trenutno bih da uradim nekoliko upravo irskih stvari. Nosim sa sobom više ideja u glavi
O Beogradu
Obišao sam tvrđavu. Beograd je verovatno najlepše pozicioniran grad u kome sam ikada bio. Fini ljudi, mesto sabijeno istorijom. Deluje poput ostrva. Takođe, dopao mi se izbor mojih filmova na festivalu. Dva dokumentarca. Jedan o Ričardu Harisu. Drugi o čoveku za koga znam od detinjstva. O Piteru O’Tulu. Radio sam sa njim dok sam bio mladić, zajedno smo režirali Bezimene po tekstu Samjuela Beketa… Znate da nisam snimio mnogo filmova. Video sam da je Petrović režirao pet filmova za šest godina. Svi su revolucionarni, zadivljujući. Morao sam da ih pogledam. Skupljači perja su jedan od najvažnijih evropskih filmova.
