Malo je intelektualaca na prostoru bivše Jugoslavije, ako uopšte postoje, kao što je Đorđe Kadijević, reditelj, scenarista, istoričar umetnosti, likovni kritičar, univerzitetski profesor… Punoća Kadijevićevog duha ogleda se u svakoj njegovoj reči, brižno odabranoj čak i kad se obraća iz bolesničke postelje Urgentnog centra, gde se zatekao zbog pneumonije, pobedivši je kao i mnoge druge nevolje tokom devedesetjednogodišnjeg života.
Premda nijedan od 20 filmova „nije režirao očekujući nagrade“, one su stizale, dok je njegova TV serija Vuk Karadžić jedina jugoslovenska televizijska tvorevina uvrštena u riznicu svetske kulturne baštine Uneska. Presedan je i priznanje Ralf Ričardson sa Festivala igranog i dokumentarnog filma Sent Endrjuz u Škotskoj, gde je proglašen za najboljeg glumca, a da je u biografskom filmu Oflag XIII-B bio „samo“ nadahnuće scenaristi Mihajlu Vitezoviću i reditelju Đorđu Milosavljeviću Geri.
Rođen u Šibeniku, od oca Srbina i majke Hrvatice, Kadijević se identifikuje kao Južni Sloven. Sve druge odrednice za njega su ništavne, proizvod kompleksa. Živeći u različitim društvenim ustrojstvima, nijednom nije išao niz dlaku, ostavivši jedinstveni trag u našem kulturnom nasleđu.
Malo je jasno šta je bio crni talas, nastao od najboljih reditelja koje imamo u istoriji. Nama su zapravo dosadili filmovi tzv. partizanske produkcije koja je u svom ideološkom entuzijazmu pravila jednu vrlo plitku, čak i neautentičnu prezentaciju veličine naše revolucije i naše pobede. Mi smo stvari videli drukčije
Deo vašeg filmskog opusa, počev od ostvarenja Pohod, svrstava se u žanr crnog talasa. Kako je država tretirala reditelje iz ovog praktično antirežimskog pokreta?
Kinematografija dosad nikad nije bila predmet temeljitog kulturno-istorijskog razmatranja. Ima mnogo otvorenih pitanja, pa nemate odgovor ni na to šta je bila praška škola, recimo. Još manje je jasno šta je bio crni talas, nastao od najboljih reditelja koje mi imamo u svojoj istoriji. To su Dušan Makavejev, Saša Petrović, Žika Pavlović, Puriša Đorđević, Želimir Žilnik i drugi, među koje ubrajaju i moju malenkost. Nama su zapravo dosadili filmovi tzv. partizanske produkcije koja je u svom ideološkom entuzijazmu pravila jednu vrlo plitku, čak i neautentičnu prezentaciju veličine naše revolucije i naše pobede. Mi smo, kao mlada generacija, stvari videli drukčije i usudili smo se da pravimo filmove koji su realnije gledali stvari i pokazivali diferenciju između prave istine i onoga što se čini u znaku usvajanja ideoloških tendencija. Ti filmovi su najavljivali novi postanak građanskog sloja u novoj Jugoslaviji, koja je htela da bude zemlja proleterska, ali istina je bila da se već šezdesetih godina formirala ta nova građanska klasa. Mi smo se zainteresovali za fenomenologiju nastanka te nove građanske svesti koja nije bila impresionirana mitraljezima Bate Živojinovića i Smokija Samardžića, već zainteresovana za istinske događaje. Ali, ovo akcentiranje slike realnosti se nije dopalo dežurnim čuvarima neprikosnovene ideološke doktrine i onda je počela kritika naših filmova koji su imali odreda internacionalne uspehe, ali i uspehe u našoj zemlji. Onda je počeo atak na nas, prvo politički, a potom i sasvim konkretan, operativan.
Kako je to izgledalo?
Počela je neka ublažena, meka represija prema nama, ali dolazilo je i do drastičnijih situacija. Žilnik je osuđen nakon što je snimio Rane radove prema čuvenom delu Karla Marksa, ali sa dozom ironije. Makavejev je otišao da se snalazi po Evropi, gde je već imao slavu, a Saša Petrović u Francusku odakle se nije ni vratio, već je tamo umro. Žika Pavlović se izvukao. On je lično poznavao Oskara Daviča i onda je po njegovom romanu Pesma snimio TV seriju, koja nije spadala u njegova najbolja dela, ali je bila dovoljno dobra da mu se progleda kroz prste i da mu bude dozvoljeno da radi dalje. Sa mnom se nije grubo postupalo, već kratko i referencijalno: vaš projekat je dobar, ali je skup i mi nemamo sredstava da ga finansiramo. Sve mi je bilo jasno, pa sam rekao sebi – niste mi dali da snimam istinite priče, pa ću snimati bajke.
Mi ne znamo ni šta znači biti intelektualac, nego vlada glupo mišljenje da je svako ko je završio fakultet intelektualac, a nije. To je čovek koji se na svaki način izdigao do visoko razvijene ljudske individualnosti
I tako je nastala Leptirica?
Jeste, kao i čitav ciklus mojih filmova koji su imali ogroman publicitet, a nisu vređali nikakve ideološke apologete. I tako sam opstao. Kada se kasnije situacija promenila i malo popustila ideološka nadobudnost, vratio sam se sa televizije bioskopskom i međunarodnom filmu. Inače, kriza je bila ozbiljna, iako ne brutalna, već u stilu tzv. meke diktature Josipa Broza, za razliku od tvrdog režima Čaušeskua, koji je zato i završio na poznat način. U stilu te mekoće, prošle su ipak razne vrednosti i u domenu literature, vizuelne umetnosti itd.
Nešto kasnije, nastala je konceptualna umetnost u SKC-u, koja je takođe preispitivala, a ne samo aplaudirala. Kako je ona mogla da prođe?
Zato što se nije mešala u ideološke stvari i nije bila ni najmanje politizirana. To je bila simulacija pojave postmodernizma, sasvim neuspela jer danas niko ne zna šta je jugoslovenska konceptualna umetnost. Situacija je bila takva da na njih režim nije ni obraćao pažnju jer oni nisu dirali ni u šta što se tiče vlasti.
Pa zar Marina Abramović nije kritikovala režim, ili pravila bar neke aluzije zapalivši se u iscrtanoj petokraki?
Ne, ne, sasvim obrnuto, ona je time davala doprinos apologetici petokrake, goreći u žaru nemilostive istorijske regulacije naših sudbina. Ona sama je ćerka visokog vojnog funkcionera i prvoborca, a popularnost je stekla u svetu zahvaljujući koheziji međunarodne koalicije naklonjene konceptualizmu. Oni su nju podigli na nivo svetski poznate tribine umetnika.
Srbija je danas jedna teritorija, jer bez Kosova ona čak više nije ni Srbija u semantičkom značenja reči. Degradacija koja je nastupila posledica je gubljenja jedinog smisla koji smo imali – stvaranje zajedničke južnoslovenske države
Dakle, vi smatrate da domaći konceptualisti nisu imali unutrašnju potrebu da kritikuju režim?
Mene, molim vas, nemojte da pitate sa nevericom, jer znate sigurno da sam, osim što sam bio filmski reditelj, bio i univerzitetski profesor, i da i danas predajem istoriju kulture na Fakultetu za nacionalnu bezbednost, kao i da sam 50 godina bio likovni kritičar NIN-a, pa i u to vreme. Prema tome, ja vam govorim vrlo kompetentno. Recite šta vas dalje interesuje.
Čini se zanimljivom tendencija ka podelama u našem javnom mnjenju, pa je čak i vaša serija Vuk Karadžić izazvala rascep između intelektualaca koji misle da je on osiromašio srpski jezik, i drugih koji smatraju da je bio presudan za opismenjavanje naroda…
U takvim slučajevima meša se razumnost sa stupidnošću. Da biste kompetentno sudili o tome, potrebna je temeljna edukacija. Na šta bi ličilo da je ostao slavenosrpski jezik koji zvuči previše crkveno, popovski, uz mogućnost koju je dao Vuk da se govori i piše jednostavnim jezikom, preuzetim sa „toplih usta naroda“? Bilo bi jadno da smo zadržali još i to opterećenje maltene dva jezika. Serija o Vuku je jedina vrsta kinematografskog proizvoda gde možete ćuti kako zvuči staroslovenski jezik, nastao u čudnom kulturnoistorijskom metežu u kom smo se mi nalazili vekovima. I Vuk je izvršio divovsku borbu pobedom. Žalosno je i to što kod nas ima toliko konzervativaca, i reći ću – stupidnih a inače civilizovanih ljudi koji ne mogu da shvate kolika je veličina Vukove zasluge.
I još su takvi zauzeli mnogo javnog prostora…
Ovo je težak trenutak za razgovor na tu temu. Kao što se Crna Gora povlači od Njegoša, tako se i ova Srbija povlači od Vuka, i ja sam revoltiran zbog toga. Oni neće da repriziraju tu moju seriju na TV-u, koja je dobila Gran pri Evrope u Rimu, dok će Babu koja se češlja i Radio Milevu reprizirati još ko zna koliko puta.
O čemu se tu radi, da li je to mera zaglupljivanja ili..?
Ne mislim da se radi o zloupotrebi, jer bi ona podrazumeva inteligenciju. Radi se o regresiji svesti, o naglim promenama i tumbanjima u jednoj maloj sredini koja nije uspela zbog 500 godina turskog ropstva da se razvija do normalne građanske strukture. Mi smo još uvek u palanci. Naša kultura je imala šansu. Da smo sačuvali Jugoslaviju, mi bismo danas imali podignutu opštu kulturnu panoramu za dobar stepen vrednosti. Ali mi smo, instinktom koji je karakterističan za nas, s izvesnom kulturnom suicidnošću, pobili naše velike vladare, počev od cara Dušana do Đinđića. Ubili smo Vožda, kneza Mihaila, sve koji su vredeli. Taj turcizam, azijatizam, još uvek se nalazi u atavističkim talozima naše neizrasle i neformirane duhovne svesti. Sa rušenjem Jugoslavije, mi smo izgubili svaku šansu. Danas se nalazimo u najžalosnijoj situaciji, što govorim kao živi svedok svih sistema, od monarhije, preko nemačke okupacije, Titove vlasti, do ređanja raznih kreatura na političkoj pozornici koje danas vladaju. Sve znam jer sam doktor istorijskih nauka, ne diletant, i ovako ću govoriti do kraja. Crni talas je bio sindrom jedne katastrofičnosti koja se pripremala, pokušaj otpora tada najdarovitijih mladih ljudi. Znate kakav intelektualac je bio Makavejev, ili Saša Petrović, Žika Pavlović… A ko je danas reditelj – bivši glumci, skorojevići, ljudi koji prave smejurije koje nazivamo kinematografijom i serijskom proizvodnjom RTS-a.
Kriza je bila ozbiljna, iako ne brutalna, već u stilu tzv. meke diktature Josipa Broza, za razliku od tvrdog režima Čaušeskua, koji je zato i završio na poznat način. U stilu te mekoće, prošle su ipak razne vrednosti i u domenu literature, vizuelne umetnosti itd
A kada bismo poredili likovnu scenu tada i sada, kakav bi mogao da bude zaključak?
Tada smo imali velikane svetskog značaja, poput Petra Lubarde, jednog od najboljih slikara 20. veka, i mnoge druge visoko reprezentativne likovne stvaraoce. Trenutno vlada velika kriza, i ako bi vas neko pitao ko je najbolji slikar u Srbiji, vi ne biste znali šta da kažete. Takvo pitanje je deplasirano jer više nema Jugoslavije. Tada smo imali heterogenu kulturu koja je imala sve što ima Evropa, počev od antike, srednjovekovne, hrišćanske, islamske umetnosti, do gotike, romanike, klasicizma, romantizma, sve smo imali. Srbija to nema i tu nema poređenja. Srbija je danas jedna teritorija, jer bez Kosova ona čak više nije ni Srbija u semantičkom značenja reči. Degradacija koja je nastupila posledica je gubljenja jedinog smisla koji smo imali – stvaranje zajedničke južnoslovenske države.
Da li propast o kojoj govorite ima veze i sa kulturnom politikom?
Kulturna politika danas kod nas ne postoji, dok je u Titovo vreme postojala. Danas svedočimo kolektivnoj degradaciji kulturne svesti koja samo formalno egzistira. Mi zaboravljamo da biti mali znači biti smešan. Mi više nismo konkurencija ni u čemu, bez svesti smo o tome ko smo, šta smo i šta treba da budemo.
Postoji li danas cenzura u umetnosti?
Ne u pravom smislu reči. Prava cenzura se odnosi na ideološku cenzuru, a mi nemamo ideologiju. Bezideologiranost je manir novog globalizma u koji smo upali, postajući periferijska mrlja koja se gubi iz vida na geografskoj karti kulture Evrope. Mi danas nikog i ne zanimamo naročito. To se vidi po načinu kako smo tretirani. Mi smo jednostavno sami sebe pojeli i sada treba tu poparu koju smo napravili od sopstvene zemlje i sopstvenog naroda da ispovratimo.
Ima li načina da se nešto popravi?
Ne. Možda eventualno u nekoj relativno udaljenoj budućnosti u kojoj bi stasale generacije za koje bi Jasenovac, Sremski front bili gotovo izvan pamćenja i koje bi podmladile reminiscenciju na našu kulturu. Tako ja u svojim utopijskim snovima priviđam mogućnost obnove južnoslovenske duhovne, etičke, moralne, pa ako hoćete i političke i teritorijalne celovitosti. To bi bio izlaz, a dalje cepkanje, dalja mržnja, dalje kolone kamiona koji čekaju da pređu iz Srbije u Hrvatsku – što je komedija jer to je ista zemlja istog naroda – ničemu ne vode. A te kolone ćete još dugo gledati. Sramota neviđena.
Da li se mi sada stidimo toga šta smo zapravo?
Sigurno. Jugoslavija se danas tako retko pominje iz zatucane, atavističke mržnje koja se rodila u dušama onih koji su više želeli da budu okruženi teritorijom tobožnjih sopstvenih naroda. Zamislite stupidnost te mere da Hrvate zovete narodom koji nije isto što i srpski? Pa znate li koliko je država ujedinio Bizmark u Nemačkoj ili Garibaldi u Italiji? Mi nismo imali recepciju jedne takve poruke, nismo shvatili šta hoće da kažu ti ljudi koji nas pozivaju na jedinstvo. Ne, jača je bila ona plemenska, paorska, palanačka svest, misao „svoj na svome“. Šta to znači? Pa ko ti kaže da nisi na svome? Ne, on hoće da je Hrvatska – Hrvatska, a Srbija – Srbija, sa iscrtanom granicom debelom olovkom. To je njegova sreća, njegov identitet. A to je katastrofa. Mi živimo na ruševinama sopstvene istorijske sudbine, sopstvene geneze haranja najcrnjih demona koji su tokom nove ere pustošili našim prostorima jer se nalazimo na spoju Istoka i Zapada. I umesto da to bude shvaćeno kao naša privilegija i naša šansa, mi smo dopustili da nas baš to uništi, da onda ne budemo ni Istok ni Zapad, niko i ništa.
Govoreći o nacionalnim okvirima, šta predstavlja Srpska akademija nauka i umetnosti?
Mi nemamo istinski integrisanu nacionalnu svest i ne znamo šta znači ta institucija i koga predstavlja. Realno ona ništa i ne znači, a trebalo bi. Mi ne znamo ni šta znači biti intelektualac, nego vlada glupo mišljenje da je svako ko je završio fakultet intelektualac, a nije. To je čovek koji se na svaki način izdigao do visoko razvijene ljudske individualnosti. To mi nikako da shvatimo u zbrci kategorizacija koje su delovale tako funkcionalno destruktivno. Danas malo ko zna išta o bilo čemu, ništa niko i ne pita. Naš glavni problem je sabrati duh najboljih ljudi koje imamo i dozvoliti im da delaju u pravcu rehabilitacije naše iskonske, autentične vrste identiteta, pa tek onda pričati o nekakvoj politici, nekim Akademijama.
Mi smo instinktom koji je karakterističan za nas, s izvesnom kulturnom suicidnošću pobili naše velike vladare, počev od cara Dušana do Đinđića. Ubili smo sve koji su vredeli. Taj turcizam, azijatizam, još uvek se nalazi u atavističkim talozima naše neizrasle i neformirane duhovne svesti
Utiče li na destrukciju identiteta i novac, koji u budžetskom izdvajanju za kulturu iznosi manje od jedan odsto?
Naravno da utiče, ali to što se malo brine o kulturi nije samo naša krivica. Situacija je sinhrona s procesom globalizacije koji je zahvatio svet, a poreklom je sa Zapada za koji ne postoji nikakva vrednost osim evra i dolara. Ako je to zamenilo Boga, onda znate na čemu smo. Danas je sve prozaično, i najbolje prolazi onaj ko ima više globalističke gladi za novcem. I to je civilizacijski problem, ceo svet se nalazi u sličnom procesu. Entropija je suviše uzela maha i zato što ide kapitalizmu naruku, kao i zato što ljudi sve manje znaju. Kapitalizam je uostalom gori od ropstva, jer je jedan rob znao da je rob, i čak mogao da bude oslobođen, a mi smo veći robovi, a ne znamo to pa i nemamo potrebu za slobodom. Mi se nalazimo u eskalaciji robovlasništva. Sve revolucije bile su pokušaji da se iskobeljamo iz te prokletinje, iz neminovnosti koja proizlazi iz Drugog zakona termodinamike koja govori da sve strukture u prirodi imaju eminentnu tendenciju za samouništenjem, i idu u suprotnom pravcu od onog koji je projektovao Hegel, smatrajući da će zavladati apsoluti duh. Mudrost velikih umova ostaje bez distribucije na način da utiče na svest većine. Ispada da svet ide stazom koju su utabali mediokriteti, iako su samo neobični i veliki ljudi, samo pobuđeni duhovi zaslužni za to što još uvek postojimo.
Šta to onda govori o demokratiji?
Nemojte pominjati demokratiju, nju su Grci izmislili i odbacili je kao neuspeo pokušaj konstitucije ljudske zajednice. To je anahroni pojam koji ulazi u antologiju sećanja. Demokratija je postojala jedno veoma kratko vreme tokom Oktobarske revolucije kada je Luvr postao muzej za ljude, a ne samo za careve. Demokratija je pregažena za 90 dana jer se većini više sviđa ovakav svet u kom se bolje snalaze.
U kakvom sistemu mi onda živimo?
Pitanje je da li uopšte živimo. Ako vi ovo zovete životom, zavidim vam na optimizmu.
