Na jubilarnom, 70. izdanju Sterijinog pozorja, makedonski reditelj Slobodan Unkovski, višegodišnji saputnik festivala, primio je nagradu “Dejan Mijač” koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije i Sterijino pozorje.
„Poštovani prijatelji,
Poštovano Udruženje dramskih umetnika Srbije,
Drago Pozorje,
Hvala na ovom značajnom priznanju koje nosi Mijačevo ime. Na moje iznenađenje, ono kompletira za mene važan trougao velikih rediteljskih imena, sa Gavelinom nagradom i Nagradom Bojan Stupica, i značajno je priznanje za moj dugogodišni profesionalni rad kao reditelja od 1971. pa do danas… Radostan sam i ponosan.
Kada se Jugoslovensko dramsko pozorište spremalo 1982. godine da radi hrvatskog Fausta Slobodana Šnajdera, bio je predviđen jedan poznati reditelj, ali je Mijač, znajući moje predstave Hamlet, Jane Zadrogaz, Divlje meso i neke druge, na umetničkom savetu, jasno i glasno rekao da je to tekst za mene i tako sam dobio prvu predstavu u JDP. Voja Brajović je bio u tom trenutku v.d upravnik.
Uradio sam u istom pozorištu zadnjih četrdesetak godina više predstava. Dejan, ako bi bio u gradu, pojavio bi se posle zadnje generalne ili na premijeri, sa uvek spremnim ubojitim komentarom, i u nekoliko reči definisao ocenu postignutog. To bi bilo pokroviteljski, prijateljski i rekao bih navijački. Za Bure baruta Dejana Dukovskog, na primer, sećam se, rekao je: Ram sliku drži! Kao da ga čujem i sada kako se cinično smeje negde u visini ove scene koja je svedok mnogih njegovih značajnih predstava koje su uzburkale estetiku ali i politiku.
Vidim da su i glumci uzeli stvar u svoje ruke. Ali sada nemamo ovde Mijača da nam da svoje lukave komentare, i svoju namrgođenu analizu. Moraćemo sami da se snalazimo. Sa nagradom koja nosi njegovo ime, možda će mi biti lakše da prebrodim nade, strepnje i strahove koje donosi neizvesno sledeće jutro
Ova nagrada je i za oko hiljadu glumaca i druge značajne suradnike, koji su imali hrabrost da uđu u neizvesni prostor istraživanja, u iskorak u opasno nepoznato, za Metu Hočevar, Angelinu Atlagić i Miodraga Tabačkog, koji su savršeno preveli moju nemuštu artikulaciju skrivene suštine drame, u jake i uzbudljive znakove, za pozorišta od Skoplja do Moskve, Londona, Epidaurusa, i Bostona, za značajne domaće pisce od Gorana Stefanovskog do Milene Marković, za direktore pozorišta koji su me angažovali i kad sam bio veoma talentovan i ne tako veoma talentovan, za moje mnoge bivše studente režije i glume, za FDU u Beogradu čiji sam ponosan student, za moju porodicu.
Vreme se, a i svet promenio, ne na bolje, a pozorište je izgubilo svoje omiljene teme, jer su lakomost, grubost, prostota, nasilje, korupcija, bezobzirnost, krvožednost, nenormalnost, pljačka, kriminal, lažno obrazovanje i rušenje svih principa, okupirale mesta ranije moguće rezervisana za lepotu, kulturu, znanje i normalnost. Identitet jednog naroda jeste u jeziku i eventualno veri, ali on je u stvari u kulturi i u slobodi koja širi krila svemu ostalom a najviše novom kreativnom čoveku kome je onda prostor uspeha neograničen. Sloboda je, siguran sam, najvažnija reč danas.
Vidim da su i glumci uzeli stvar u svoje ruke. Ali sada nemamo ovde Mijača da nam da svoje lukave komentare, i svoju namrgođenu analizu. Moraćemo sami da se snalazimo. Sa nagradom koja nosi njegovo ime, možda će mi biti lakše da prebrodim nade, strepnje i strahove koje donosi neizvesno sledeće jutro.
Hvala vam“, poručio je Unkovski prilikom dodela nagrada.
