Maša Dakić, glumica: Koliko vredi krik zlostavljane devojke

Kada je premijerno izveden 2019. godine komad australijske spisateljice Suzi Miler, nekadašnje advokatice, postao je senzacija gotovo preko noći, jer kroz igru samo jedne glumice na sceni raspliće čitav zamršeni odnos javnosti i pojedinca, jedinke i sistema, žrtve i dželata. Monodrama Prima Facie (latinska izreka sa značenjem „na prvi pogled“) u centar stavlja Tesu Ensler, advokaticu specijalizovanu za seksualna zlostavljanja, koja i sama postaje žrtva nasilja koje će počiniti njen partner.

Nakon australijske premijere, komad ubrzo postaje hit na West Endu, gde se sve popularnija glumica Džodi Komer suočava sa dramom glavne junakinje komada. Usledio je čitav niz izvođenja na različitim evropskim jezicima, a na srpskom je, prošlog meseca, Tesu Ensler „oživela“ glumica Maša Dakić, na sceni Bitef teatra, u režiji Anje Suše. Njena borba za dokazivanje zločina gleda se gotovo bez daha, dok se kroz pripovesti i flešbekove smenjuju tako koloritne i strašne slike, koje priča samo jedna glumica, tokom više od sat i po trajanja predstave.

Maša Dakić odlučila se za „brodvejski“ način izvođenja, te je beogradska publika mogla da vidi ovu uzbudljivu pozorišnu pripovest tokom januara i februara. Nadalje, 26. marta Prima Facie pogledaće publika u Kruševcu, a dan kasnije, na svetski dan pozorišta, i u Pančevu, za koji glumica kaže da je „neponovljivo, autentično mesto susreta i razmene”. U oktobru i novembru, predstava se vraća u Beograd, ali i u druge gradove po Srbiji, gde će s lokalnim stručnjacima na zadatu temu voditi dalje razgovore. Prema rečima Maše Dakić, predstava je pozvana i na festivale, u planu je i titlovanje na srpski za gluvoneme osobe, ali i dalja saradnja s pokroviteljima oko edukacije devojčica…

Kako ste se lično osećali kada ste prvi put pročitali dramu? Ona kroz žanr gotovo napetog trilera donosi jednu veliku i važnu temu današnjice…

Osetila sam značaj i aktuelnost. A onda sam pogledala brodvejsko izvođenje i podsetila se kako je pozorište moćno oružje za komunikaciju. Radi se o tekstu koji je na ivici da bude patetičan, ali koji u sebi ima tu „holivudsku“ crtu i ne čudi što je bio hit na Brodveju. Brodvej ne trpi intelektualizaciju. Moraš da budeš konkretan i jasan. A Suzi Miler je uspela da tu tenziju dodatno obogati iskustvenim poznavanjem pravosudnog sistema, tako da nas istovremeno i obrazuje, i zabavlja – i poziva dalje u borbu.

Zbog čega je tema silovanih žena bila do „juče“ tabu, i to gotovo civilizacijski, o kome nije smelo da se priča?

Ali temom silovanih žena se navodno aktivno bavimo još od Drugog svetskog rata, zar ne? I svi se slažemo da je silovanje zakonom zabranjeno. S tim što je to slaganje vezano samo za mračne ulice, prebijanje, (peva) „ruka u ruci je već nešto drugo“… I kad se mainstream dovede u pitanje – tek onda dolazimo do suočavanja. A mnogo je lakše da kažemo da se neke stvari nisu desile, i da kolektivno kao društvo uđemo u ludilo, nego da se suočimo sa nečim. I ne samo mi, ovo je univerzalna tema. Teško je pogledati se u ogledalo. Nego smo mi kao nacija doktorirali negiranje odgovornosti. I baš zato je nepojmljivo važno to što su ove žene, imenom i prezimenom, prijavile slučajeve polnog uznemiravanja i seksualnog zlostavljanja. One su preuzele odgovornost na sebe. I o tome će tek da se priča.

Statistike pokazuju da je sve veći broj prijavljenih slučajeva seksualnog nasilja i polnog uznemiravanja. Veći je pritisak javnog mnjenja. I od tog „javnog diskursa“ jedino što imamo su nove tehničke mogućnosti da ukažemo na problem. Ranije se to nije ni spominjalo, a seks u braku bez pristanka nije mogao zakonski da se prijavi do ’96, nego je zvanično ženska jedinka na raspolaganju za sve potrebe muške jedinke

Na koji način ste istraživali fenomen pripremajući ulogu?

Gledala sam u sliku vage. Koja to institucija koristi znak vage? S porodičnim prijateljem koji se bavi poljoprivredom, vinarstvom, pričala sam – ‘ajde na toj vagi da kupujemo voće i povrće. Pa na pijaci se ljudi pobiju za sto dinara, za deset grama! A koliko vredi krik zlostavljane devojke? I to pitanje integriteta je ono što me je najviše zanimalo. A za bes i tugu dovoljno mi je bilo da prelistam novine i komentare čitalaca.

Predstava tematizuje problem na vrlo specifičan način – žena koja se profesionalno sučeljava sa nasiljem nad ženama, postaje i sama žrtva nasilja. Ta tema je vrlo stilizovana u predstavi, kroz kostime pa i celofan u koji se ona „oblači“. Koliko ste mogućnosti stilizacije razmatrali sami i u radu s rediteljkom Anjom Sušom?

S obzirom na to da je ova predstava privatna inicijativa, a da sam sa Anjom Sušom i ranije sarađivala, pozvala sam je i zamolila da baš ona režira, jer nisam htela ni sa kim drugim ovo da radim. Ona je kao vrhunski naučnik u umetnosti, koji donosi svoje laborante, kostimografkinju Maju Mirković, Damjana Kecojevića koji je osmislio scenski pokret, scenografiju Marije Mitrić, itd. Jurili smo pozorišnost i teatralnost sudskih procesa i advokatske profesije. Da smo imali više para, bilo bi više krvi. Ali možda je i tačnije ako curka pomalo, i dugo.

Predstava gotovo na šokantan način predstavlja borbu pojedinca, u ovom slučaju žene jedinke, i odnosa javnosti prema problemu silovanja. Gledamo kako ona ostaje usamljena u svom okruženju. Zbog čega je žena prva osuđena u takvoj situaciji? Zašto je žrtva uvek upitna?

Ovo je jedna široka socijalna tema, koja lako može da bude banalizovana. Odnos muškarca i žene? Ta tema nema kraj. Ali postoje „običaji“ širom sveta koji degradiraju ženu. Od ubijanja novorođenih, neželjenih devojčica u zabitima Indije – do preraspodele nasledstva u korist sinova, u glavnim gradovima. Mi danas pričamo o žrtvama, i svi se zgražavamo, ali u biti nas premalo boli ta stvar. ‘Ajde, uđi ti u te cipele. Ako želiš da se završi rat, pa neka je on „samo“ medijski – pustite demagogiju i komentare čitalaca, nego spakujte četkicu za zube i krenite na put, neka na vas pucaju. Ko prvi baci granatu taj će vam biti kriv. Mora se postaviti to pitanje krivice. Mora. Najveći problem je što žene prihvataju i trpe to „nešto“ što im se desilo. I ne traže utehu ni u svojim bližnjima, koji često prvi zataškavaju, a kamoli u sistemu i institucijama gde svakako nema mesta za emocije. Ali za ljudskost bi trebalo da bude.

Vaša predstava se pojavljuje u trenutku do juče gotovo nezamislivih situacija, da su vaše koleginice glumice progovorile o zlostavljanju od onih od kojih su im zavisile dalje karijere. Koliko je njihova borba važna za čitav javni diskurs? Vidimo da su pokrenule mnoge u regionu da progovore o tom problemu, ali i same su bile ohrabrene sličnim činom, koji su povukle glumice u Americi…

Koji crni javni diskurs! Ali, da – njihova borba je ključna stvar. Bez njih i dalje ne bismo pričali o ovoj temi, a kamoli na način na koji o tome pričamo danas posle tri godine od kada je okrivljen Miroslav Aleksić, osuđen Miloš Đukić, itd. Mi smo zemlja Palme i Jutke. Tesa Ensler, lik iz komada, za većinu je samo histerična smaračica. Ali borba tih žena i devojaka je nada. Slamka spasa za generacije i generacije žena koje se nisu usuđivale da bilo šta kažu, nisu znale kako i kome to da kažu, niti su mislile da o tome uopšte smeju da pričaju. Sada, one sebe dovode u neprijatnu situaciju, u nefer borbu protiv sistema u kome neko može da napravi sudar, da nekog zgazi i da ne odgovara. Neko može da ruši, i da pali i da ne odgovara. Ova predstava je moj način da tim ženama kažem – hvala.

Da li mislite da se o problemu žrtve danas govori dovoljno? Ili se same žrtve autocenzurišu zbog „reakcije“ javnosti, odnosno osude zbog toga što su se uopšte našle u takvoj situaciji?

Statistike pokazuju da je sve veći broj prijavljenih slučajeva seksualnog nasilja i polnog uznemiravanja. Veći je pritisak javnog mnjenja. I od tog „javnog diskursa“ jedino što imamo su nove tehničke mogućnosti da ukažemo na problem. Ranije se to nije ni spominjalo, a seks u braku bez pristanka nije mogao zakonski da se prijavi do ’96, nego je zvanično ženska jedinka na raspolaganju za sve potrebe muške jedinke. Javna angažovanost i akcija svih tih žena pokrenule su i rešavanje problema akušerskog nasilja i femicida i nasilja u porodici itd, itd, itd. Pokrenule su pitanje – krivice. Pitanje odgovornosti. Pitanje pravde i pitanje istine. Sve te reči koje imaju posprdno značenje kod „komentara čitalaca“.

Da bi se došlo do istine, moraš da znaš gde treba da staneš. Pravo je tekovina civilizacije. I dok smo bili necivilizovani, problemi su se rešavali u šumi, jer ulica nije postojala. A danas kada smo civilizovani, moramo biti medijski poniženi da bi se nešto desilo

Kako ste se kao glumica spremali za ovako specifičnu ulogu? I zbog teme i zbog toga što je u pitanju monodrama? Kako izgleda vaš dan kad treba da igrate ovako emotivno iscrpljujuću ulogu?

Plašila sam se. Ali nisam htela da neko drugi uradi ovaj tekst. Verovala sam Anji. Imala sam celu flotu suflera! Imala sam i nekoliko emotivno-praktično-kreativnih opcija da od svega odustanem, ali moj muž me gurao dalje. Video je moju potrebu i trud iza svega toga i drago mi je što ga nisam izneverila. Ni naše prijatelje koji su bili individualni donatori za predstavu. Ni velike sponzore. Ni sebe. Ni publiku, koja je moj saigrač u ovoj predstavi. Mi igramo u tandemu. I zajednički ispitujemo granice izdržljivosti. Nikada nisam doživela ništa slično. Tesa Ensler me je osnažila, dala mi je dignitet, duplo više nove hrabrosti i osećaj uživanja koji kao žena nisam ranije u sebi prepoznavala. Ni na sceni ni u životu.

Predstavu sam gledao kad i sudija Miša Majić. Da li ste razgovarali sa sudijama nakon odgledane predstave? Šta su imali da kažu po pitanju opštih i ličnih problema s kojima se susreću žrtve nasilja?

Razgovarala sam s mnogim ljudima koji uskostručno pripadaju predstavi i tokom pripreme i sada tokom izvođenja. Na gostovanju u pozorištu „Bora Stanković“, Ivana Stanković, advokatkinja i predsednica Advokatske zajednice iz Vranja, govorila je o uticaju koji advokatska profesija ima van sudnice, o sudskoj istini, zakonima, pravilnicima, o liniji ljudskosti, etike i morala, i tome kako ovaj komad pali svetlo u mraku sistema. Da bi se došlo do istine, moraš da znaš gde treba da staneš. Pravo je tekovina civilizacije. I dok smo bili necivilizovani, problemi su se rešavali u šumi, jer ulica nije postojala. A danas kada smo civilizovani, moramo biti medijski poniženi da bi se nešto desilo. To su mi oni rekli! Protiv sistema eventualno možeš samo tvitom, parafraziram, ali tako je.

Šta sledeće posle ovako velike uloge?

Spavati…

možda sanjati.

Jer ko bi podn’o svetske šibe, ruge,

Nepravde silnih i zlostave gordih,

Bol prezrene nam ljubavi, nasilja,

I obest vlasti, poniženja koja

Od nevrednih trpi strpljiva zasluga –

Ko bi vukao

Tovar, pod umorom života stenjući

I znojeći se, da strah

Ne buni od nečeg po smrti,