Da će naslov novog moći da parira naslovu prethodnog romana Milice Vučković, činilo se malo verovatnim. Roditelji kućnih ljubimaca sa Smrtnim ishodom atletskih povreda ne dele, međutim, samo to intrigantno, delom i provokativno predvorje sveta dela, već i pretenziju hvatanja ukoštac s društveno relevantnim i aktuelnim pitanjem. Da kažemo to odmah – stilski i pristupom temi – roman Roditelji kućnih ljubimaca toj ambiciji je dorasliji od prethodnika, ovenčanog Vitalovom nagradom i širokom recepcijom.
Vizuelno markirana kurzivom, reč „roditelji“ u naslovnoj sintagmi upadljivo zauzima uobičajeno mesto reči „vlasnici“. Vučković, tako, već naslovom sugeriše da u prelazu granice tih uloga prepoznaje simptom jedne od dominantnih boljki današnjice – usamljenosti. Smeštajući radnju na razmeđu nekoliko istočnoevropskih država, uzimajući za njene nosioce junake različitog etničkog porekla i govornog područja, autorka podcrtava da usamljenost ne zaviruje u pasoš, nadnacionalna je kategorija i problem globalnog karaktera. Ona je službeni jezik kojim u kratkim predasima od nerazumevanja komuniciraju likovi ovog romana.
Najživopisniji jeste protagonista – Beni. Prodavac hrane za kućne ljubimce, zgrožen sloganom kompanije za koju radi, u kome se njihovi vlasnici podilazećim tonom nazivaju roditeljima i sam je, paradoksalno, vlasnik/roditelj na naslovnici predstavljenih kućnih ljubimaca. Primetićete, onih s kojima komunikacija iziskuje znatno manje truda nego s ljudima. Preplavljen više osetima negoli osećajima, progonjen specifičnim odnosom s majkom, ovaj (anti)junak nosi u sebi nešto od Kamijevog Stranca. Opsednut pušenjem, kao prostorom bega od drugih i ponovnog kontakta sa sobom, neretko zagledan u vlastitu, ali i čeljusti ljudi koji ga okružuju, na mahove deluje zaglavljeno u onome što je otac psihoanalize nazvao oralnim razvojnim stadijumom. Njegov karakter mnogo duguje jednom u detinjstvu proživljenom a prećutanom traumatskom iskustvu, ali i duhu vremena (preciznije, vladajuće ideološko-ekonomske matrice), koje ga je oblikovalo i čija je amblematska figura. U njegov zdravstveni karton su, otuda, pored usamljenosti upisani i anksioznost, depresija, insomnija, fluktuacija raspoloženja, osećaj gađenja i otuđenosti. Čitalac će s pravom pomisliti: svi smo mi ponekad pomalo Beni.
Citat kojim je roman otvoren preuzet je iz fragmenta „Samoća”, iz zbirke meditativno-esejističke proze Saputnici Isidore Sekulić
Postavljajući društvenu dijagnozu, roman Roditelji kućnih ljubimaca donosi i opsežan katalog sfera u koje se od usamljenosti beži. Beni se, osim u pušenje, sklanja u nametnuta poslovna putovanja. Njegova večita devojka Emili okreće se nju-ejdž spiritualnosti. Njene prijateljice nedozvoljenim supstancama i žurkama. Benijeva koleginica Marija dejting aplikacijama. Pa ipak, to nije samo roman o društvenim, nego i o porodičnim relacijama. Milica Vučković nudi njihovu široku paletu – od tradicionalne porodice, preko vanbračne zajednice, do samohranog roditeljstva. Na rubove te svoje, sada je izvesno, opsesivne teme, postavlja i aktuelna socijalna pitanja, poput društvene nejednakosti, odnosa moći i radničkih prava.
Ljubiteljima naglih obrta, kulminacija i dramatičnih epiloga verovatno se neće dopasti ovaj roman. On ne obećava razvijenu fabulu i satkan je od mnoštva repetitivnih epizoda. U njihovim varijacijama uživaće čitaoci koji će i u takvom sižeu prepoznati, po našem sudu, uspešan pokušaj da se naglasi nemogućnost junaka da izađu iz usvojenih (destruktivnih) obrazaca, ali i prodre u bit prozaične, po diktatu kapitalizma ustrojene svakodnevice. U toj funkciji su i deskripcije enterijera, među kojima su najmarkantniji opisi osamljenih hotelskih soba, punih upečatljivih, katkad bizarnih detalja.
Ovaj roman na suptilan način, a istovremeno osetnije nego prethodni od iste autorke, komunicira s literarnom tradicijom. Na to upućuje citat kojim je roman otvoren, preuzet iz fragmenta „Samoća” iz zbirke meditativno-esejističke proze Saputnici Isidore Sekulić. Uzevši ga za moto, Vučković čitaocu najavljuje da će neki od tim delom obuhvaćenih motiva biti saputnici i njenih junaka – poput „Glavobolje”, „Nostalgije”, „Umora”, „Tuge”. Jedan fragment Isidorinih Saputnika nosi naslov „Ironija”. Lepa je koincidencija (ili ne samo koincidencija?) što upravo kroz filter ironije i humora Vučković propušta u ovom romanu postavljena pitanja. Ostavljen je, stoga, prostor da se on čita i kao omaž jednoj od pionirki ranog modernizma.
Roditelji kućnih ljubimaca nisu se ugruvali tamo gde Atletske povrede jesu. Nadasve britak naslov i veličina teme (eksploatacija u sferi partnerskih odnosa), usled nedovoljno nijansiranih karaktera, katkad svedenih na tipove, i povremenih stilskih iskliznuća, nadrasli su u tom romanu njenu obradu. U ovom, takve povrede su zalečene i Roditelji kućnih ljubimaca smelije koračaju. Pred čitaocem je ogledalo vremena, a pred autorkom, verujemo, još zrelija ostvarenja.
