Haotična kriza u Ormuskom tesnacu pojašnjava kako moć funkcioniše u 21. stoleću. Podsetila nas je da najveću dugoročnu pretnju po Sjedinjene Države ne predstavljaju vojno jačanje Kine ili ruska agresija, već postepena fragmentacija sistema savezništava na kojima je američko liderstvo počivalo od kraja Drugog svetskog rata naovamo.
Čitavih osam decenija ovaj strateški kapital vredeo je više od ogoljene vojne sile, jer nijedan američki rival nije bio u stanju da tome parira. S preko 50 sporazumima potvrđenih savezništava i zvaničnih bezbednosnih partnera, SAD su izgradile prvi istinski globalni sistem bezbednosti u istoriji. Kina ima trgovinske partnere, ali samo jednog bezbednosnog saveznika, Severnu Koreju; pet saveznika Rusije to su jer zavise od nje i jer ih je na savezništvo primorala. Samo su SAD predvodile globalnu koaliciju zemalja koje su, generaciju za generacijom, svojevoljno birale da vlastitu bezbednost vezuju za američku.
Istina, nekoliko američkih predsednika, a posebno Donald Tramp, izražavalo je zabrinutost zbog troškova tog sistema savezništava. Ali ono što su oni doživljavali kao problem Americi je stalno iznova omogućavalo da mobiliše saveznike kad izbije neka kriza. SAD su, recimo, 1991. okupile široke multinacionalne snage kako bi iračka vojska bila proterana iz Kuvajta. NATO saveznici, arapski partneri i azijske države doprinos su dale slanjem vojnika, finansiranjem i logistikom.
Obrazac je nemoguće ne uočiti: saveznici koji su se nekad svrstavali uz SAD sada su u sve većoj meri nevoljni da snose bezbednosne rizike koje svrstavanje uz Ameriku nosi
Čak i tokom Iračkog rata početkom ovog veka, koji je izazvao daleko veće podele, SAD su bile u stanju da pridobiju partnere. U inicijalnoj invaziji učestvovale su još četiri zemlje, a skoro 40 njih je u nekom trenutku trajanja sukoba imalo trupe na terenu. Doprinosi mnogih zemalja su bili mali i u nekim slučajevima su se sastojali od par stotina vojnika, ili specijalizovanih jedinica za podršku. Ali to nije menjalo političku i vojnu realnost: čak i kada su SAD vodile kontroverzne ratove, svoju moć su ispoljavale kroz koalicije umesto kroz unilateralno delovanje.
Kontrast s aktuelnim trenutkom dramatičan je. Kako tenzije izazvane napadom na Iran i naglim skokom cena nafte rastu, Trampova adminstracija krenula je da od saveznika traži pomoć kako bi se osigurao prolaz brodova kroz Ormuski tesnac, jedan od najvažnijih vodenih puteva za globalnu ekonomiju. Blizu petine svetske nafte i tečnog prirodnog gasa prolazi kroz ovaj tesni kanal koji Persijski zaliv spaja sa svetskim tržištima, zbog čega su američki saveznici direktno zainteresovani da on ostane otvoren.
Pa ipak, američki bezbednosni partneri su na taj zahtev odgovorili neodređeno, oklevajući ili odrično. Nekoliko važnih saveznika – uključujući Španiju, Italiju i Nemačku – odbilo je da u tome učestvuje. Australija je saopštila da neće slati brodove, dok je Kanada isključila mogućnost da bude uključena u ofanzivne operacije. Francuska, Japan i Južna Koreja odlučile su da svoje ratne brodove ne šalju u američku misiju. Velika Britanija saopštila je da s partnerima razmatra opcije, ali u vreme nastanka ovog teksta i dalje nije donela odluku o slanju brodova.
Obrazac je nemoguće ne uočiti: saveznici koji su se nekad svrstavali uz SAD sada su u sve većoj meri nevoljni da snose bezbednosne rizike koje svrstavanje uz Ameriku nosi. Deo tog oklevanja odraz je akumuliranog troška godina tokom kojih su Tramp i njegovi MAGA sledbenici javno omalovažavali saveznike, u pitanje dovodili preuzete bezbednosne obaveze, a sistem savezništava tretirali pre kao breme nego kao najvredniji strateški kapital kojim Amerika raspolaže.
Neslaganja unutar saveza nisu ništa novo. NATO je preživeo više kriza izazvanih podelama među zemljama članicama, od Suecke krize 1956. do Iračkog rata i odluke prve Trampove administracije da istupi iz nuklearnog sporazuma s Iranom. Ovog puta, međutim, priča nije ograničena na oklevanje saveznika. U toku su promene koje sežu dublje. Ključni partneri poput Francuske i Italije navodno razmatraju mogućnost uspostavljanja direktne komunikacije s Iranom kako bi osigurale slobodan prolaz svojih komercijalnih brodova kroz Ormuski tesnac. Iako mogućnost takvih kontakata zasad ostaje tek mogućnost, sama činjenica da se o tome uopšte razmišlja od istorijskog je značaja.
Situacija na tržištu energenata objašnjava ovu urgentnost. Cena nafte skočila je na preko 100 dolara za barel, a evropske cene gasa naglo su porasle nakon što se njegov priliv strmoglavio. Evropske vlade strahuju da bi produžena blokada tesnaca mogla da dodatno oteža teret koji njihove ekonomije već trpe. Ali umesto koordiniranja kolektivnog odgovora kroz saveznički sistem, nekoliko američkih saveznika razmatra mogućnost zasebnih aranžmana s istom onom državom s kojom su SAD zaratile.
Bile su potrebne generacije da bi se izgradila globalna bezbednosna arhitektura sa SAD u njenom središtu. Bezbednosna fratmentacija bi do njegove demontaže mogla da dovede mnogo brže
Američko liderstvo je upravo takvo ponašanje decenijama obeshrabrivalo, budući da je počivalo na razumevanju da bi zasebno sklapanje nagodbi s rivalskim državama potkopalo koheziju koja je preduslov za svaki savez. Alijanse počivaju na kolektivnoj bezbednosti, što podrazumeva da se njene članice s pretnjama suočavaju zajednički. Kad se vlade nekih zemalja upuste u pregovore s rivalskim državama ne bi li s njima postigle zasebne dogovore, savezi prestaju da funkcionišu kao koordinirane bezbednosne mreže i postaju labavo mnoštvo zasebnih nacionalnih strategija.
Savezi se retko urušavaju naprasno. Obično se krune postepeno, kako njihove članice kreću da pitanje vlastite bezbednosti rešavaju izvan okvira savezničkog sistema. Ukoliko evropskim zemljama uspe da s Iranom postignu zasebne dogovore, umesto da deluju kroz saveznički sistem, implikacije takvog razvoja događaja osetiće se i daleko od Persijskog zaliva. Takav ishod bio bi udarac u srce američke moći i mogao bi da označi početak šireg raspada globalne bezbednosne arhitekture sa SAD u njenom središtu.
Bile su potrebne generacije da bi se ta arhitektura izgradila. Bezbednosna fratmentacija bi do njegove demontaže mogla da dovede mnogo brže. Da se bude načisto: ako SAD ostanu bez sistema savezništava koja su uvećavala njihovu moć, suočiće se ne samo s manje blagonaklonim, nego i manje prepoznatljivim svetom, koji više ne oblikuje hegemonistička sila koju je većina danas živih Amerikanaca oduvek uzimala zdravo za gotovo.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
