U autoritarnim sistemima, nacionalni interesi i ciljevi često su u suprotnosti s uverenjima, željama i nesigurnostima njihovih lidera. Što je vlast više centralizovana, to je verovatnije da će potonje odneti prevagu nad prethodnim. Verzije ove dinamike trenutno su na delu kako u Kini – gde su paranoidne čistke koje sprovodi predsednik Si Đinping nedavno rezultirale smenama dvojice najviših starešina Narodne oslobodilačke armije – tako i u Rusiji i Sjedinjenim Državama.
Odluka predsednika Vladimira Putina da 2022. pokrene sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu savršeno ilustruje pomenutu tenziju. Samo par godina pre toga, Rusija je bila na putu da postane globalna sila u svetu finansijskih tehnologija: na listi Brand Finance Banking 500 ruska Sberbanka, u većinskom državnom vlasništvu, našla se na prvom mestu kao najvredniji bankarski brend na svetu. A 2019. je Ruski fond za direktna ulaganja od stranih investitora, prema izveštajima, prikupio dve milijarde dolara za podršku domaćim kompanijama specijalizovanim za razvoj veštačke inteligencije, na šta se u to vreme gledalo kao na deo širih nastojanja Rusije da ojača svoj startap ekosistem.
Poput Putina, i Si sebi dopušta da lični hirovi i slabosti – uključujući teret istorijskih trauma i snove o imperijalnom nasleđu – oblikuju njegovu politiku, dok na drugoj strani testovi lojalnosti Trampu i njegova lična nesigurnost potkopavaju američke interese
Kako je to 2020. Putin formulisao, „tehnologija visokog nivoa“ bila je od vitalnog značaja za budućnost „posebne civilizacije“ kakvom smatra Rusiju. Ali tehnološka inovativnost ne može da cveta bez intelektualnih sloboda i pristupa globalnom znanju. A ukrajinski rat – proizvod Putinovih fantazija o Rusiji kao velikoj sili – rezultirao je destrukcijom i jednog i drugog. Rat je razotkrio i korupciju unutar ruske namenske industrije i oficirskog kora: prve mesece rata obeležili su neadekvatna oprema i nekompetentni ratni planovi. Ovo je dovelo do čistke vojnih kadrova i industrijskih čelnika kakva u Rusiji nije viđena od pada komunizma.
Do današnjeg dana, Rusija ostaje zaglavljena u satirućem ratu iscrpljivanja. I dok Putin i dalje insistira na važnosti tehnološkog predvodništva, Rusija prolazi kroz „obrnutu industrijalizaciju“: industrije visoke tehnologije su najvećim delom pale u drugi plan, dok primat imaju radno intenzivni sektori u sklopu vojno-industrijskog kompleksa.
Poput Putina, i Si sebi dopušta da lični hirovi i slabosti – uključujući teret istorijskih trauma i snove o imperijalnom nasleđu – oblikuju njegovu politiku, ne na poslednjem mestu i onu koja se tiče njegovih „nezaustavljivih“ planova za „ponovno ujedinjenje“ s Tajvanom. Ali opsesija eliminisanjem pretnji po njegovu ličnu moć – bilo da je reč o moćnim generalima ili korporativnim titanima poput osnivača Alibabe, Džeka Maa – mogla bi da bude njegova Ahilova peta.
Otkako je 2012. došao na vlast, Si je pod izgovorom iskorenjivanja korupcije posmenjivao preko 200.000 zvaničnika, uključujući i veliki broj armijskih oficira. Prošlog oktobra je devetoricu generala uklonio zbog „narušavanja discipline“ i „kriminalnog postupanja pri obavljanju dužnosti“. Od 2023. naovamo, od 42 najviša vojna zvaničnika smenjeno je najmanje njih 29, a neki su u međuvremenu i nestali. Doda li se ovome pomenuto uklanjanje generala Džang Jousjaa i Liju Dženlija – sada pod istragom zbog „ozbiljnog narušavanja disciline i zakona“ – i postaje jasno da je Narodna oslobodilačka armija ostala bez ijednog visoko rangiranog zapovednika s ratnim iskustvom.
Sijeva paranoja bi Kinu – a i njega samog – mogla mnogo da košta, jer je kreiranje vakuuma moći u vojnom vrhu rizična rabota. Josif Staljin je tu pouku izvukao nakon perioda Velikog terora 1936-38, tokom koga je od 100 vodećih generala i admirala likvidirano njih 80, zajedno sa još 30.000 pripadnika vojske. Oficiri zahvaćeni čistkom – uključujući maršala Mihaila Tuhačevskog, zaslužnog za modernizaciju Crvene armije – optuživani su da su s Nemačkom kovali zaveru za rušenje Staljina.
Kada je u Evropi izbio rat, Crvenoj armiji je očajnički nedostajao kompetentan oficirski kadar, do te mere da je jedan od komandanata uklonjenih u čistkama, maršal Konstantin Rokosovski, 1940. pušten iz gulaga i vraćen u vrhovnu komandu. Na kraju je bio jedan od zapovednika koji su 1945. predvodili opkoljavanje Berlina. Kada je 1956. Nikita Hruščov pred partijskom vrhuškom održao svoj eksplozivni „tajni govor“, glasno je izrekao ono o čemu se dotad ćutalo: da je Staljinova opsednutost očuvanjem vlastite moći Sovjetski Savez učinila ranjivim u suočavanju s nacističkom invazijom, i da je to verovatno produžilo trajanje Drugog svetskog rata.
Američki predsednik pouku te vrste nije u stanju da shvati. Donald Tramp, koji je izbegao da služi u Vijetnamu, nekad je uživao u tome da bude okružen uvaženim generalima. Tokom prvog mandata Džejmsa Matisa je imenovao za sekretara za odbranu, Džona Kelija prvo za sekretara za domovinsku bezbednost a potom i za šefa predsedničke administracije, a H. R. Makmastera za savetnika za nacionalnu bezbednost, i o njima često govorio kao o „njegovim generalima“. Ubrzo je, međutim, postao frustriran njihovom posvećenošću očuvanju američkih savezništava, kao i time što su se pridržavali načela apolitičnosti vojske, te ih je posmenjivao.
Kada se prošle godine vratio u Belu kuću, Tramp je bio rešen da ne ponovi istu „grešku“. Za sekretara za odbranu izabrao je Pita Hegseta, u potpunosti posvećenog MAGA agendi, uključujući eliminaciju inicijativa za podršku diverzitetu, smenu velikog broja visoko rangiranih oficira (među kojima mnogo Afroamerikanaca i žena), te postavljanje novih barijera napredovanju u službi za žene i pripadnike rasnih manjina. Na stranu to što je Hegset, bivši voditelj na Foks njuzu, potpuno nekvalifikovan za dužnost koja mu je poverena. Odanost Trampu oslobađa ga od odgovornosti za greške zbog kojih bi neki stažista bio otpušten – kao kada je omaškom dodao novinara u čet grupu na aplikaciji Signal, u okviru koje su visoki zvaničnici razmatrali detalje predstojećeg vazdušnog udara.
Pošto je upravljanje američkom vojskom poverio ulizički nastrojenom lojalisti, Trampa nema ko da upozori kad sprovodi sve agresivniju spoljnu politiku, koja je u skorije vreme uključivala napad na Venecuelu, pretnje anektiranjem Grenlanda, blokadu Kube i udar na Iran. Trampova administracija sada Ministarstvo odbrane zove Ministarstvom rata, mada Kongres tu promenu imena tek treba da potvrdi.
Kao i svaki autoritarni lider, Tramp je podjednako preokupiran projektovanjem moći i na unutrašnjepolitičkom planu kao što je to na spoljnopolitičkom. Zato je slabo obučene agente ICE i poslao da seju teror po američkim gradovima
Ali kao i svaki autoritarni lider, Tramp je podjednako preokupiran projektovanjem moći i na unutrašnjepolitičkom planu kao što je to na spoljnopolitičkom. Zato je slabo obučene agente Imigracione i carinske službe (ICE), u vojnim uniformama, i poslao da seju teror po američkim gradovima. Mirni demonstranti koje agenti ICE premlaćuju, špricaju biber sprejom i ubijaju na licu mesta bivaju proglašavani za domaće teroriste, dok mediji izveštavaju kako je dovoljno da građani koji na internetu iznose primedbe na postupanje ICE pa da završe na listama lica pod nadzorom. MAGA je ideologija dominacije koju sprovode lojalisti vrlo različitih nivoa kompetentnosti.
Ovim jedva da je zagrebana površina svih načina na koje testovi lojalnosti Trampu i njegova lična nesigurnost potkopavaju američke interese. Razlika između njega i njegovih autoritarnih pandana drugde u tome je što se u SAD velikom brzinom bliže međuizbori, i što on, s rejtingom od jedva 37 odsto, možda na kraju neće imati sposobnost da zemlju očisti od većine birača.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
