Otvorene granice Evrope nisu mnogo pomogle francuskoj opštini Kretej da postane poznata uprkos tome što je čovek može naći na svega desetak kilometara od centra Pariza. Doskora je toponim Kretej nešto značio samo posvećenim pratiocima francuske rukometne lige ili ljudima koje je zanimalo odakle je rodom Silven Fransisko, plejmejker koji je u prethodne dve-tri sezone blistao u Evroligi. Ali pravi problem je bio u tome što Kretej nije interesovao ni samu Francusku dok nije postalo prekasno. Ni protest koji je 21. septembra izbio u kretejskoj srednjoj školi „Antoan de Sent Egziperi“ nije izazvao mnogo pažnje. Tamošnji profesori su se bunili zbog toga što je njih premalo, a rupa u inventaru previše. Učenici su im se pridružili i škola je dobila dodatno osoblje.
Francuska je, međutim, dobila požar. U naredne dve sedmice protesti srednjoškolaca zahvatili su celu zemlju, od Lila do Marselja. Iako su mnoge demonstracije bile sasvim mirne, svet su obišle fotografije zapaljenih kontejnera i demoliranih školskih ulaza, oblaka suzavca i juriša policije pod teškim oklopom.
Francuska vlada tvrdi da je zaključno sa ponedeljkom povređeno 215 učenika i 715 policajaca. U Lansu je petnaestogodišnjak izgubio šaku zbog šok-bombe. U Turu je gumeni metak oslepeo šesnaestogodišnjaka na jedno oko. Francuski mediji izveštavaju o preko pet hiljada uhapšenih, od čega 87 odsto čine maloletnici. Brojni posmatrači, poput Lige za ljudska prava (LDH), smatraju da je francuska policija opravdala reputaciju po kojoj prelako vitla teškom rukom.
Jedan od prioriteta francuskih vlasti jeste da za haos okrive „vandale koji su preuzeli proteste“ ili – još bolje – Nepokorenu Francusku (LFI), levičarsku partiju čiji će lider Žan-Lik Melanšon biti ozbiljan kandidat na predsedničkim izborima koji Francuskoj predstoje sledećeg proleća. Melanšon uzvraća pozivajući se i na pravo učenika da protestuju i pravo njegove partije da se protestima priključi.
Stranački ratovi po običaju pokrivaju socijalnu stvarnost. Frke verovatno ne bi bilo da je zemlja ranije uvažila ozbiljnost nekih drugih fotografija – onih na kojima se vidi kako po školama krstare pacovi, urušavaju se plafoni, cure cevi, kako po učionicama nema dovoljno čak ni klupa i stolica. Melisa Bel, pariska dopisnica Si-En-Ena, podsetila je u utorak da francuske srednje škole danas imaju manje profesora nego 2008. godine iako imaju 250.000 učenika više. Otkazani časovi su uobičajeni. Nije onda čudno što učenici smatraju da ih takve škole ne pripremaju za životno presudan upis na fakultete, to jest da je njihovo obrazovanje sve samo ne „sloboda, jednakost, bratstvo“.
Uništavanje javnog sektora u Makronovoj Francuskoj nije naravno ograničeno na škole. Mond je u ponedeljak u redakcijskom uvodniku najavio mogućnost da se „mnogi oblici besa koji potresaju zemlju sjedine u izraz opšte frustracije“. I da će perspektiva biti crna za bilo koga ko u maju 2027. sedne u predsedničku fotelju.
„Vlada je paralisana katastrofalnim stanjem javnih finansija. Javni dug je najviši od 1946. godine – u junu je iznosio tri i po biliona evra. Maltene nema mesta za manevrisanje, a pritisak finansijskih tržišta raste“, zapisao je Mond.
Ništa od toga, naravno, nije krivica srednjoškolca kome u 21. veku, u zapadnoj Evropi, u zemlji koja se sobom ponosi i hvali, po školi jure pacovi i bubašvabe. U utorak, 6. oktobra, na učeničkim marševima širom Francuske učestvovalo je barem 250.000 ljudi – ne samo đaka, već i njihovih roditelja, profesora, studenata, sindikalaca, namernih da ih zaštite od policije.
