Kad živiš u maloj zaboravljenoj kneževini, gotovo lišenoj, što svojom, što tuđom voljom, identiteta, suvereniteta, čojstva i časti, onda je kriterijum za bilo šta jako nizak. Daj-šta-daš načelo čini da i jedno loše i pogrešno ustrojeno fudbalsko takmičenje, samo zbog jedne cele i jednog poluvremena druge utakmice, izgleda dobro. Da ne bi Španije i Francuske i prvog poluvremena Engleske protiv Holandije, izgledalo bi da je evropski fudbal prišao svom konačnom kraju. Kraju smisla igre, dakako, ne i robo-novčanoj razmeni.
Jer, šta nam govori prvenstvo? Da bez Južnoamerikanaca nema fudbala na kakav smo, mi stari kafanski klupoderi, mrzovoljne čiče odrasle na ideji talenta kao vrhunaravne emanacije ljudskog duha, navikli. Kaže se – fudbal, klupski, nikad ne beše bolji, problem je u reprezentacijama, nemaju selektori i treneri kad da uvežbaju rutine kao u klubovima. Najpre, nije tačno – vidi pod „Španija“, i dve hiljade osme i dvanaeste – i desete, na Svetskom, pride, a vidi i sada, na ovom takmičenju; potom, pa upravo u tome i jeste problem što je razlika između klupskog i reprezentativog fudbal takva i tolika – opet sa izuzecima poput Španije i, da, Engleske, ma kako sumanuta bila ta igra; i, naposletku, uvežbavanje rutina nije suština igre, nego pomoćno sredstvo: talentovanim igračima nisu potrebne nedelje da se prepoznaju i razmene, kao što ni talentovanim glumcima nisu potrebne stotine proba – ili se s nekim možeš razmeniti zato što vas je reditelj tačno spojio, ispravno podelio, napravio situacije u kojima vam talenat zasja, ili nema ništa od te rabote. I opet – vidi pod istok iberijskog poluostrva i južni deo britanskog otoka.
Sautgejtovo trenersko ludilo
Hajd’mo, najpre, o ovom potonjem. Kao što reče ser Lorens Olivije posle snimanja „Princa i igračice“ za Merlin Monro – „u njenom ljudilu ima metoda“, misleći da na američko čitanje sistema Stanislavskog i ono što se zove „Method-acting“, po Strazbergu i Steli Adler – tako se i za Sautgejtovo trenersko ludilo može reći da u njemu ima sistema. Jer, zbilja ima. Samo je ružan taj sistem. I pomalo ciničan prema ljudskom daru. Imaš briljantno talentovane igrače koji se, umesto umetnošću, bave posrednom ili neposrednom opstrukcijom igre – ne protivnikove, nego igre uopšte – nije li to svojevrsni cinizam? To što oni na to pristaju – zamislimo, recimo, Zlatana Ibrahimovića kod Sautgejta – to je stvar protestantske radne etike, kućnog i fudbalskog vaspitanja i opšteg, a vrlo engleskog, pristupa stvarima kao nečem odvojenom od ljudske emocije.
Za domaće budale – ovo ne znači da su svi igrači protestanti, niti se religija ovde uzima kao stvar po sebi, niti je ona uopšte ikakva vrednost u vezi sa igrom, reč je o opisu izvesnog mentalnog, ne i mentalitetskog, sklopa, baš kao što engleska pojavna distanciranost ne znači da su tamo ljudi hladni, nego da je ispoljavanje emocije drugačije ustrojeno; otud, uostalom, toliko velikih britanskih glumaca, ljudi osnova čijeg zanata jest ispoljavanje osećajnosti. Niti je pak reč o „zajedništvu“ i o tome kako se oni, eto, kolektivno lože i pevaju himnu. Najpre, to se podrazumeva – svud osim kod nas, gde je rodoljublje postalo isto što i nacionalno osećanje, a uz to i prilično lukrativna delatnost ili, recimo, razlog neuspeha, i gde se misli da se time dobijaju utakmice, a ne igranjem fudbala – a potom, reč je, zaboga, o kolektivnoj delatnosti: vaspitan si da misliš na druge, to je načelo, etičko i ljudsko, šta je tu novo i neobično.
Šta nam govori prvenstvo? Da bez Južnoamerikanaca nema fudbala na kakav smo, mi stari kafanski klupoderi, mrzovoljne čiče odrasle na ideji talenta kao vrhunaravne emanacije ljudskog duha, navikli
To što je Sautgejt svoje radnike priveo finalu u isti mah je potpuno zasluženo i potpuno strašno. Jer, uz Španiju, Nemačka je bila najbolji tim prvenstva. Samo, kao što to mi stariji pamtimo i znamo, Nemci uvek igraju najbolje na početku takmičenja. I kad osvoje neki pehar, to je uvek u njihovoj najslabijoj, ali često – najpametnijoj utakmici. Sautgejt je išao upravo suprotno: njegovi su radnici učili uz rad, pa su, eto, stekli i te potrebne i poželjene rutine, konačno su razumeli šta radi Foden, a šta Kejn, čemu onakvo kretanje Belingema, i zašto je, dovraga, Tripije tamo gde jeste. To je Sautgejt: prilagodiće, ako može, igrače svojoj viziji. I eto tog jednog jedinog čestitog poluvremena, najboljeg engleskog fudbala još od Gaskojna. U sistemu ser Garetovog ludila – jer, biće ser, ako već nije, to je izvesno – i ludilu njegova Sistema, to je bilo dovoljno za finale.
Francuska pobeda
Kod Španaca je upravo suprotno. Kao i u Del Boskeovo vreme, trener igra onu igru koju njegovi igrači najbolje razumeju, osećaju, vole i – upražnjavaju. To je, znamo, Barselonin fudbal. Onaj koji se od Mihelsa hiljadu devet stotina sedam deset i treće, preko Krojfovih osam sezona na razmeđi osamdesetih i devedesetih prošlog veka, pa do Ćavijevog doba – pod svim trenerima, od Van Gala do Luisa Enrikea, da o Rajkardu i Gvardioli ne govorimo – igra na Kamp Nou, i koji, u konačnici, jeste doneo dve evropske i jednu svetsku titulu. Nije Rodri još uvek Ćavi, i neće to, po svoj prilici ni biti – jer ko bi i mogao biti to što beše najbolja svetska banka od kako se igra fudbal (i opet, za domaće budale: misli se na poziciju u timu, ne na broj na leđima), ali je tačno ono što je potrebno da se Niko Vilijams, Olmo i ono dete koje će, bože-zdravlja, jednog dana biti najveći fudbalski anđeo, osete spremnim na krajnje domete, na vrhunce.
I neka bolji pobedi. Španija, dakle.
Zamislimo, recimo, Zlatana Ibrahimovića kod Sautgejta – to je stvar protestantske radne etike, kućnog i fudbalskog vaspitanja i opšteg, a vrlo engleskog, pristupa stvarima kao nečem odvojenom od ljudske emocije
Ali, hajde sad da nerviramo domaće budale i ostale idiote: već se zna pobednik. To je – Francuska. Mbape, Dembele, Tiram junior, kazali su ono što je ključna evropska stvar ovog časa: fudbal nije najvažnija, ni glavna, ni sporedna, stvar na svetu. Francuska demokratija je važnija. Jeste, tako je to na ovom kontinentu: kako bude u Parizu, tako će biti drugde, pre ili kasnije. Šta god da se dogodi u tamnošnjem političkom zoološkom vrtu, stoji činjenica da je neko silno građanstvo reklo no pasaran, njet, najn, neće da može čistom fašizmu. Mnogo je važnije od fudbala, ali je presudno – za fudbal. To zna svaki prosečan fudbalski menadžer u Evropi. Bez Srbije. Mi, ovde, ništa ne kapiramo. Mbape i njegovi vratili su se u odbranjenu domovinu. Sad mogu po evropske milione, kojekuda.
Tako se, eto, Evropa okončava: i sa treskom, i sa cviljenjem. Cvile gusenice ruskih tenkova pred još jednu ukrajinsku zimu, radni ljudi i građani hitaju na Mediteran, vukući se po autoputevima juga, popreko gledajući sva ona velika vozila sa ukrajinskim tablicama, poluuplašeni, poluzboravni, a Evropa se igra lopte, igrajući se svojim krajem.
Mbape, Dembele, Tiram junior, kazali su ono što je ključna evropska stvar ovog časa: fudbal nije najvažnija, ni glavna, ni sporedna, stvar na svetu. Francuska demokratija je važnija. Jeste, tako je to na ovom kontinentu: kako bude u Parizu, tako će biti drugde, pre ili kasnije. Šta god da se dogodi u tamnošnjem političkom zoološkom vrtu, stoji činjenica da je neko silno građanstvo reklo no pasaran, njet, najn, neće da može čistom fašizmu
Najbolji album nemačkog benda Kraftwerk, najevropskijeg evropskog benda, od kojeg su učili svi, od ABBA do Rammstaina, zove se Trans Europa Express. Počinje pesmom– Europe Endloss, Europe Endless, Beskrajna Evropa. To je ujedno i jedini tekst te pesme. Na samom kraju ploče, ista melodija, ali bez reči Evropa, nastavlja se kao Endlos Endlos, Beskrajni Beskraj, i ta jedina reč ponovi se nekoliko puta u ehu, i zauvek nestane iz vremena, prostora, geografije i istorije.
Kraj Evrope?
