Kada su u proleće 1999, krstarećim projektilima ispaljenim u noći između 29. i 30. aprila u 2.40 ujutro, i ponovo u 2.52 pogođene zgrade Generalštaba u Ulici kneza Miloša u Beogradu, bio je to prvi double tap udar NATO na urbane ciljeve u SRJ. Posle nešto više od mesec dana bombardovanja bila je to direktna poruka Slobodanu Miloševiću da je u toj igri nerava NATO spreman da podiže uloge, bez ograničenja. Kasnije, takvih poruka je bilo još, sve do delimične kapitulacije, u Kumanovu. Dve i po decenije kasnije, Srbija je izgleda definitivno odustala od borbe za sopstvene, ovoga puta ekonomske interese. Kao najvažniji simbol te za sada beznadežne borbe stoje ruševine na uglu Nemanjine i Kneza Miloša, slika nekadašnjeg prestiža JNA, pretvorenog u ruinu, koju nijedna srpska vlada od 2000. do danas nije uspela ni da ukloni, ni da rekonstruiše.
Najava da bi ta slika velikog poraza u srcu Beograda mogla da se promeni stigla je sa vešću o potpisu na memorandumu o namerama između kompanije Affinity Partners u vlasništvu Džareda Kušnera, zeta bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa i Vlade Srbije. Prema pisanju Njujork tajmsa, dokumentom u koji je taj list imao uvid, Kušnerovoj građevinskoj firmi daje se pravo korišćenja lokacije nekadašnjeg Generalštaba na 99 godina, bez dinara nadoknade, uz mogućnost pretvaranja prava korišćenja u svojinu, a ideja je da se tu izgradi luksuzni hotel, apartmanski kompleks i memorijal. Ukupna vrednost investicije procenjena je na 500 miliona evra.
Za Beograd na vodi država je besplatno ustupila najvrednije građevinsko zemljište i zauzvrat dobila udeo od 32 odsto u zajedničkoj firmi. Ovoga puta neće dobiti ni to, već samo 22 odsto profita. Ako ga bude
Ovo, međutim, nije prvi put da Tramp ili ljudi iz njegovog okruženja iskazuju interes za gradnju na mestu bombardovanog Generalštaba. Još 2013, prilikom posete tadašnjeg premijera Ivice Dačića Njujorku i susreta sa Donaldom Trampom govorilo se o mogućnosti da se u Ulici kneza Miloša izgradi luksuzni hotel, koji bi bio deo Trampove poslovne imperije. O sličnom poslu u više navrata govorio je i specijalni izaslanik Trampove administracije za Zapadni Balkan Ričard Grenel, koji je nakon odlaska s te funkcije uplivao u vode biznisa i u toj novoj ulozi nastavio da bude čest gost Beograda, ne krijući više nego dobre odnose sa ljudima iz državnog vrha Srbije. U septembru 2020, dok je ceo svet brojao žrtve virusa korona, predsednik Aleksandar Vučić, premijerka Ana Brnabić i ministar finansija Siniša Mali uživali su sa Grenelom na jednom od beogradskih splavova, uz pesme Take me home, country roads i Sweet home Alabama.
Iza leđa javnosti
Sam Grenel je u nekoliko navrata javno govorio o potrebi da SAD i Srbija zajedno rekonstruišu kompleks nekadašnjeg Generalštaba, a ovih dana je za Politiku izjavio da je Srbija za njega „postala posebno mesto“. A iz njegovih reči da je „osmišljavanje novog projekta započeto proučavanjem njegovog originalnog plana“ i da će se „u saradnji sa zajednicom srpskih arhitekata i urbanista razvijati kao most između prošlosti i budućnosti, između Srba i Amerikanaca, između komemoracije i inovacije“, moglo bi se zaključiti da je, za razliku od ovdašnje javnosti, Grenel i te kako obavešten o ovom projektu. Tim pre ne baš uverljivo zvuči izjava Džareda Kušnera za Njujork tajms da nije imao „nikakva saznanja da se moj tast interesovao za ovaj region, a sumnjam da on sada ima saznanja o dogovoru na kome upravo radimo“, navodeći da je preliminarni dogovor da srpskoj vladi pripadne 22 odsto profita od te investicije.
Opšti je utisak da su se dve strane u tišini o svemu dogovorile, iza leđa javnosti, po sličnom receptu kao sa partnerima iz UAE za Beograd na vodi. I za taj projekat je država besplatno ustupila najvrednije građevinsko zemljište na Balkanu, a zauzvrat dobila manjinski udeo od 32 odsto u zajedničkoj firmi. U slučaju Generalštaba, ni to neće dobiti, već samo petinu iskazanog profita.
I dok Ketlin Klark, profesorka prava na Vašingtonskom univerzitetu u Sent Luisu za Njujork tajms tvrdi da bi Trampa, ako na jesen ponovo bude izabran za predsednika SAD, „ovakav projekat doveo u konflikt interesa“, za ovdašnju vlast sve je u najboljem redu, jer je ionako bije glas da više vodi računa o ličnim i partijskim, nego o državnim interesima. Vučić je javno rekao da ga „oduševljava“ ideja, iako je sa njom, kako sam kaže, samo „delimično upoznat“.
Lider Ekološkog ustanka i poslanik opozicije u novom sazivu parlamenta Aleksandar Jovanović Ćuta pre svih je 13. marta pokazao dokument – Memorandum o revitalizaciji i razvoju lokacije bombardovanog Generalštaba, koji je usvojila Vlada i ovlastila resornog ministra Gorana Vesića da ga potpiše sa jednom od brojnih Kušnerovih firmi. Sam Vesić je potvrdio da je dobio ovlašćenje, ali da još ništa nije potpisao. „Kada i ako bude potpisan memorandum ili neki drugi akt o tome će Vlada obavestiti javnost“, poručio je Vesić. U tom dokumentu, inače, pominju se dve firme, od kojih je jedna osnovana u martu 2022, a druga pre manje od godinu dana, u aprilu 2023, na sličan način kao što je kompanija Igl hils, pre sklapanja ugovora sa Vladom Srbije o formiranju zajedničkog preduzeća Beograd na vodi, za taj posao registrovala novu firmu Belgrejd voterfont kapital investment LLC.
Megaprojekat
Petar Bošković, bivši portparol Ministarstva odbrane Srbije, sada član stranke Srbija centar, za Radar kaže da je ovo samo još jedan politički projekat srpske vlasti u kojem su Vojska, njena imovina i nacionalni ponos samo – kolateralna šteta. „Ceo taj kvart je kulturno dobro od izuzetnog značaja i zamišljeno je kao administrativni centar države još za vreme Kneževine. I zgrade Vlade i Ustavnog suda bile su, takođe, oštećene, ali su obe rekonstruisane. Zbog čega Generalštab nije sređen, a ove dve su vraćene u prvobitno stanje? Vlast sve radi na veoma perfidan način. Ako Vučić ide da pregovara sa Makronom, onda se kupuju francuski helikopteri. Ako pregovara sa Si Đinpingom, onda se kupuju kineski PVO sistemi, a ako razgovara sa Putinom kupuju se ruski helikopteri ili PVO sistemi. To je suština i ove priče sa Kušnerom. Imovina Vojske se rasipa, a njen moral se slama besmislenom upotrebom u propagandne svrhe“, kategoričan je Bošković.
Dvanaest godina od dolaska na vlast SNS i prethodne posete nekadašnjeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulijanija Beogradu u aprilu 2012, kada je u društvu Vučića govorio o mogućnostima razvoja projekta Beograd na vodi, ponovo se govori o jednom megaprojektu koji bi trebalo „da promeni sve“. Đulijani kao jedan od ključnih Trampovih ljudi nije pomogao Vučiću da te 2012. bude izabran za gradonačelnika Beograda, ali na neki način jeste doprineo pobedi SNS-a i Tomislava Nikolića. Dvanaest godina kasnije, Beograd na vodi napreduje, ali glavni grad i dalje svoju kanalizaciju izliva direktno u Dunav, nema funkcionalan gradski prevoz i jedan je od najzagađenijih gradova u Evropi.
S druge strane jedini rezultat Vašingtonskog sporazuma iz 2021. ostaje priznanje Kosova od strane Izraela i globalni mim predsednika Srbije koji panično lista upravo potpisani ugovor dok predsednik Tramp govori o njegovim stavkama. Pa ipak, Tramp ostaje jedini američki predsednik sa kojim se Vučić sreo, makar i stiskajući se na onoj stoličici u Ovalnoj sobi u Beloj kući. Čini se da je Vučić ponovo spreman da igra na istu kartu (Trump Card), a da bi kolateralna šteta ovoga puta mogla biti druge prirode i da će se meriti desetinama miliona evra koje je država mogla da dobije za lokaciju u centru Beograda i da pri tome ima presudan uticaj na to kako će taj prostor ubuduće izgledati. Tim pre još su jače sumnje Njujork tajmsa da bi se Trampov zet investicijama u Srbiji i Albaniji, gde takođe planira da gradi veliki kompleks na morskoj obali, mogao obogatiti, a država Srbija bi još jednom mogla ostati kratkih rukava. Kao i u slučaju „projekta stoleća“, jer je od Beograda na vodi do sada u državni budžet uplaćen deo dobiti ovog zajedničkog preduzeća za koji bi se u najboljem slučaju mogla kupiti dva luksuzna stana na obali Save.
