Medijsko poprište. Suprotstavljeni stavovi, uverenja, interesi. Arena u kojoj su laži i poluistine manje ili više vešte u kamufliranju oznaka koje nosi istina. Ishod takvih „takmičenja“ često ostaje u domenu nejasnih i nerazjašnjenih afera i fenomena, koje dovode do dubokog nepoverenja u izveštavanje i medije, ili do štetne emotivne naklonjenosti (dez)informacijama.
Pre nego što će relikvija iz manastira Vatoped stići u Srbiju imali smo ubistvo na Senjaku u kom je posredno učestvovao treći čovek u policijskoj hijerarhiji. Neki mediji pokušavaju da, na primer, predočavanjem iskaza iz istrage, budu bliži konstruktivnom informisanju, bez pretenzija na istinu, jer uhapšeni mogu davati lažne iskaze, pa i svedoci mogu lažno svedočiti. Neki drugi, mahom pod kontrolom režima, konstruišu medijsku stvarnost glasinama, neproverenim ili neproverljivim informacijama, plasiranjem „skuvanih“ podataka koji dolaze iz bezbednosnih struktura, pa i koristeći se naizgled pukim, a zapravo tendenciozno i zlonamerno kanalisanim „novinarskim“ domaštavanjem.
Golgota „srpskih patriota“
Nakon „slučaja Senjak“, stiže, provučen kroz eufemizam bizaran događaj – sletanje čarter aviona na aerodrom u Tivtu. Taj avion ispunjen „dobrim momcima“, dosijeima i Ćacilend-stažistima, nije se ostvario kao prethodnica i podrška Vučićevom sletanju u izmaštani status zvezde na samitu Evropske unije i Zapadnog Balkana. Do vraćanja u Beograd, „dobri momci“ su se neko vreme „smarali“ u aerodromskom limbu, čekali da crnogorska policija odradi bezbednosne provere, a što je Informer „tumačio“ kao još jedan nepravedan prolazak Srba-patriota kroz golgotu.
Za vlast je krunski dokaz da zvučnog topa nije bilo jedan studentski sastanak na kome je pomenut. Iako pažljivo čitanje citiranih par replika ne dovodi do odgovora da li ga je bilo ili ne, prorežimski mediji su se potrudili da ubede građane da je jedna tako velika tema zapravo – koreografija
Druga strana na medijskom poprištu pokušavala je da, upotrebom razuma, umanji efekat zapanjenosti, te da se preko kakve-takve kritičke analize izbori sa duboko iracionalnom akcijom čarter fanova. Odušak se zapravo odvijao na društvenim mrežama gde su se obilato koristili potencijali parodije, elementi groteske, gorko-slatki valeri banalnosti, da bi se sve to nagomilavalo i upadalo u zamku ishoda koji svoju opipljivost ima jedino kroz glupo, ništavno i isprazno.
Poslednjih dana izvire nova-stara tema „zvučni top“. Ali ne kako bismo očekivali, od specijalnih izvestioca, besnih građana, ili studenata, već vlasti. Vlast rešava pitanje zvučnog topa i daje krunski dokaz da ga nije bilo na osnovu jednog studentskog sastanka na kome je pomenut. Iako pažljivo čitanje citiranih par replika ne dovodi do odgovora da li ga je bilo ili ne, prorežimski mediji su se potrudili da tako mali uzorak iskoriste i ubede građane da je njihova istina „istina“, a ona se svodi na to da je jedna tako velika tema zapravo – koreografija. Koliko je besmilesno govoriti o koreografisanju situacije u Kralja Milana, govore snimci sa kamera. Zabrinjavajuće je, pak, da je u Srbiji češće koreografisana istina.
Nizak nivo provere informacija među građanima povećava rizik od nekritičkog prihvatanja sadržaja koji se plasiraju kroz tradicionalne i digitalne medijske kanale. Dodatni izazov predstavlja sve šira upotreba generativne veštačke inteligencije, koja omogućava brzo kreiranje uverljivih sadržaja, pa i onih koji sadrže netačne ili manipulativne informacije
Dragoslav Bokan izjavio je za Novosti da je priča o zvučnom topu deo „dugotrajne kampanje obojene revolucije“, zasnovane na političkim, a ne činjeničnim osnovama. „Svaka laž je projektovana da traje u vremenu i da nikad ne posustane. Tako da priča o zvučnom topu deluje i sada, posle toliko vremena, i delovaće i kasnije, spominjaće se sve dok traje taj građanski rat, odnosno obojena revolucija protiv Srbije – lažnih studenata protiv svih nas ostalih. To je proces u kome ne možemo očekivati od `neprijatelja` da se drži istine i onoga što se zaista dogodilo, jer koga zanima istina… Tako je bilo oduvek, ali je razlika danas u tome što obojene revolucije deluju unutar zemlje – napadaju nas ljudi iz naših učionica, dvorišta, delova grada, ljudi koji su bili naši prijatelji, sa kojima smo odrastali, išli na utakmice i radovali se pobedama srpske reprezentacije“, rekao je Bokan.
Kritičko mišljenje kao prerogativ medijske i digitalne pismenosti
Prema podacima Eurostata u 2025. je 41 odsto mladih ljudi i 31 odsto ukupne populacije u EU koristilo internet da proverava tačnost informacija i sadržaja pronađenih na mreži. Istovremeno, čak 60 odsto mladih i 33 odsto svih građana EU koristilo je generativnu veštačku inteligenciju tokom tri meseca koji su prethodili istraživanju.
U Srbiji je 42 odsto mladih uzrasta od 16 do 29 godina tokom tri meseca koji su prethodili istraživanju koristilo AI alate, što ukazuje na relativno široku rasprostranjenost novih tehnologija među mladima. Međutim, kada je reč o proveri verodostojnosti informacija na internetu, Srbija se nalazi među zemljama sa najnižim udelom korisnika koji preduzimaju takve aktivnosti.
Na nivou Evropske unije, 41 odsto mladih korisnika interneta proverava tačnost onlajn informacija i njihovih izvora, dok su najniži udeli zabeleženi u Grčkoj (12%), Kipru (17%), kao i u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji (po 26%). U Srbiji tek nešto više od četvrtine mladih proverava informacije pronađene na internetu (25,78%), dok procenat osoba koje to čine na nivou ukupne populacije iznosi svega 8,45%, što predstavlja posebno zabrinjavajući pokazatelj u kontekstu sve veće upotrebe digitalnih tehnologija i alata zasnovanih na veštačkoj inteligenciji.
Političke preferencije najčešće nisu stvar racionalnog procenjivanja programa i politika, a u društvu obeleženom dubokim podelama na one koji podržavaju studentske proteste i one koji najveću pretnju vide u opozicionim akterima i društvenim nemirima, nije iznenađujuće što se i medijski prostor organizuje duž sličnih linija podele
Ovakav trend dobija dodatnu težinu u specifičnom društvenom i medijskom kontekstu Srbiji, koji karakteriše medijski mrak, pritisci na novinare i medijske radnike, kao i dominantni uticaj pojedinih provladinih medija na formiranje javnog mnjenja. U takvim okolnostima, nizak nivo provere informacija među građanima povećava rizik od nekritičkog prihvatanja sadržaja koji se plasiraju kroz tradicionalne i digitalne medijske kanale. Dodatni izazov predstavlja sve šira upotreba generativne veštačke inteligencije, koja omogućava brzo kreiranje uverljivih tekstualnih, audio i vizuelnih sadržaja, uključujući i one koji mogu sadržati netačne ili manipulativne informacije.
Političkim izborima često se pristupa afektivno i identitetski
Stoga kombinacija visoke upotrebe AI alata i niskog nivoa medijske i informacione pismenosti može doprineti produbljivanju fenomena dezinformacija, slabljenju poverenja u profesionalno novinarstvo i otežanom formiranju informisanog javnog mnjenja, što predstavlja značajan izazov za demokratske procese i kvalitet javne sfere u Srbiji.
Pitanje medijske „potrošnje“ u Srbiji ne može se posmatrati odvojeno od šire političke kulture u kojoj se političkim izborima često pristupa afektivno i identitetski. To znači da političke preferencije najčešće nisu stvar racionalnog procenjivanja programa i politika, već predstavljaju deo ličnog i kolektivnog identiteta. U društvenom kontekstu obeleženom dubokim podelama, gde se sa jedne strane nalaze oni koji podržavaju studentske proteste i kao ključne društvene probleme prepoznaju korupciju, slabljenje institucija, nedostatak vladavine prava i medijski mrak, a sa druge oni koji najveću pretnju vide u opozicionim akterima i društvenim nemirima, uz podršku postojećoj vlasti, nije iznenađujuće što se i medijski prostor organizuje duž sličnih linija podele. Mediji tako ne predstavljaju samo izvore informacija, već i simboličke markere pripadnosti određenim političkim i vrednosnim grupama.
Emisije poput Utiska nedelje ili 24 minuta imaju važnu ulogu u očuvanju prostora za javnu kritiku, posebno u društvenom ambijentu koji karakterišu politička apatija i očekivanje da će društvene promene doći delovanjem nekog spoljnog aktera u obliku spasioca – bilo da su to studenti, opozicija, novi politički lider, aktuelna vlast i trenutni vođa ili čak simbolički autoriteti poput crkvenih relikvija
U takvim okolnostima, publika često bira medije koji potvrđuju već postojeća uverenja, dok se suprotni izvori informisanja odbacuju unapred kao nelegitimni ili pristrasni. Podržavalac studentskih protesta će, primera radi, neretko otvoreno isticati da ne prati medije poput Informera ili Pinka, već da informacije dobija putem N1, Nove S ili nezavisnih internet izvora, dok će pristalice vlasti često zauzimati suprotnu poziciju. Ovakva fragmentacija javnosti otvara pitanje funkcije medijskih sadržaja koji pretenduju na kritičku analizu političke stvarnosti.
Emisije poput Utiska nedelje ili 24 minuta nesumnjivo imaju važnu ulogu u očuvanju prostora za javnu kritiku, posebno u društvenom ambijentu koji karakterišu politička apatija i očekivanje da će društvene promene doći delovanjem nekog spoljnog aktera u obliku spasioca – bilo da su to studenti, opozicija, novi politički lider, aktuelna vlast i trenutni vođa ili čak simbolički autoriteti poput crkvenih relikvija. Međutim, ostaje otvoreno pitanje da li ovakvi sadržaji uspevaju da prevaziđu granice sopstvene publike i podstaknu šire društveno delovanje ili pre svega služe kao svojevrsne ehokomore koje svojim gledaocima pružaju osećaj potvrde, zajedništva i emocionalne katarze.
Iako su takvi efekti važni i često neophodni za suočavanje sa društvenom stvarnošću, oni sami po sebi ne moraju voditi većem građanskom angažmanu. Naprotiv, postoji mogućnost da osećaj simboličkog učešća kroz praćenje i komentarisanje kritičkih sadržaja delimično zameni konkretno političko i društveno delovanje, iako upravo takvo individualno angažovanje predstavlja jedan od ključnih preduslova za dugoročnije društvene promene.
Evidentno je da sve šira upotreba digitalnih tehnologija i veštačke inteligencije nije praćena odgovarajućim razvojem medijske i informacione pismenosti, što stvara prostor za pasivnu konzumaciju sadržaja, manipulaciju javnim mnjenjem i širenje dezinformacija
Evidentno je da sve šira upotreba digitalnih tehnologija i veštačke inteligencije nije praćena odgovarajućim razvojem medijske i informacione pismenosti, što stvara prostor za pasivnu konzumaciju sadržaja, manipulaciju javnim mnjenjem i širenje dezinformacija. Posebno zabrinjava podatak da manje od 10 odsto ukupne populacije u Srbiji aktivno proverava tačnost informacija kojima je izloženo, zbog čega građani postaju podložniji uticaju medijskih narativa koji potvrđuju postojeća uverenja i identitetske podele.
Ukoliko se želi ostvariti stvarna društvena promena, neophodno je razvijati kulturu kritičkog promišljanja, provere izvora i aktivnog građanskog učešća, jer bez informisanih i medijski pismenih građana ni demokratski procesi, ni javna debata ne mogu dostići svoj puni potencijal.
