Postoje porazi koje političari mogu da prežive i porazi koji ugrožavaju čitav sistem njihovog vladanja. Aleksandar Vučić nije izgubio samo parlamentarne izbore. Izgubio je ono što je za njegovu političku konstrukciju bilo važnije od svakog pojedinačnog mandata: sigurnost da će upravo njegova stranka nastaviti da određuje ko dolazi do državnih resursa, ko dobija unosne poslove, ko postavlja rukovodioce, ko kontroliše institucije i čije će afere postati nacionalna tema, a čije će nestati iz javnosti. Izborni rezultat, koliko god bio ubedljiv, ne znači da su sa promenom većine nestali ljudi, poslovne veze i interesi koji su se godinama razvijali unutar sistema SNS-a.
Možda će se tek kada imena budu objavljena videti prava cena Vučićeve politike zaštite: građani će saznati kome je pružio milost, a njegovi nekadašnji saradnici ko je u njegovom sistemu bio vredan spasavanja, a ko je ostavljen da potone
U takvom kontekstu posebno će biti važno pitanje predsedničkih pomilovanja, koja bi mogla da postanu jedna od najosetljivijih tačaka unutrašnje krize SNS-a. Vučić je najpre pomilovao četvoricu okrivljenih aktivista SNS-a, koji se terete za napad na studente u Novom Sadu, a potom najavio da će pomilovati sve optužene u slučaju Generalštab ako bude podignuta optužnica. Neposredno pred odlazak sa funkcije saopštio je da je pomilovao ili abolirao još 49 osoba. Međutim, javnosti nije predočen celovit spisak pomilovanih, niti su okolnosti i obrazloženja svih odluka učinjeni dostupnim. Upravo će objavljivanje tih imena biti mnogo više od pitanja transparentnosti bivšeg predsedničkog kabineta. Ono bi moglo da pokaže ko se sve našao pod zaštitom predsedničkog ukaza, u kakvim slučajevima i sa kakvim političkim i društvenim posledicama. Za deo birača koji je godinama verovao da SNS predstavlja branu kriminalu i nasilju, suočavanje sa imenima i predmetima moglo bi da bude trenutak ozbiljnog preispitivanja. Jer jedno je slušati politička objašnjenja o državnom interesu, a sasvim drugo saznati kome je konkretno ukazana milost i od kakve odgovornosti je time oslobođen.
Ko je dobio zaštitu, a ko je ostao izvan nje
Ali taj spisak mogao bi da uzdrma i samu stranku, možda čak i snažnije nego njeno biračko telo. U SNS-u će se neizbežno postaviti pitanje ko je dobio zaštitu, a ko je ostao izvan nje. Ljudi koji su godinama izvršavali naloge, učestvovali u stranačkim operacijama, obezbeđivali skupove, pritiskali protivnike ili čuvali interese moćnijih mogli bi da shvate da njihova lojalnost nije bila garancija da su dovoljno važni. Oni koji se budu plašili da će ostati sami pred istragama imaće sve više razloga da čuvaju dokumentaciju, traže sopstvene izlaze i distanciraju se od naloga koje su ranije izvršavali. Pomilovanje, pritom, ne briše tuđe odgovornosti niti automatski sprečava pomilovanu osobu da bude pozvana da svedoči o drugim događajima. Možda će se tek kada imena budu objavljena videti prava cena Vučićeve politike zaštite: građani će saznati kome je pružio milost, a njegovi nekadašnji saradnici ko je u njegovom sistemu bio vredan spasavanja, a ko je ostavljen da potone. Pritisak neće dolaziti samo iznutra, iz stranke, već i spolja od poslovnih i kriminalnih krugova koji su godinama navikli da politička bliskost obezbeđuje unosne poslove, povlašćen položaj i zaštitu od posledica. Njih ne zanima stranačka lojalnost kao ideja, već njena praktična vrednost. Upravo tu počinje priča koju ne smemo da svedemo na smenu vlasti.
Još 2011. godine Vučić je javno branio Zvonka Veselinovića, relativizujući optužbe koje su se protiv njega iznosile, a godinama kasnije govorio o političkoj podršci koju mu je pružao tokom barikada na severu Kosova. U godinama koje su usledile, firme povezane sa Veselinovićem dospele su u središte istraživanja o poslovima sa državom, dok su američke sankcije protiv njega dodatno otvorile pitanje razmera njegovog uticaja i veza sa organizovanim kriminalom. Slučaj Belivuk-Miljković, Jovanjica, Krušik, ubistvo Olivera Ivanovića, pad Nadstrešnice, Savamala različiti su po svojim činjenicama i pravnom statusu, ali ih povezuje pitanje koje nijedna ozbiljna država ne bi smela da ostavi bez odgovora: gde su bile institucije, kako su postupale i da li je politički uticaj sprečavao da se utvrdi puna odgovornost? Dovoljno je zahtevati da se ispitaju veze, odluke, novčani tokovi i institucionalni propusti, bez unapred određene krivice, ali i bez političke zaštite.
Tragovi prljavog Sistema
Kriminalni sistem ne čine samo oni koji neposredno izvršavaju krivična dela. On može da opstaje zahvaljujući onima koji obezbeđuju poslove, dojave informacije, uklanjaju prepreke, zastrašuju svedoke ili sprečavaju institucije da rade svoj posao. Najmerljiviji tragovi takvog sistema ne nalaze se u policijskim dosijeima i sudskim spisima, već u budžetskim tabelama. Prema analizi Fiskalnog saveta, javni naručioci su 2025. zaključili ugovore vredne oko sedam milijardi evra, gotovo osam odsto BDP-a, uz izuzeće od Zakona o javnim nabavkama. Procenjuje se da je od 2020. do 2024. tako potrošeno oko 24 milijarde evra. To nije dokaz krivičnog dela, ali je dokaz da je državni novac izmešten tamo gde su konkurencija i kontrola najslabije. A posebna priča su tenderi EPS-a, Telekoma, Pošte Srbije, ugovori javnih preduzeća, poslovi oko EXPO-a i Beograda na vodi, urbanističke odluke i iznenadni rast vrednosti zemljišta na lokacijama za koje se unapred znalo da će postati predmet velikih investicija. Posebno se mora ispitati da li su poverljive informacije iz državnih institucija stizale do privilegovanih poslovnih krugova, omogućavajući im da kupuju zemljište pre nego što javnost sazna gde će biti izgrađena fabrika, put ili industrijska zona. A kada se tome pridruže nasilje pojedinaca i grupa koje su u javnosti povezivane sa vladajućom strankom, napadi na političke protivnike i novinare i izostanak pravovremene reakcije policije u pojedinim slučajevima, pred nama se otvara mnogo ozbiljnije pitanje od korupcije u užem smislu: pitanje načina na koji se politička moć pretvara u ekonomsku prednost, a institucionalna zaštita u osećaj nekažnjivosti. Zato zahtevi za popis stanja u državnim institucijama i javnim preduzećima, provera ugovora i javnih nabavki, očuvanje dokumentacije i postupanje u brojnim predmetima od javnog interesa su početna mapa pitanja na koja država duguje odgovore.
Oslobadjanje od mreže zavisnosti
Upravo na toj mapi počinje teži deo političke promene. Jer nije dovoljno preuzeti institucije, potrebno je osloboditi ih od mreža zavisnosti, koje ne čine samo stranački funkcioneri, već i poslovni i kriminalni krugovi koji su se navikli da država bude njihov najpouzdaniji partner. Zato će nova vlast morati da izdrži pritisak onih koji imaju novac, infrastrukturu, ljude i razloge da se odupru promeni.
Posebna priča su tenderi EPS-a, Telekoma, Pošte Srbije, ugovori javnih preduzeća, poslovi oko EXPO-a i Beograda na vodi, urbanističke odluke i iznenadni rast vrednosti zemljišta na lokacijama za koje se unapred znalo da će postati predmet velikih investicija
Pritisak može poprimiti različite oblike: kao upozorenje da će investicije stati, kao pokušaj izazivanja ekonomske nestabilnosti, preko medijskih i političkih kampanja, pa sve do zastrašivanja, ucena, pa i neposrednih pretnji onima koji pokušaju da prekinu ustaljene kanale privilegija. Ne možemo unapred proglasiti da će svaki pojedinac povezan sa dosadašnjom vlašću pokušati da spreči promenu, niti se bilo čija krivica može utvrđivati na osnovu političke pripadnosti. Ali ne smemo biti ni naivni: potrebno je obezbediti zaštitu dokumentacije, nezavisno postupanje tužilaštva, profesionalnu policiju, kontrolu javnih nabavki, javnost ugovora i transparentnost. Nijedna politička većina ne može sama da zameni institucije, niti se pravna država može izgraditi prečicama.
Ne smemo dozvoliti da ljudi koji su dobili mandat da promene ovu zemlju ostanu nezaštićeni pred očekivanjima društva koje je predugo čekalo. Stručnost ljudi sa Studentske liste ne sme postati njihova slabost, vera u pravdu ne sme biti zamena za političku opreznost, a njihova spremnost da menjaju Srbiju ne sme značiti da ih ostavljamo same pred onima koji bi radije srušili državu nego izgubili kontrolu nad njom. Potrebna im je podrška svih građana koji će umeti da razlikuju opravdanu kritiku od neodgovornog rušenja svega što još nije ni stiglo da bude izgrađeno. Kritika mora ostati slobodna, a ne još jedan način da se potroši energija ljudi koji su već podneli ogroman teret.
Zato je sada potrebno i nešto što nam, čini se, najteže pada: strpljenje. Ne slepa vera, ne odustajanje od pitanja, već strpljenje koje razume koliko je dug i težak put do stvarne promene. Sada, kada smo izborili priliku da se nešto promeni, najmanje što dugujemo onima kojima smo ukazali poverenje jeste da ih ne zatrpamo očekivanjem da preko noći poprave zemlju koju su drugi godinama razgrađivali. Ako od njih zatražimo čudo, starom sistemu poklanjamo njegovu najlakšu pobedu: naše razočaranje. Niko nam nije obećao gotovu državu, već priliku da je gradimo. A sada je na svima nama da tu priliku ne prokockamo, jer se država dobija ili gubi u godinama koje slede.
