„Kad sam 2021. počeo da obnavljam tek kupljenu vikendicu na Velikom ratnom ostrvu, ’Zelenilo’ je moralo da mi piše prijavu ako rekonstrukcija spada u nedozvoljene radnje“, kaže penzionerBogdan Vrljanović. Ta njegova iznenađujuća izjava dokaz je da zagovara dosledno poštovanje zakona, a posebno onih koji štite prirodno dobro izuzetnih odlika, kakvim je ovo ostrvo na ušću Save u Dunav proglašeno 2005.
Te godine JKP Gradsko zelenilo dobilo je funkciju upravljača nad 211,38 hektara područja, sa 219 vrsta ptica, od kojih je 168 strogo zaštićeno, a 33 imaju status zaštićenih divljih vrsta. Među njima se ističe orao belorepan, začudo opstao nadomak meteža zagušljivog velegrada.
U tom mozaiku rečnih, močvarnih i šumskih staništa, prisutno je 146 biljnih vrsta, od kojih je 11 zaštićeno, a barska kukuta i beli lokvanj pod strogim vidom zaštite. U okolnom akvatorijumu 79 vrsta riba čuva se statusom prirodnog ribljeg plodišta. Raznovrsnosti živog sveta doprinose divlje svinje, srndaći i zečevi, o čijoj brojnosti nadležni retko iznose podatke iz razloga koji će vam kasnije postati jasni.
Borba sa vetrenjačama
Sve navedeno Vrljanović nije znao kada je kupio trošnu kuću na desnoj obali ostrva, među pedesetak sojenica. Iz želje za što ugodnijim mestom za odmaranje, podigao je veći objekat, oivičavajući ga betonskom platformom. A tek onda saznao za postojeći režim zaštite, pa se dao u ispravljanje krive Drine, ili „borbu sa vetrenjačama”, kako sam opisuje svoju misiju.
Danas nikom ne može da promakne spisak zabrana, istaknut na velikim tablama koje je „Zelenilo“ postavilo. Ipak, korisnici parcela, bez ikakvog pravnog osnova za njihovo korišćenje, bašte pokraj svojih vikendica opasavaju električnim ogradama, stavljenim da divlje svinje ne bi rovarile po zasadima. „A mi smo samo gosti u njihovom prirodnom staništu“, istiće Vrljanović.
„Povrće i voće u bespravnim staklenicima i u voćnjacima, prskaju se štetnim hemikalijama, čime se zagađuju tlo i podzemne vode. Kopaju se kanali kako bi vikendaši čamcima tokom višeg vodostaja lakše pristizali do kuća, čime se menja ekosistem, zamućuje voda, ugrožava mrest riba i uznemirava životinjski svet. Loži se vatra na nedozvoljenim mestima, što predstavlja opasnost od požara“, nabraja naš sagovornik, počinjući od naoko manjih prestupa.
Taj, urbani tumor na plućima prestonice postepeno se širi, nauštrb autohtonih biljnih vrsta i uprkos režimu zaštite drugog stepena, koji važi za taj deo ade. I nasuprot izjavi glavnog gradskog urbaniste Marka Stojčića iz januara 2021. da će se Grad pozabaviti postojećim građevinama na Velikom ratnom ostrvu, u startu nelegalnim.
Zbog upornog nepoštovanja propisa, Vrljanović ne odustaje od pisanja prijava upravljaču ostrva, ali i MUP-u, gradskim sekretarijatima, inspekcijama, Ministarstvu zaštite životne sredine i drugim institucijama, sve do bivšeg predsednika Aleksandra Vučića. Time je ušao u otvoreni sukob sa tuženim komšijama, pa svedočimo sledećoj sceni, dok nas vodi u obilazak.
„Vidite, mnogi su napravili svoje privatne obaloutvrde, puneći buriće zemljom ko zna kakvog porekla i sadržine. Mnogi drže pse i mačke, koji dave podmladak divljih pataka, pa s proleća nema onog divnog prizora da se voda kod obale žuti od pačića“, kaže pun dirljivog sentimenta, tako različitog od ovdašnjeg poretka „divljeg Zapada“.
U tom mozaiku rečnih, močvarnih i šumskih staništa, prisutno je 146 biljnih vrsta, od kojih je 11 zaštićeno, a barska kukuta i beli lokvanj strogim vidom zaštite. U okolnom akvatorijumu 79 vrsta riba čuva se statusom prirodnog ribljeg plodišta
Videvši ga „na svom imanju“ (bez pravnog uporišta, kako rekosmo), komšije iskaču kao iz busija. Ljuti su, orni na kavgu i provokaciju na fizički obračun. Pošto se deo njihovog besa usmerava i na novinarku, ukazuje se prilika da smirimo situaciju i čujemo i njihovu stranu priče.
„Šta on hoće, kad je u kuću uložio 60.000 evra“, otkrivaju šta im je trn u oku, jer im nikako ne ide u glavu Vrljanovićeva bezuslovna pravdoljubivost. Po kom osnovu su oni ovde, pitamo ih. „Nama, koje su ovde zatekli 2005, nadležni su dozvolili da ostanemo do promene namene ostrva“, jedan od njih nesvesno ukazuje na fakat da se oko Velikog ratnog ostrva stalno vrte političke igrarije.
Tako odluka o zaštiti može biti poništena, ako se neko doseti da ovde sprovede ekonomski interes. „Za koju godinu, ovde je mogao da bude još jedan Beograd na vodi“, naš vodič poentira.
Njegove reči vraćaju nas na sve planove koje je Grad imao u vezi sa ovom adom, samo od perioda posle Drugog svetskog rata. Tada se, paralelno sa izgradnjom Novog Beograda, nameravalo da u sklopu razvoja prestonice, i ovde preduzmu građevinski zahvati u cilju formiranja sportskih i rekreativnih sadržaja, koji bi bili mostom povezani sa obalom.
Te ovo, te ono
Onda se od toga odustalo, verovatno zbog skupoće, ali i zato što je primat u tom smislu dobila Ada Ciganlija. Potom se prešlo na ideju razvoja poljoprivrede, pa je prvo zemlju obrađivao PKB, dižući ruke od tog posla nakon nekoliko uzastopnih poplava. Zatim su parcele davane u zakup individualnim proizvođačima, uz minimalnu nadoknadu, pa ni od toga nije bilo bogzna kakve koristi.
Razmatran je i potencijal ostrva za vodosnabdevanje, osamdesetih godina (kao i tridesetih) prošlog veka, što je ponovo postalo aktuelno 2021, u kontekstu priprema za izgradnju metroa i druge infrastrukture na potezu Makiša. Tada su se pobunili građani, ekološki aktivisti i deo stručne javnosti, smatrajući spornim tender JKP Beogradski vodovod i kanalizacija za izradu prethodne studije opravdanosti sa generalnim projektom izgradnje izvorišta podzemnih voda.
U međuvremenu, 2005, Grad je prepoznao potrebu da se očuvaju prirodne odlike ove ade. To, međutim, nije značilo i konačan prestanak poljoprivrede, stimulisane i ranije na razne načine.
Urbani tumor na plućima prestonice postepeno se širi, nauštrb autohtonih biljnih vrsta i uprkos režimu zaštite drugog stepena, koji važi za taj deo ade
„Kako sam čuo, Vojislav Šešelj je krajem devedesetih, kada je bio predsednik opštine Zemun, povukao ugovore o zakupu parcela, dozvolivši bivšim zakupcima da nastave besplatno da obrađuju zemlju“, napominje Vrljanović. Međutim, ovim je samo naneta šteta Velikom ratnom ostrvu, ostavljajući budućem upravljaču zaštićenog dobra teret neraščišćenih odnosa, usled kojih se komšije našeg sagovornika pozivaju na pravo da ovde ostanu (i rade šta im je volja).
I aktuelni gradonačelnik Aleksandar Šapić menjao je zamisli, od premeštanja Zoološkog vrta na ovu adu, od čega je odustao jer se setio poplava, do postavljanja pešačko-biciklističkog mosta, u kom cilju je 2025. pokrenuo proceduru izrade plana detaljne regulacije. Na to se nadovezao predsednik opštine Zemun Gavrilo Kovačević, predlažući izgradnju turističko-ugostiteljskih sadržaja, na već zaštićenom području.
I tada je bilo protivljenja, ali se pažnja javnosti ubrzo prebacila na druge afere.
Tako ispada da je jedino Vrljanoviću i dalje stalo do onih ptica, riba i drveća, zaštićenih Zakonom o zaštiti prirode i Odlukom o proglašenju zaštićenog prirodnog dobra „Veliko ratno ostrvo“, kao i propisima koji uređuju zaštitu divljači. Jer, on ne samo da ima čitav svežanj prijava upućenih na razne adrese, već je mnogo puta štrajkovao glađu ne bi li ga neko od nadležnih primio.
Taj čin krajnje rešenosti, on je preduzeo pred policijskom upravom Grada Beograda, direkcijom policije u Palati pravde, ispred Skupštine grada, Ministarstva zaštite prirodne sredine i na drugim nadležnim adresama. Skandal bi uvek bio sprečen njegovim prijemom, i mnoštvom lažnih obećanja da će se postupiti po zakonu.
Ponegde bi se odgovorni ogradili, upućujući ga na druge ustanove. U nekim slučajevima, kao što je upravo Gradsko zelenilo, posegao je za urgencijom poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja. I opet se ništa nije desilo.
I Aleksandar Šapić je menjao zamisli, od premeštanja Zoološkog vrta na ovu adu, od čega je odustao jer se setio poplava, do postavljanja pešačko-biciklističkog mosta, u kom cilju je 2025. pokrenuo proceduru izrade plana detaljne regulacije
Stoga je primer Trećeg osnovnog tužilaštva u Beogradu vrlo zanimljiv: tamo je dospela njegova krivična prijava, upućena posebnom odeljenju MUP-a za krivična dela počinjena na zaštićenim područjima, pa je ono samo reagovalo. U predmetu KTR 3941/24, tužilac Aleksandar Milić naložio je da se u sklopu predistražnih radnji „pronađu lica koja su postavila kokošinjce i svinjce na Velikom ratnom ostrvu, privlačeći hranom pacove“, na šta se Vrljarevićeva prijava i odnosila.
Međutim, sve inspekcijske službe koje je tužilac pozvao na odgovornost, simultano su odgovorile da nisu u mogućnosti da provere njegove navode „jer nema kopnenog puta“ do ovog ostrva. „Kao da se leti ne postavlja ponton, i kao da upravljač nema sopstveni katamaran kojim se prevoze zaposleni, ali i gosti“, naš sagovornik ponavlja ono na šta je već upozorio novog tužioca, zaduženog za ovaj slučaj.
Sitne pobede
U nekim bitkama ipak je odneo pobedu, pa je jedan staklenik uklonjen po njegovoj prijavi, i podneta nekolicina prekršajnih naloga za kopanje kanala, protiv više osoba. „To govori da dvoipogodišnja borba konačno urađa plodom, što mi daje podstrek da se pravnim sredstvima i dalje borim za očuvanje prirode“, kaže naš vodič kroz tajne Velikog ratnog ostrva.
Ponešto i ne može da obelodani, jer nema čvrstih dokaza, iako je „svojim očima“ video fotografiju na mobilnom svog, sada preminulog, suseda. „On me je pozvao na noćni lov na divlje svinje, na šta sam se začudio rekavši mu da se prasak iz puške čuje desetinama kilometara daleko. Na to mi je odgovorio da sam naivan, pokazujući mi sliku lovačkog trofeja, ubijenog strelom. I još mi je objasnio da se svinja gađa ispod rebara, da joj se probuše pluća kako ne bi, ranjena, daleko pobegla“, kaže zgroženo.
Pogledima čuvara zaštićenog dobra promiču i zabranjene mreže za ribolov, koje se nižu duž obale i pokoje motorno vozilo uprkos ograničenom režimu saobraćaja. Izmiče im i istovarivanje građevinskog šuta i drugog otpada – pravo u Dunav
Dobro, noću nema lugara Zelenila, iako je i ovo nedopustivo, ali šta oni rade tokom radnog dana, koji oportuno završavaju u 15 časova? To nismo uspeli da saznamo, jer uprava nije odgovorila na naša pisana pitanja, dok nam radnici nisu dozvolili ulazak u svoje sedište na samom ostrvu, „jer se nismo najavili direkciji“.
Zato se oslanjamo na miris pasulja (ili lovačkog gulaša) koji dopire iz njihovog objekta, privlačeći specijalne goste izvan čuvarske službe, pa zaključujemo da se ovde često priređuju gozbe. Možda iz takvih nekih razloga lugari nisu stigli da zakopaju leševe divljih svinja tokom relativno nedavne svinjske kuge, već su pustili da se virus širi nesmetano, kako zapaža Vrljanović.
Pogledima čuvara zaštićenog dobra promiču i zabranjene mreže za ribolov, koje se nižu duž obale. Promiče im i pokoje motorno vozilo, parkirano pored vikendica, uprkos ograničenom režimu saobraćaja. Izmiče im i istovarivanje građevinskog šuta i drugog otpada – pravo u Dunav.
„Čuvare pontonskog mosta, koji se u julu i avgustu postavlja od Zemuna do Lida, lako je potkupiti, pa se ovim putem prenosi građevinski materijal. Po istom principu sitnog mita, traktorima Zelenila prevoze se gabaritni delovi konstrukcija, poput panel ploča, do vikendica“, svedoči insajder Radara, iz ličnog iskustva.
I sve to uprkos tvrdnjama Dušana Tojagića, v. d. generalnog direktora Zelenila, da od 2023, otkad je on na funkciji, nove gradnje nije bilo.
Licemerna posvećenost orlu belorepanu
Prećutni pakt između upravljača i korisnika parcela, „ozvaničen“ je belim zastavicama Društva ljubitelja Velikog ratnog ostrva, na većini sojenica. Orao belorepan, prikazan na tom znamenju, simbol je privrženosti ostrvljana prirodi – toliko da je jedan od njih podigao još jednu vikendicu u prvoj zoni zaštite, svega stotinak metara od gnezda ove strogo zaštićene ptice.
S druge strane, Vrljanović sadi hrastove lužnjake u svom dvorištu, iz fonda Šumarskog fakulteta odakle se snabdeva i Zelenilo. Koje je poseklo sva drveta na tom istom potezu, ne bi li napravilo prilaz do svog pontona, sada izmeštenog zbog njegove naravi, nezgodne za sve koji se o zakon ogreše, kako sluti naš sagovornik.
Što se tiče kuće od 60.000 evra, nju je već ponudio Skupštini grada Beograda, koja je proglasila ostrvo za zaštićeno prirodno dobro.
„Umesto da troše novac na izgradnju predviđenog vizitorskog centra, mogli bi da te pare daju u humanitarne svrhe, a ovde organizuju prijem turista, ali i predavanja za studente Šumarskog, Biološkog i drugih fakulteta. Samo treba da odrede primaoca, a ja ću sve overiti kod notara“, odlučan je ovaj penzioner.
Njegovim komšijama ostaje samo da kukaju, jer on neće zaćutati i prestati da podnosi prijave protiv pobrojanih i drugih nezakonitosti, kako svečano zaključuje taj Don Kihot našeg vremena i našeg podneblja. Prazan hod vetrenjača protiv kojih se bori, neće uticati na njegovu istrajnost, on obećava.
