Veći deo građana ocenjuje da policija radi pod kriminalnim i političkim uticajem, da su rukovodioci u policiji najkorumpiraniji i da se veći broj policajaca zapošljava preko političkih veza nego putem konkursa. Oni ne opravdavaju nošenje fantomki i prikrivanje identifikacionih oznaka na javnim skupovima, kao ni upotrebu zvučnog topa ili gumenih metaka prema demonstrantima.
Promene koje žele znače da bi policija trebalo da bude profesionalna i transparentna, a ne represivna i sveprisutna. Takođe, tri četvrtine građana smatra da bi trebalo ukloniti šatorsko naselje između Predsedništva i Narodne skupštine, takozvani Ćacilend.
Istraživanje javnog mnjenja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, koje je realizovala agencija Smart Plus na slučajnom i reprezentativnom nacionalnom uzorku, pokazalo je da je građanima jasno u kakvoj zemlji žive i kako bi želeli da ona izgleda sutradan.
Političari na vlasti zloupotrebljavaju pozicije radi ličnih interesa
Ipak, polarizacija nije izostala − polovina ispitanih smatra da se Srbija kreće u pogrešnom pravcu (504 od 1.000 ispitanih ili 50,4 odsto) dok ih nešto manje ili 44,1 odsto smatra da se kreće u dobrom pravcu.
Građani su najzadovoljniji sopstvenom ekonomskom, a najmanje političkom situacijom u Srbiji i većina smatra da političari na vlasti zloupotrebljavaju svoju poziciju radi ličnih interesa. Takvih je čak 63 odsto.
Više od polovine ispitanih smatra da se Srbija kreće u pogrešnom pravcu, dok ih 44,1 odsto misli da se kreće u dobrom pravcu. Pritom su najzadovoljniji sopstvenom ekonomskom, a najmanje političkom situacijom u Srbiji
Polarizacija je vidljiva i po pitanjima koja se tiču bezbednosti svih građana. Na pitanje da li misle da je na javnom skupu 15. marta 2025. upotrebljeno zvučno oružje, takozvani zvučni top, 47,2 odsto je odgovorilo sa „da“, 36,8 procenata sa „ne“, a 16 odsto ih nije znalo ili je odbilo da odgovori.
S obzirom na to da je istraživanje rađeno u maju, možda bi se njihovi odgovori promenili nakon što je Više javno tužilaštvo u Beogradu započelo istragu o navodnoj simulaciji događaja izazvanih upotrebom zvučnog topa. Ipak, to što će neki građani biti zastrašeni ili ućutkani, ne znači da će vlast dokazati da upotrebe zvučnog topa nije bilo, a da će oni koji se bore za pravdu od nje odustati.
Neodgovornost i korumpiranost državnih organa glavni uzročnici društvenih nemira
Kada se vratimo na to kako su aktuelni društveni nemiri počeli, vidljivo je da većina građana za to krivi neodgovornost i korumpiranost državnih organa. Naime, građani kao glavni uzrok pada nadstrešnice u Novom Sadu vide propust struke (57,6 odsto), a potom i političku korupciju (47,2 odsto). Znatno manje tragediju na Železničkoj stanici smatra diverzijom ili sabotažom, tj. namernim rušenjem (17,9 procenata), dok svaki deseti ispitanik nema mišljenje ili ne može da proceni uzrok pada nadstrešnice. Na ovo i neka slična pitanja ispitanici su mogli da označe više opcija tako da je zbir njihovih odgovora u tim slučajevima veći od 100 procenata.
Čak i kada bismo želeli da ostavimo po strani političke razlike, čini se da je to nemoguće, jer je bezbednost postala izrazito politička kategorija. Građani koji se osećaju bezbedno su istovremeno oni koji podržavaju vlast. I obrnuto, protivnici aktuelne vlasti se osećaju nebezbedno, i to nezavisno od toga da li se nalaze na javnom skupu (bili to protesti ili na primer sportski i kulturni događaji), na izborima, u javnim ustanovama ili na svom radnom mestu.
S obzirom na to čemu smo svedočili od početka studentskog protesta, ali i godinama unazad, ovakva percepcija sopstvene bezbednosti nije neobična. Protivnici režima su istraživani i pravno gonjeni od bezbednosnih i pravosudnih institucija, od čega su se mnogi postupci pokazali neopravdanim. Oni su i mučki prebijani na ulicama ili nešto diskretnijim mestima − od strane državnih organa, ali i od strane nasilnika, huligana i kriminalaca za koje se sumnja da su u vezi sa vlašću. Takva iskustva čine gotovo zanemarivim svakodnevno, nekontrolisano verbalno nasilje, vređanje i proganjanje pobunjenih građana, koje dolazi od nosilaca vlasti i medija koji ih podržavaju.
Bezbednost je postala izrazito politička kategorija. Bezbedno se osećaju oni koji podržavaju vlast. Njeni protivnici osećaju se nebezbedno i na javnim skupovima, na izborima, u javnim ustanovama i na svojim radnim mestima
U takvoj situaciji, građani prepoznaju da ne postoje institucije koje mogu da ih zaštite. U odgovorima ističu da je nasilje postalo deo svakodnevnog govora, a kao glavne uzroke nasilja u društvu navode urušen sistem vrednosti (34,2 odsto), siromaštvo i lošu ekonomsku situaciju (18,8 odsto), kao i institucije koje ne rade svoj posao (17,4 procenata). Te institucije su policija, tužilaštvo i sudstvo.
Prevladava uverenje da policija više štiti kriminalce nego građane i njihovu imovinu
Koliko je loša slika o policiji zapravo govori to što ispitanici češće smatraju da policija štiti kriminalce (45,6 odsto) i političare koji zloupotrebljavaju državne resurse (44,6 procenata), a nešto manje finansijske moćnike (39,4 odsto) nego one koje bi trebalo da štiti − građane i njihovu imovinu (41,1 odsto).
Oni prepoznaju da su rukovodioci u policiji korumpiraniji (39,4 odsto) od običnih policajaca (20,8 procenata) i službenika MUP-a (16,1 odsto). Za uzroke korupcije u policiji najčešće smatraju izostanak rizika od sankcija, zato što drugi policajci rade isto, i zato što ih sami šefovi podstiču, dok nešto ređe smatraju da su to neodgovarajuće plate.
Takođe, građani smatraju da se u policiji češće zapošljava preko političkih veza nego putem konkursa, a zatim zapošljavanje putem rodbinskih veza ili podmićivanjem. Usled takve percepcije o stanju u institucijama, ne može se očekivati da će se građani oslanjati na policiju i pravosuđe − bile to žrtve nasilja u porodici, diskriminisane manjine ili studenti prebijeni tokom svoje kampanje.
Nasilje je postalo deo svakodnevnog govora, a kao njegove uzroke građani najčešće navode urušen sistem vrednosti, siromaštvo i lošu ekonomsku situaciju i da institucije, a pre svih policija, tužilaštvo i sudstvo ne rade svoj posao
Ono što se iz istraživanja jasno vidi jeste to da većina ne odobrava postupanje policije kakvo smo mogli da vidimo na ulicama proteklih godina, a naročito od početka studentskog protesta. Oko 70 odsto ispitanih ne odobrava nošenje „fantomki“ niti prikrivanje identifikacionih oznaka na uniformi ili dodatnoj opremi. Takođe, čak oko 80 odsto ispitanih ne odobrava korišćenje zvučnog topa i gumenih metaka, čak ni prema nasilnim demonstrantima.
Kada bismo živeli u zemlji gde vlast obraća pažnju na to šta kažu građani, rezultati istraživanja bi takvoj vlasti pokazali da su indikatori napretka vladavina prava i socijalna pravda, a ne bruto domaći proizvod i kilometri auto-puteva.
Mladi kao nosioci društvenih promena
Što se tiče policije u takvoj, imaginarnoj Srbiji, čini se da veći broj građana prepoznaje potrebu za strukturnim i sistemskim promenama radi depolitizacije, dekriminalizacije i profesionalizma. Na primer, oko tri četvrtine smatra da su za poboljšanje stanja u policiji potrebni sprečavanje kriminalnog i političkog uticaja, borba protiv korupcije, kvalitetnije obrazovanje i obuka kadrova, kao i povećanje kontrole rada i transparentnosti policije. U odnosu na ovakve reforme, građani nešto ređe, njih oko polovina smatra da je policiji potrebno jačanje represivnih kapaciteta poput bolje opreme, povećanja ovlašćenja i broja policajaca, ili poboljšanja statusa policajaca povećanjem njihovih plata.
Građani veruju da su rukovodioci u policiji korumpiraniji od običnih policajaca i službenika MUP-a, a za uzroke korupcije najčešće smatraju izostanak rizika od sankcija, zato što drugi policajci rade isto, i zato što ih sami šefovi podstiču
Iako su građani saglasni po mnogim pitanjima, u istraživanju su se istakle pojedine sociodemografske razlike. Na primer, najstariji ispitanici, od 65 i više godina, ističu se kao oni koji se osećaju najbezbednije i najzadovoljnije radom državnih organa. S druge strane, sve mlađe kategorije nešto kritičnije sagledavaju stanje, a oni najmlađi, od 18 do 24 godina starosti, osećaju se najmanje bezbedno i najmanje su zadovoljni radom institucija.
Rezultati su očekivani s obzirom na to da su upravo mladi nosioci pokreta i mogućih društvenih promena. U trenucima kada se na njih sručio čitav bezbednosni aparat i dobar deo pravosuđa, kada se u najvećem delu medija nemilosrdno vređaju i prave „državnim neprijateljima“, kada se, nemogućnošću da završe fakultete koje su upisali, ili smenjivanjem neposlušnih nastavnika, ukidaju prava na obrazovanje, rad ili slobodu izražavanja − u ovim trenucima ostaje pitanje za (naj)starije i za sve druge kojima se čini da ih ova situacija nimalo ne pogađa − da li su, i čime, to zaslužili?
