U rano jutro nebo nad Južno kineskim morem je još uvek bledo i pospano. Zato su tek probuđeni ljudi u potpunom šoku kada se horizont zatrese. Prvo su čuli metalni zvuk koji je rasparao gusti vlažni vazduh.
Iz magle su kao u nekom pozorištu senki isplivale crne siluete. Oni koji su brojali, izbrojali su četrnaest elisa helikoptera tipa Huey. Leteli su u formaciji „V“, jako nisko iznad vode i podizali zid morske pene.
Pukovnik Bil Kilgor (Robert Dival) u svom komandnom helikopteru je pritisnuo dugme. Iz velikih zvučnika, obešenih na skije helikoptera začuli su se probuđeni gudači. Vagnerova opera Kas Valkira bila je saundtrek, uvertira za oružje koje su mladići sa šlemovima stezali u rukama. Helikopteri su se primicali obali.
Selo iz vazduha je izgledalo potpuno idilično. Deca u belim uniformama su ulazila u školu, ribari su izvlačili mreže, a onda su svi iznenada čuli dramatičnu muziku koja ih je upozorila. Helikopteri su se podigli, mitraljezi M60 su pratili ritam opere.
Ako kao studenti FDU, zbog organizovanog SNS nasilja ispred Fakulteta, proglasiš blokadu nastave koja će se postati model organizovanog studentskog protesta u celoj zemlji, sigurno će ti prilepiti policijski kompleks ispred nosa. Ogradu i sigurnosne kamere
Prva raketa je napustila lansirnu rampu uz suv prasak, i samo trenutak kasnije krov škole od palminog lišća postao je velika narandžasta pečurka.
Kao da su tog jutra svi ljudi u vijetnamskom selu sanjali da im se nebo srušilo na glavu uz zvuke Vagnerove opere.
Vatra, pesak i dim bili su koreografija te smrtonosne arije. Kada se poslednji helikopter vratio u bazu, pukovnik Kilgor je ponovo pritisnuo dugme kasetofona i prekinuo zvuke Vagnera. Jedino što je ostalo nakon te predstave bio je napalm u nozdrvama.
Nešto kasnije kada se iskrcao na plažu, pukovnik Kilgor prišao je kapetanu Vilardu (Martin Šin) i rekao mu mirnim glasom:
„Volim miris napalma. Miriše na… pobedu.“
Nedaleko od njih gorela je šuma.
***
Zašto kažeš helikopter a misliš na Kopolinu Apokalipsu danas (Apocalypse Now, 1979)?
Ovo je jedna od scena iz fantastičnog filma koju studenti Fakulteta dramskih umetnosti najčešće analiziraju. Posebna pažnja u analizi scene posvećuje se dizajnu zvuka. Može se reći da je pojam „dizajn zvuka“ nastao nakon ovog filma. Za to zasluge nosi genijalni umetnik zvučnih slika Volter Marš. Prvi put u istoriji filma zvuk helikoptera se „kretao“ oko gledališta. Publika je imala utisak da su im letelice zaista iznad glava. Nastanak Dolby stereo sistema direktno je vezan za ovu scenu.
***
Scena iz Apokalipse koja već skoro pola veka služi kao nastavna jedinica za studente filma na FDU, mogla bi uskoro postati stvarnost u neposrednom komšiluku Fakulteta. Bizaran plan za izgradnju policijskog kompleksa u novobeogradskom bloku 39 predviđa izgradnju militarne „tvrđave“ od neverovatnih 180 hiljada kvadrata na 15 hektara površine. U ovom policijskom gnezdu prilepljenom za FDU radilo bi 4.600 ljudi. Zgrade bi bile visoke preko 50 metara, opasane ogradom od dva metra i sigurnosnim kamerama. Veliki helidrom sa koga bi poletali i na koji bi sletali helikopteri pružao bi prizore kao iz Kopolinog filma.
Ko bi puštao Vagnera?
Fakultet dramskih umetnosti bi se stopio sa ambijentom kasarne, nadzornim kamerama. Nastava i vežbe bi postale nemoguće. Blizu 5.000 zaposlenih policijskih službenika bi svojim vozilima potpuno zauzeli čitav prostor i učinili život i rad studenata nemogućom misijom. Akademski umetnički život FDU dobio bi bučnog bahatog komšiju koji živi potpuno drugačijim stilom. Sve dok se studentima i profesorima ne bi smučio takav život. Da li je ideja da FDU spakuje kofere i pobegne glavom bez obzira iz bloka 39?
Ima mnogo simbolike u činjenici da vlast ovaj prostor koji koji je šezdesetih godina bio planiran za umetnost i nauku sada želi da zauzme policijskim kompleksom. To je slika i prilika države u kojoj živimo, u kojoj su obrazovanje, kultura, nauka i umetnost nevidljive stavke u budžetu, a aparati sile koji služe opstanku na vlasti imaju visok prioritet u odnosu na sve ostalo.
Akademski umetnički život FDU dobio bi bučnog bahatog komšiju koji živi potpuno drugačijim stilom. Sve dok se studentima i profesorima ne bi smučio takav život. Da li je ideja da FDU spakuje kofere i pobegne glavom bez obzira iz bloka 39
Kada je 1975. godine useljen, FDU je trebalo da bude prva od planiranih zgrada velikog kampusa Univerziteta umetnosti na konkursu koje još 1963. godine raspisalo Ministarstvo prosvete Republike Srbije. U planovima je pisalo da „pored ove zgrade, treba izgraditi i niz objekata namenjenih Akademiji za primenjene umetnosti, Muzičkoj akademiji i Akademiji likovnih umetnosti… Svaka od ovih akademija je zamišljena kao podužna, rastuća struktura, formirana adicijom funkcionalnih celina u traktove, povezane koridorima – zatvorenim i otvorenim – koji umrežavaju i povezuju u funkcionalnu celinu najpre svaku zgradu ponaosob, a onda i akademije međusobno u jedinstvenu urbanu i funkcionalnu formu. Zasebno su oblikovani auditorijumi kao tačkasti prostorni akcenti unutar urbane strukture, namenjeni izvođenju odgovarajućih umetnosti: drama, film, muzika i balet.“
Nažalost, novca je bilo samo za zgradu FDU. Narednih pola veka uvek je nešto bilo preče od umetnosti. Ostala je livada na kojoj je u jednom trenutku svog velikog ministarskog entuzijazma 2010. Božidar Đelić želeo da izgradi Centar za promociju nauke, „mesto sinergije nauke i umetnosti“. Od sinergije su ostali samo pobodeni kočići gde se Đelić uz prisustvo medija „zapljunuo“. Kočiće je je vetar vremenom rasuo po ledini.
Bizaran plan za izgradnju policijskog kompleksa u novobeogradskom bloku 39 predviđa izgradnju militarne „tvrđave“ od neverovatnih 180 hiljada kvadrata na 15 hektara površine. U ovom policijskom gnezdu prilepljenom za FDU radilo bi 4600 ljudi
Kako bi bilo divno da se plan o umetničkom kampusu iz 1964. realizovao? Studenti umetničkih akademija koji, i ovako rastureni, sarađuju na brojnim zajedničkim filmskim i pozorišnim projektima, imali bi zajednički ambijent u kome bi lakše nastajale kreativne ideje i životna prijateljstva.
***
Zborovi građana okolnih novobeogradskih blokova i Plenum studenata FDU podneli su više od 400 pojedinačnih primedbi. Protiv heliodroma u naselju. Protiv bezbednosnih rizika koje nosi policijska „tvrđava“ nedaleko od škola i vrtića. Protiv gubitka dragocenog zelenila. Ljudi koji ovde žive doživljavaju FDU kao tvrđavu druge vrste, „tvrđavu slobode i otpora“ pa je građanima solidarnost sa profesorima i studentima bila ključni motiv za podnošenje primedbi.
Zborovi građana okolnih novobeogradskih blokova i Plenum studenata FDU podneli su više od 400 pojedinačnih primedbi. Protiv heliodroma u naselju. Protiv bezbednosnih rizika koje nosi policijska „tvrđava“ nedaleko od škola i vrtića
Marko Stojčić, čelnik ekipe „gradskog urbanističkog haosa“, jedva je dočekao stotine primedbi građana i studenata. Mnogo je to ljudi i primedbi, a naša sala je mala. Proglasićemo javnu raspravu elektronskom. Elegantno ćemo izbeći direktno suočavanje sa gnevom građana.
***
U osam sati ujutro, 17. marta, poput zaverenika, Komisija za planove Skupštine grada Beograda otpočinje zoom zbrzavanje Javne rasprave. Mogli su da je započnu i u zoru kako bi se što manje ljudi uključilo.
Prisustvujem sednici buljeći u telefon. Komisija je kadrirana u širokom totalu. Iz poslednjeg reda sale. Članovima se namerno ne razaznaju lica. Ovi poslušnici režima, na čelu sa Stojčićem sigurno su i sami svesni da udaraju još jednu recku u svom profesionalnom nepočinstvu i da su odavno postali kandidati za „beogradski urbanistički Nirnberg“ kada jednom bude svrgnuta mafijaška vlast. Monotonim glasom čoveka koji se nije sasvim razbudio, Stojčić redom odbija primedbe građana kao „neosnovane“ i „van nadležnosti plana“. Krunski argument kojim zakucava građane je „da je Vlada Srbije ovaj projekat proglasila objektom od posebnog značaja, što daje pravni osnov za promenu namene zemljišta iz obrazovne u policijsku“.
Kada je 1975. godine useljen, FDU je trebalo da bude prva od planiranih zgrada velikog kampusa Univerziteta umetnosti U planovima je pisalo da: „pored ove zgrade, treba izgraditi i niz objekata namenjenih Akademiji za primenjene umetnosti, Muzičkoj akademiji i Akademiji likovnih umetnosti…“
Uključuje se par studenata i profesora FDU, nekoliko komšija iz blokova, govore argumentovano i emotivno, ali bot Stojčić sve to uspe da zbrza za sat vremena i isključi dugme zoom-a pre nego što su svi prijavljeni dobili reč.
Vlast koja izvrgne ruglu i pretvori u farsu, čak i simbolično demokratsko pravo građana, osuđena je na propast.
***
Okupirana država više nije metafora kojom opisujemo krah institucija i uvođenje otvorene diktature u Srbiji. Ovako transparentni planovi okupacije obrazovnih institucija direktna su odmazda za svaki bunt i svako osvajanje slobode.
Sama osveta, pa ni „ministarstva osvete“ koje formiraju nisu im dovoljni. Potrebno je svaku odmazdu začiniti elementom sadizma koji je osnovna karakterna osobina vrhovnog vođe.
Ako, kao Marko Kričak, u garaži pretiš studentkinji da ćeš je silovati, i to izazove ogroman gnev javnosti, sigurno ćeš napredovati i postati načelnik UKP.
Ako, kao Danka Nešović, u v. d. statusu direktorke Pete beogradske gimnazije, gotovo uništiš školu i daš otkaz gomili „neposlušnih“ nastavnika, sigurno ćeš napredovati i postati zamenik ministra prosvete.
Ako kao studenti FDU, zbog organizovanog SNS nasilja ispred Fakulteta, proglasiš blokadu nastave koja će se postati model organizovanog studentskog protesta u celoj zemlji, sigurno će ti prilepiti policijski kompleks ispred nosa. Ogradu i sigurnosne kamere.
Helikoptere i miris napalma ako zatreba.
No pasaran!
