U novoj epizodi Radar Foruma, poslednjoj u kojoj je domaćin Ognjen Radonjić, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gostovao je Dragan Simović koji je postao jedno od najprepoznatljivijih lica otpora srpskog sela. Poljoprivrednik i ekološki aktivista iz Srednje Dobrinje kod Požege, bio je među prvima koji su podigli glas protiv istraživanja litijuma, ali i jedan od onih koji su prosipali mleko u znak protesta zbog ponižavajućih otkupnih cena.
Njegova borba spaja dve priče, opisuje Radonjić, koje vlast uporno pokušava da razdvoji – odbranu zemlje od štetnog rudarenja i opstanak poljoprivrede u državi koja se sela odriče jer, kako kaže, „rudarenje i poljoprivreda ne idu jedno s drugim“.
„Ja sam još na prvom protestu u Dobrinji, u aprilu 2021. godine, rekao da ova zemlja ima rudare u koje odavno ne ulaže, a to je srpska poljoprivreda. To je naše zlato“, ističe Simović na početku razgovora.
„Bolje svoj na svome nego u tuđini“
Dragan Simović je na svom imanju sedma generacija. Kako kaže, preci su mu došli iz Crne Gore, a porodica se oduvek bavila isključivo zemljom. Istorija njegove familije najbolje oslikava koliko je srpsko selo krvarilo za državu.
„Iz moje kuće je trojica ljudi otišlo u Prvi svetski rat, dvojica su se vratila živa – jedan kao ratni vojni invalid. Iz cele familije Simovića otišlo je njih 11. Trojica su se vratila živa i zdrava, a ostali su izginuli.“
U Srednjoj Dobrinji se i dalje poštuju stari običaji, poput zajedničke seče badnjaka, ali se demografska slika sela drastično promenila. Danas tamo živi jedva 270 stanovnika u oko 110 kuća. Dragan pamti vreme kada je u selu bilo bar 150 ljudi više, a dvadesetak domaćinstava je u međuvremenu potpuno ugašeno. Broj đaka u školi najbolje pokazuje današnje stanje. „U moje vreme i vreme moga oca škola je bila puna. Danas u vrtiću imamo 54 dece, ali već od prvog do četvrtog razreda taj broj pada na 46, a od petog do osmog ih je duplo manje nego u moje vreme. U vreme mog oca sa je u školi bilo oko 500 đaka. Narod odlazi.“
Ja sam još na prvom protestu u Dobrinji, u aprilu 2021. godine, rekao da ova zemlja ima rudare u koje odavno ne ulaže, a to je srpska poljoprivreda. To je naše zlato
Iako je upisao veterinu, a kasnije završio za mehaničara i stigao do završne godine mašinstva u Čačku, Dragan se rano vratio na selo. Smrt oca ga je primorala da preuzme gazdinstvo.
„Ostalo mi je pet ispita i diplomski na mašinstvu. To je moja sramota, ali nisam video sebe u firmi za nekom mašinom. Vratio sam se kući. Majka i baba su govorile: ‘Idi, dete, za lakšim životom’. One su radile u Francuskoj, znale su kako je to, zvali su me ujaci u Austriju, stric u Nemačku… Ali ja nisam želeo. Odrekao sam se možda nekih lakših stvari, jer je teško na selu raditi, ali sam želeo da budem svoj na svome i da održim ono što su mi moji ostavili.“
U srcu Simovićevog domaćinstva nalazi se stočarstvo, a radni dan na selu ne poznaje fiksno radno vreme, već se prilagođava prirodi i životinjama. Kako sam kaže, zimi dan počinje oko sedam-osam ujutru, dok leti prve obaveze kreću već u četiri sata i traju do iza ponoći. Njegovo gazdinstvo obrađuje i oko 15 hektara oranica, uz pašnjake, gde uzgaja kukuruz, pšenicu, ječam, zob i detelinu – sve što je neophodno za ishranu stoke, uz jedan deo krompira.
Seljak ili seljačina: Kako smo izgubili poštovanje
Domaćin Radar Foruma otvara i pitanje statusa poljoprivrednika u srpskom društvu, primećujući da reč „seljak“ danas ima dvojako značenje – od onoga koji hrani zemlju do one pogrdne aluzije. Simović tu uzroke vidi u istorijskim i ideološkim promenama koje su zahvatile srpsko društvo nakon Drugog svetskog rata.
„U ono vreme, pre Tita, seljak je bio poštovan i u gradu i u selu. Kasnije je došao komunizam koji je obećao radnicima fabrike, a seljacima zemlju, da bi onda tim istim seljacima oduzimao zemlju i odvodio ih u fabrike. Tada se smislilo da ‘seljačina’ bude nešto pogrdno“, smatra Simović.
Meni poslednjih pet godina postaje sve gore. Moja sestra i ja smo se iškolovali sa pet krava muzara. Ja sad držim devet, poboljšao sam i mlečnost i kvalitet grla, u svemu sam napredovao, samo sam u finansijskom stanju nazadovao
Sa sličnim predrasudama, podseća Radonjić, se ljudi sa sela susreću čim kroče u gradsku sredinu. Njegov gost se priseća svojih srednjoškolskih dana u Požegi, kada je prvi put osetio tu vrstu potcenjivanja.
„Deca sa sela su za te, kako smo ih mi zvali, gradske mangupčiće bila manje vredna. Mislili su da su važniji i privilegovaniji. Bilo je onih dobacivanja: ‘Skloni se, ljakse’. Ja im kažem: ‘Ja jesam seljak, ali što da ti se pomerim? Pomeri me ti.’ I onda, kad smo imali prvi fizički obračun, tada je nastalo poštovanje. Deca sa sela rade svaki dan, njima teretana ne treba. Možda mi izgledamo i malešni, ali sa snagom seljaka ne treba se igrati.“
Na pitanje ko ima interes da seljaka drži u podređenom položaju, Simović prst upire u političare, ali pravi i bitnu razliku unutar same seoske zajednice – između seljaka i onog slobodnog seljaka.
„Svima je u interesu da seljaka drže pod šapom, a pre svega političarima. Videli ste na ovim protestima da je svaki slobodan seljak ustao da jasno i glasno iznese svoj stav. A razlika je u tome što postoje ljudi koji žive na selu, a hteli su da za kratko vreme dostignu mnogo, pa su se uvalili u kredite. U ono vreme kad su ih uzimali, to je bilo isplativo.“
Da bi ilustrovao koliko je položaj poljoprivrednika danas ponižavajući, Simović navodi proste, ali surove brojke koje pokazuju potpunu ekonomsku nelogičnost trenutnog stanja.
„Samo ću vam reći da je 2004. godine cena mleka bila 32 dinara, a cena nafte 36 dinara. A sada je otkupna cena mleka od 25 do 40 dinara, dok je cena goriva 208 dinara. To je samo jedan paritet, da ne pričam o svim ostalima.“
On ističe paradoks savremenog srpskog sela, trenutak kada je situacija za poljoprivrednike postala neodrživa – iako rade više i kvalitetnije nego ranije, finansijski stalno tonu.
„Meni poslednjih pet godina postaje sve gore. Moja sestra i ja smo se iškolovali sa pet krava muzara. Ja sad držim devet, poboljšao sam i mlečnost i kvalitet grla, u svemu sam napredovao, samo sam u finansijskom stanju nazadovao. E, to je problem kod mnogih.“
Zbog BIA je sve ovo i prslo. Ministar poljoprivrede kaže pre neki dan da se sir uvozi na crno, da se švercuje. Pa šta rade ti ljudi koje mi plaćamo? Je l’ moguće da u 21. veku neko švercuje sir, a da oni to ne mogu da kontrolišu? To je priča za malu decu. Ali ima ona izreka ‘Ne daj Bože da se Srbi slože’, jer oni sad nas pokušavaju da zavade, ali onog trenutka kada ljudi shvate da je snaga i sloboda u njima, i kad se slože, mnogi će odgovarati
Simović naglašava da je jedan deo seljaka ucenjen, a prst upire direktno u bezbednosne službe koje, prema njegovim rečima, kontrolišu procese na terenu.
„Zbog BIA je sve ovo i prslo. Ministar poljoprivrede kaže pre neki dan da se sir uvozi na crno, da se švercuje. Pa šta rade ti ljudi koje mi plaćamo? Je l’ moguće da u 21. veku neko švercuje sir, a da oni to ne mogu da kontrolišu? To je priča za malu decu. Ne mogu da shvatim srpskog seljaka da dozvoli da neko ko ima platu 300-400 hiljada dinara, čistu platu bez rashoda, ucenjuje seljaka koji jedva preživljava mesec. Ali ima ona izreka ‘Ne daj Bože da se Srbi slože’, jer oni sad nas pokušavaju da zavade, ali onog trenutka kada ljudi shvate da je snaga i sloboda u njima, i kad se slože, a ja se nadam da će to biti skoro, mnogi će odgovarati.“
Na gubitku i seljaci i građani
Sagovornici se u nastavku fokusiraju na apsurdnu matematiku proizvodnje mleka u Srbiji. Radonjić otvara pitanje puta koji jedna litra pređe od štale do police, pokušavajući da odgonetne gde nestaje razlika u ceni, s obzirom na to da su subvencije očigledno nedovoljne za opstanak.
„Moje lično mišljenje je da je neko pametan izračunao da proizvodna cena mleka košta 85 dinara. To je cifra u koju je uračunato da moja supruga i ja, ili radnik na većem imanju, imamo minimalnu platu, i da se pokriju troškovi ishrane stoke i veterinarske usluge“, objašnjava Simović.
Dalje ukazuje i na nelogičnost koja najviše pogađa i seljake i građane – dok je otkupna cena mleka drastično pala, cena u prodavnicama je ostala ista ili je čak porasla. „Od 2023. godine, kada mi je otkupna cena izlazila na 65 dinara, ona je pala na 38 dinara. Ako je nama pojeftinila cena mleka, zašto to isto mleko nije pojeftinilo u prodavnici vama kao potrošačima? Da se to desilo, ja bih razumeo, ali nije.“
Država, kako kaže, omogućava bogaćenje pojedinaca umesto da zaštiti sopstvenu poljoprivredu, a neko na šteti seljaka ostvaruje ogroman profit. „Da imamo državu, kao što je nemamo, to bi se znalo. Oni sve to znaju, ali ova grupa funkcioniše samo za svoj džep.”
Od 2023. godine, kada mi je otkupna cena izlazila na 65 dinara, ona je pala na 38 dinara. Ako je nama pojeftinila cena mleka, zašto to isto mleko nije pojeftinilo u prodavnici vama kao potrošačima?
Npvi apsurd objašnjava kroz primer direktnog dogovora države i mlekara koji je seljaka ostavio na još većem gubitku nego pre „pomoći“.
„Sećam se pregovora sa tadašnjom ministarkom Jelenom Tanasković. Prihvatili su da podignu premiju za mleko sa 7 na 19 dinara, a subvencije po grlu sa 25 na 40 hiljada. Međutim, odmah nakon toga država je imala sastanak sa mlekarama. Rezultat? Mlekare su nam posle mesec i po dana skinule pet dinara od cene, pa posle još pet, pa još pet… Praktično, država je podigla premiju za 12 dinara, a mlekare su nam uzele 15. Taj novac je završio u nečijem džepu, ali kod seljaka nije“, precizira Simović.
Šta pijemo – mleko ili „obojenu vodu“?
Gost Radar Foruma upozorava i na drastičan pad kvaliteta mleka koje završava na policama, praveći razliku između onoga što izlazi iz štale i onoga što građani plaćaju u tetrapaku.
„Ljudi u gradu ne kupuju mleko, oni kupuju obojenu vodu. Iz tog mleka je izvučeno sve. Mleko koje proizvodi seljak ima od 3,5 do 4,5 odsto mlečne masti. Uzmite litar tog iz prodavnice i litar od seljaka, pa oba prospite na beton. Odmah ćete videti razliku, to je najbolji pokazatelj šta nam se prodaje.“
Upravo iz tog jaza između truda seljaka i potcenjivanja od strane sistema, rodili su se radikalni potezi poput prosipanja mleka na ulicama.
„Prosipanje mleka, bacanje paradajza ili krompira je onaj srpski inat. To je pokazatelj da ćemo mi, iako prospemo, ipak živeti. To je jasna poruka pametnom čoveku – da mi možemo i ovako i onako. Želimo da ljudi shvate da treba da podrže seljaka i da se potrude da kupuju direktno od proizvođača. Tako će podržati domaću proizvodnju, a uništićemo lopove.“
Jedan od ključnih zahteva poljoprivrednika tokom protesta bio je stroža kontrola uvoza, jer Simović upozorava na opasne rupe u zakonu koje direktno ugrožavaju zdravlje nacije. Za sistem subvencija tvrdi da je projektovan tako da novac završi kod privilegovanih.
Želimo da ljudi shvate da treba da podrže seljaka i da se potrude da kupuju direktno od proizvođača. Tako će podržati domaću proizvodnju, a uništićemo lopove
„Bilo je zahteva da se kontroliše uvoz sireva od palminog ulja i tih biljnih sireva koji drastično obaraju cenu našeg mleka. Ali, iz moje perspektive, najbolje bi bilo da nam ukinu subvencije i daju realne cene za naše proizvode.“
On objašnjava da sistem subvencija otvara prostor za ogromne malverzacije kroz takozvane „fiktivne krave“ i zemlju koja se ne obrađuje, a za koju se uredno naplaćuje državni novac.
„Neko vodi 150.000 krava koje postoje samo u papirima, a zapravo su fiktivne. Taj neko uzima subvenciju od 55.000 dinara po kravi za toliki broj grla kojih nema. Koga oni tim novcem pomažu? Pomažu svoje ljude. Isto je i sa zemljom – postoje oni koji je ne rade, a uzimaju subvencije po hektaru jer su nečiji pajtosi.“
Radonjić primećuje da dok se „veliki igrači“ bogate na nepostojećoj stoci, običan seljak biva zatrpan birokratijom koja mu oduzima dragoceno vreme za rad.
„Mučeni seljak, koji mora da uđe u radnju da kupi lanac za kravu ili litar goriva, sada sve to mora da pravda. Ne prave od nas radnike, nego knjigovođe. Ja sada prvo moram da budem knjigovođa, pa tek onda poljoprivrednik. Trude se, kobajagi, da nam pomognu, a zapravo nam odmažu“, kaže Simović.
Od domaćina prave politički marketing
Termin „domaćin“, primećuje Radonjić, u političkom govoru postao je samo paravan za postupke vlasti koji nemaju nikakve veze sa „čuvanjem sopstvene kuće“. Simović pravi razliku između istinskog domaćina i onoga koga naziva „gazdom“, ističući da se pravi domaćin prepoznaje po tome kako čuva ono što mu je povereno.
„Domaćin je čovek koji misli o svojoj porodici i svojoj kući, ali misli i o drugima. Gazda gleda samo svoj interes. Da su oni domaćinska Srbija, ne bi prodali PKB Arapima, ne bi Bor dali Kinezima, niti Srbijavode Koka-koli. Ne bi upropastili naše banje i lekovite vode. To domaćin ne dozvoljava.“
Da su oni domaćinska Srbija, ne bi prodali PKB Arapima, ne bi Bor dali Kinezima, niti Srbijavode Koka-koli. Ne bi upropastili naše banje i lekovite vode. To domaćin ne dozvoljava
Na Radonjićevu opasku da pravi domaćin ne bi dozvolio ni kopanje litijuma, Simović odgovara da je taj projekat samo vrhunac pogubne politike.
„To normalan čovek ne može da uradi. Bio sam jednom u Vladi u razgovoru sa tadašnjom predsednicom Anom Brnabić. Hvalila se kako su uložili novac u Ovčar banju. Pitao sam je – kakav ste novac uložili kad ste dozvolili da u lekovit izvor vode, koji ima 46 stepeni, dospeju fekalne vode? Šta ste vi tu uradili?“
„Beograd bi bio gladan za 15 dana“
Srbija je danas postala opasno uvozno zavisna, a ta nesigurnost bi se u bilo kakvoj vanrednoj situaciji pokazala kao katastrofalna po čitavu naciju.
„Ne daj Bože da se ovog momenta zarati, mislim da bi Beograd i svi veliki gradovi bili gladni za manje od 15 dana. Mi previše zavisimo od uvoza. U mom selu se nekada sejalo preko 70 hektara krompira, a sada daj bože da ima i sedam. To je samo jedno selo, a zamislite šta je u ostatku Srbije“, upozorava Simović.
Ne daj Bože da se ovog momenta zarati, mislim da bi Beograd i svi veliki gradovi bili gladni za manje od 15 dana. Mi previše zavisimo od uvoza
On ukazuje na to da sistematsko uništavanje domaćeg seljaka nije samo ekonomski problem, već pitanje opstanka čitave nacije u kriznim trenucima. „Tako bi trebalo, ali našim političarima je interes da na uvozu zarade pojedinci, a ne da korist imaju seljaci i građani.“
Uprkos strahu da će za desetak godina Dobrinja postati samo još jedno selo zaraslo u korov, Simović veruje u žilavost svojih komšija i mlađih generacija koje, uprkos svemu, i dalje biraju da ostanu na zemlji. Međutim, njegova briga se seli na druge delove Srbije koji nemaju tu snagu.
„Nadam se da ovo zlo neće još dugo potrajati, ali se jako plašim juga i istočne Srbije, gde su mahom staračka domaćinstva. Tamo se odavno ne ulaže, putevi su loši, infrastruktura, sabdevanje električnom energijom…“
Pod terminom „zlo“, na pitanje profesora Radonjića, Simović podrazumeva konkretnu državnu politiku. Za njega je borba protiv aktuelnog režima prirodan odgovor na pokušaj uništenja sela zarad interesa stranih kompanija.
„Pa mislim na ove koji se predstavljaju da su domaćini, a to je u stvari vuk u jagnjećoj koži. Podržavam borbu, naravno, jer ovaj režim pokušava da uništi seljaka, a da za male pare dovede strance. Njima su puna usta stranih kompanija koje od rodne i plodne Mačve i Jadra treba da naprave novi Bor.“
On povlači granicu između političkog oportunizma i onoga što naziva prirodnom pravdom, podsećajući da svaki sistem koji počiva na otimanju zemlje ima svoj rok trajanja.
„Ničija nije gorela do zore. Ja znam u mom selu – oni koji su radili zlodela i otimali narodu zemlju, njima se, nažalost, sve zatrlo“, kaže Simović.
Oni se predstavljaju da su domaćini, a to je u stvari vuk u jagnjećoj koži. Podržavam borbu protiv režima koji pokušava da uništi seljaka, a da za male pare dovede strance. Njima su puna usta stranih kompanija koje od rodne i plodne Mačve i Jadra treba da naprave novi Bor
Na poslednje pitanje profesora Radonjića, šta bi poručio mladima, Simović kaže da nagrada stiže onima koji ne odustaju.
„Mladima bih poručio da budu pametni kao što jesu, ali mislim da im fali malo više samopouzdanja i istrajnosti. Šta god da se radi, pogotovo na početku, nije lako. Ali naš narod kaže – vreme će pokazati ko je radio nešto dobro. Kasnije svakoga stigne njegova nagrada. Mladost danas preko interneta vidi mnogo toga i oni vide lepšu i bolju Srbiju nego naši roditelji ili dedovi. Naše matore je gazio i rat, i nemaština, i sto čuda, pa su nekako skeptični i ubijeni u pojam. Omladina na mnoge stvari gleda vedrije.“
On ističe da Srbija ima neverovatan potencijal, naročito za seoski turizam, ali da državni projekti povratka na selo često promašuju suštinu.
„Ministar Krkobabić priča o povratku selu, daju subvencije nekim ljudima da kupe kućicu na imanju, a oni zapravo i dalje žive u gradu. Tako ne mogu ništa da postignu. Niko ne dođe kod mladih ljudi koji su se oženili i koji tu žive generacijama, pa da kaže: ‘Ti si već tu, radiš taj posao, kako mi tebi da pomognemo da to unaprediš i ostaneš?’ To ne radi niko“, zaključuje Simović.
*Ceo razgovor Ognjena Radonjića i Dragana Simovića u pedeset četvrtoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
