Živim u koži u kući – kaže jedna junakinja Dž. M. Kucija.
U romanu What Remains (Bullaun Press; prevod sa galicijskog na engleski: Džejkob Rodžers), Brais Lamela prepliće dve realnosti. Život mladog čoveka, pristiglog u Ameriku na postdiplomske studije, i njegovo izučavanje iseljavanja stanovnika pojedinih galicijskih sela, sprovedeno po nalogu Fransiska Franka, zarad „arhitektonske“ ideje.
Kod nas zasad neprevedeno izdanje sa naslovom Ninguén queda, koju su 2022. nagradili kritičari u Španiji, objavljeno je i u Irskoj 2025, slučajno na pedesetogodišnjicu smrti diktatora, a skoro i u Americi, u prestižnoj ediciji časopisa The New York Review of Books.
„Spretno i delikatno, znalački konstruisan roman ostavlja traga kod čitaoca suptilnošću pristupa“, opisuje nam u mejlu Bridžet Farel, urednica kuće Bullaun Press – bullaun je udubljenje u kamenu ispunjeno kišnicom. „Zbog naratorove lakoće dodira i razigranosti, mračna tema u srži priče preneta je još dirljivije. Otelotvorivši pripovedača i vodeći nas sa njim u potragu, stvorio je gostoljubivu knjigu među čijim se koricama osećate kao kod kuće.“ Ističe da čitaoci imaju sreće ako u taj svet ulaze kroz Rodžersov skladan prevod.
Saradnik Hitlera i Musolinija, umesto da sagradi most – čitamo u uvodnoj belešci autora, rođenog 1994 – ponudio je delu galicijskih seoskih domaćinstava da napusti domove i njive, i presele se duboko u unutrašnjost, u region Tera Ča, u kuće izgrađene po planovima inženjera iz Madrida. Eksperiment! Zvaničnici su planirali da vide da li je moguće promeniti navike siromašnih zemljoradnika i pretvoriti ih u stočare, spremne da se bace na trgovinu. Kolonizovano je stotine porodica.
Pisac je na drugoj strani uveo u igru forenzičku arhitekturu, zainteresovan ne toliko za rekonstrukciju fizičkih mesta, koliko za sećanja povezana sa njima. Metafora? – pitaju na predavanjima koje glavni junak posećuje da prekrati vreme. Ne – insistira gostujući predavač-arhitekta, na profesorove upadice – stvarna disciplina da bi se obnovile naseobine što više ne postoje. Daje primer iz Argentine, pričajući o čoveku zatvorenom u skrivenom mučilištu u doba vojne diktature. Nakon pada režima, trude se da eliminišu svaki trag zločina, ali ovaj tip, premda sa povezom na očima, zahvaljući tome što je uporno brojao korake i paralelno razvijao plan sprata u glavi – pomogao je da se do tančina opišu postupci mučitelja, „otkrije fantomska zgrada, sakrivena ispod nove“, da se rekonstruiše zločin.
Istorija nas uči da diktatori imaju „grandiozne“ dizajnerske ideje. S tim da „otvarajući“ razna arhitektonska čuda u stvari često zatvaraju ljude. Lamela zaključuje da „vlasti koriste hiperboličan ton“. Lokacije sa kojih će odlaziti stanovništvo, po tvrdnjama funkcionera, jesu „fosili, ostaci arhaičnog i necivilizovanog sveta“.
Mnogo je reči koje bismo mogli opčinjeno da pratimo, poput ivice – sna, terase, bezdana, provalije, haosa – ali nas književnik vezuje zavodljivim opisima njujorške svakodnevice. Jeste da tečajeve bira prema tome gde ima džabe ručak jer su restorani u blizini skupi, i pravi nam zazubice lutajući ulicama, ali osvrti na iznajmljeni stan, tačnije stanove, uključujući onaj u kome živi sa devojkom Marijanom (open relationship – da li je izraz već zastareo) – u zatvorenoj su vezi sa odabranom tezom o kolonizaciji. „Ako dignem roletne kada sunce izađe, mogu da posmatram kako grad polako dobija formu…“ Ili: „Od mog prvog dana, zgrada je obavijena metalnim skelama, kao egzoskelet.“
Svojevrsna hronika života u Americi zapravo je skela za naučni rad. Baziran na naizgled trivijalne dnevne radnje, slike samačkog i zajedničkog života, uz osećaj za prelamanje svetla, predmete i telo – neretko razmatra svakodnevnu rutinu i njeno narušavanje.
Nesumnjivo, stanovnici iseljeni sredinom prošlog veka u Galiciji, posle poplava uzrokovanim izgradnjom hidroelektrane, na novoj adresi izgubili su stare navike. Izmešteni, nadzirani i kontrolisani.
Uz to, nisu imali kujnu! Ili jesu, ali za jednu osobu. Kuhinja je najpolitičniji deo kuće – čuće se na pomenutim tečajevima – ništa od prostranih prostorija gde komšije zajedno sede pored vatre, piju kafu i razgovaraju.
U knjizi What Remains, naučni rad je egzoskelet, a roman – endoskelet. Pušta da se tiho koškaju fakti i fikcija. Ulazi u arhive, snima intervjue sa svedocima preseljenja, bivajući opčinjen glasovima, ali malo-malo pa umesto zadate univerzitetske obaveze potegne za rečju novel. Na dvadesetoj, od ukupno sto trideset stranica, proba da raščisti dilemu u dijalogu sa Marijanom: „Ja pišem akademsku tezu, ne roman.“ Međutim, trideset stranica dalje, naizgled pravi lapsus. „Junak?“, vraća mu lopticu Marijana. „Zar nisi rekao da to nije roman?“
Roman Šta ostaje važan je zbog fenomena neukorenjenosti. Vrhunac je u drugom delu, gde sa junacima putujemo u Španiju. U roud završnici, imamo posla sa hipicima i ruševinama. Uistinu, ruševine su pomenute još u uvodu:
„Moj stan je zatrpan praznim pivskim flašama, posudama od humusa, mrvicama, opušcima cigareta, košticama od voća, kao renesansna mrtva priroda. Otkako sam prvi put o njoj učio na času engleskog, smatram da je izraz mrtva priroda čudan, jer lekcija koju nam pružaju te slike, po mom mišljenju, jeste da život ne stoji mirno, da se ne zaustavlja. Uvek neumoljivo maršira ka sopstvenom raspadanju.“
Smucanja po metežu i po pustoši, pominjanje prijatelja koji su došli, vratili se, uz problematizovanje emigracije, ili dobrovoljnog odlaska od kuće i povratka – čine Lamelinu prozu izuzetno aktuelnom.
Ispresecana je kratkim tezama. Treća glasi: „Trauma izgnanstva ne dolazi od zaboravljanja nego od sećanja. Sve te stvari koje su nekada bile neopipljive sada dobijaju težinu, površinu, dubinu.“
Dom naroda
Odlazak pripovedača romana What Remains Braisa Lamele na izložbu Budućnost nostalgije, sa radovima umetnika koji su pokušali da zamisle novi svet: planovi sovjetskih gradova, utopijski projekti zajednice usred Indije, u Amazonu, u Teksasu („Frankovi kolonijalni gradovi ne bi bili neumesni ovde“), podsetili su nas na Basne o komunizmu Slavenke Drakulić (Rende). Šest „basni“ priča šest različitih životinja, predstavljajući parče istorije jedne od bivših komunističkih zemalja Istočne Evrope. „Intervju sa najstarijim psom u Bukureštu“ pripoveda o megalomanskoj ideji – naredbi rumunskih vlasti iz vremena Nikolaja Čaušeskua da se sruše stare četvrti u centru Bukurešta i izgradi ogromna palata. Dom naroda! Desetine hiljada ljudi evakuisano je iz osam hiljada zgrada i gradskih vila, pa useljeno u nove stanove u sivim blokovima. S tim da je stanarima bilo zabranjeno da povedu pse. Na ulicama je ostalo hiljadu životinja. A u priči štampanoj 2009. bilo ih je već tri stotine hiljada… Nove vlasti nisu znale kako da reše problem.
