Pre pola veka Danilo Kiš objavio je (u koprodukciji zagrebačkog i beogradskog izdavača) knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča s podnaslovom „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“. Ta knjiga došla je na talasu snažnog kritičkog otvaranja srpske i evropske književnosti prema pitanjima totalitarnih ideologija, uključujući sva nepočinstva njihovog delovanja. Dva su impulsa pokrenula Kiša da je napiše: prvi je neposredno, traumatično, lično iskustvo dečaka zahvaćenog velikom istorijskom stihijom, a drugi pogled iza gvozdene zavese otkriven, između ostalih, i knjigom 7000 dana u Sibiru sibirskog sužnja Karla Štajnera. Grobnica je, za one koji ne pamte, dočekana s odobravanjem čitalaca i većeg dela kritike, ali je navodno zbog Kišovog pripovednog postupka, u velikoj meri zasnovanog na proto i intertekstualnosti, ubrzo izazvala najznačajniju polemiku u srpskoj (i ne samo srpskoj) književnosti druge polovine prošlog stoleća.
Mimo publicističkog senzacionalizma koji ju je pratio ta polemika se u suštini odvijala na relaciji akademski normativizam vs. sloboda književne, empirijske i bibliotečke imaginacije. (Dva glavna učesnika su doslovno u njoj izgorela, otišavši pre vremena.) Sekundarno, ali ne manje vidljivo, Grobnica je naišla i na osudu predstavnika tadašnje partijske administracije koja je u njoj (sa razlogom) videla i ideološku subverzivnost. Odjeci polemike čuju se, sporadično, i danas, mada je Kišov način pripovedanja, u kojem tekst nastaje po principu palimpsesta, odavno legitimizovan u svetskoj književnosti (Borhes i sledbenici), a na poseban način i u potom prispeloj srpskoj postmodernističkoj prozi.
U Kišovom opusu, Grobnica za Borisa Davidoviča predstavlja prelaz s lične na opštu perspektivu: fikcionalizovanu, poetizovanu autobiografju „Porodičnog ciklusa/cirkusa“ smenio je uvid u epohu, u zlehudi vek logora i masovnog satiranja. Kratko rečeno, iz reminiscentnog, detraumatizujućeg lirizma prešlo se u istoriju. Kišova promena reflektuje se i na poetički kontekst onoga doba: visoki modernizam otvara vrata shvatanju književnosti kao intertekstualne razmene u kojoj pripovedni tekst, prema aleksandrijskom principu, nastaje i premodelovanjem, reinterpretacijom i nadogradnjom prethodnih tekstova. Posebno je tu indikativan primer priče „Psi i knjige“ koja nadilazi narativni horizont svih ostalih delova zbirke, pokazujući da je istorija večito ponavljanje sličnih sudbina i istovrsnih okolnosti: dogma osporava stvarnu ili pripisanu jeres i dolazi glave svakom takvom grešniku.
Današnji čitalac može da uspostavi vezu sa svojim dobom „ispalim iz zgloba“ na drukčiji način. I ovi naši dani protiču pod smrtonosnim pritiskom koji izaziva svaka pomahnitala, autoritarna ideološka ili politička volja
Grobnica za Borisa Davidoviča, naravno, nije istoriografska metafikcija, već, prema visokomodernističkom načelu, raskrivajući pogled u besmisao i užas sveta okovanog zlom. U toj knjizi koja se promolila iz olovnog stanja moderne civilizacije nema duhovitosti, formalne igrivosti niti ironijskog otklona od narativnih konvencija: pripovetke imaju jasno i dosledno oblikovane likove, realistično prikazane životne situacije i konkretan hronotop, ali njihov stil, način oblikovanja i ciklizacija uzoran su primer kako derivacijom i sintetizacijom znanja, propuštenog kroz filter imaginacije, nastaje novo, značajno književno delo.
Godine koje su minule od pojave Grobnice pokazale su da o toj i drugim Kišovim knjigama nisu ispričane sve priče. Naprotiv, sve je više novih interpretacija, zbornika, monografija, školskih i akademskih radova koji pokazuju da je reč o piscu trajno otvorenog dela. I pojedina čitanja koja osporavaju ili problematizuju to delo posredno mu podižu vrednost i značaj.
Kako god bilo, „kišologija“ je postala posebna, izobilna disciplina tumačenja novije srpske književnosti. Kišov prozni svet je po mnogo čemu konstanta, spisateljski i akademski interpretativni „probni kamen” i starijim i novijim kritičarima, onako kao što su to njihovim prethodnicima bili i dalje nezaobilazni, trajno aktuelni Ivo Andrić i, u nešto manjoj meri, Miloš Crnjanski. Osim ta dva klasika niz su u širem izučavanju i tome saglasnom čitalačkom interesovanju produžili Vladan Desnica, Meša Selimović, Aleksandar Tišma, Milorad Pavić, Dragoslav Mihailović, Borislav Pekić i Danilo Kiš. U toku je neprozirna trka za prestiž koji bi od nedavno otišlih ili delatnih pisaca mogao pristupiti tom visokom društvu. Književnost se, naime, saglasno duhu našeg doba, sve više pretvara u marketinšku trku, u sportsko takmičenje s neizvesnim ishodom. Pitanje dana je kada će se u kladionicama pojaviti kvote za buduće potencijalne dobitnike Nobelove, Bukerove, Gonkurove, Ninove i svih ostalih nagrada u kojima, za razliku od mnogo čega drugog demokratske provenijencije, hvala svevišnjem, nimalo ne oskudevamo. Kiš i svi drugi pomenuti autori živeli su u svetu u kojem je književnost, obrni-okreni, bila važna, reprezentativna za kulturu i za prosvećeno stanje nacije. Danas nam takav status omogućuje da napravio neophodno poređenje, nažalost, sa po nas vrlo nepovoljnim ishodom.
Podstaknuta radom i tragičkim učincima istorije knjiga kakva je Grobnica za Borisa Davidoviča (a kasnije i Enciklopedija mrtvih) mogla je nastati samo iz pera pisca visokorazvijene poetičke samosvesti. Već na svojim književnim počecima, i u esejima i u ranim romanima, Kiš je obrazlagao svoja stvaralačka stanovišta, sugerišući da je i za njega, u duhu humanistike iz koje je izrastao, književnost etička rasprava zaodevena u ruho estetike. A Časom anatomije razvio je ceo poetički sistem oprimeren delom kakvo je upravo Grobnica za Borisa Davidoviča.
Predočavajući svojom najpoznatijom (da li i najboljom?) knjigom svu surovost istine sveta, Danilo Kiš je, pozivajući se na autentičnost dokumenta i neposrednog svedočenja (što je različito od fikcionalnije Enciklopedije mrtvih) upozorio na potrebu „zauzdavanja” mašte koja bi se mogla preigrati i pretvoriti u lošu patetičnost i izveštačenost zvanu prenemaganje. Verodostojnost u priči mora biti zaslužena sugestivnošću i odmerenošću pripovedne sintakse.
Do Grobnice Kiš je prevalio dug put. Svoje uvide u život i svet uvek je oblikovao na različite načine. Svaka njegova knjiga formalno je drukčija da bi iskazani smisao ostao isti. Upoređivanje Ranih jada s Enciklopedijom mrtvih ili Bašte, pepela sa Grobnicom za Borisa Davidoviča otkriva veliku uzajamnu raznolikost, što je lepa, prepoznatljiva Kišova osobina: u svakoj knjizi biti drugi, biti drukčiji, e da bi se tako različitim putevima doprlo do nepromenljive, identifikujuće suštine. I mada se stalno vraćao onome što ga je zaokupljalo, Kiš se nije ponavljao. Po tome se on razlikuje od većine pisaca iz srpske književne tradicije koji su gradili jednolike (ne i jednolične) stilove. I u svemu što je pisao pokušavao je da odgovori na pitanje koje nema konačnog odgovora: „Šta mogu da učinim, a da ne podlegnem „silama nemerljivim?“
Jer, hteli ne hteli, podleći ćemo tim silama: svako vreme oblikuje ljude, to možemo videti i na primerima naših života. Kakvi god da jesu, ti životi ne bi izgledali onako kao što izgledaju da nismo proživeli stvarnost i akumulirali iskustvo svih minulih godina. Rani Kišov roman Mansarda ima figuru lautara, a njegova poslednja, posthumno objavljena knjiga nosi naslov Lauta i ožiljci. I sve ono što je „talog autobiografskog iskustva“ i sve ono što je naplavina istorije, i jedno i drugo transponovano u govoru fikcije, može se metaforički iskazati figurom laute. Ukoliko zategnete žicu preko rezonatorske kutije, i tu žicu razumete kao glas pisca, a rezonatorsku kutiju kao prostor sveta, glas će svoju akustičku dimenziju i snagu dobiti tek u odjeku te kutije. Tako se sjedinjuje ono što je individualno s onim što je univerzalno i što oslikava duh jednog turobnog doba.
Kišov opus, posebno Peščanik i Grobnicu za Borisa Davidoviča, čitamo danas, i posle decenija o kojima one govore, ali i onima što su potom minule, kao svedočanstvo o ideološkom sistemu koji je na surov način menjao ljude i uslovljavao njihovu sudbinu. Svedočeći o konkretnoj stvarnosti Kiš je sledio nalog „iznude vremena”, tako teškog da je o njemu naprosto morao progovoriti. To je pitanje „više obaveze“. („Pišem samo kada mi se voda popne do grla.“) Dakle, pisao je, pred licem epohe, iz najdubljih pobuda koje su duboko egzistencijalne i koje na neki način predstavljaju osnovni razlog zašto se čovek (prema njegovim rečima „uprkos svemu“) bavi tako neizvesnim, pa i do kraja neobjašnjivim poslom kakav je pisanje knjiga. Piše se, valjda, da najpre sebi, a potom i eventualnim čitaocima, pokušamo da bar donekle objasnimo okolnosti u kojima postojimo i okolnosti koje su im prethodile, jer prošlost uvek određuje sadašnjost. O budućnosti niko ništa ne zna. Tome nas, uza sve ostalo, uče Kišove knjige koje i u današnjim čitanjima pokazuju svežinu i neporecivu aktuelnost.
Grobnica za Borisa Davidoviča, s izvorištem u tragičkom iskustvu prošlog veka prelomljenog preko kolena svetskim ratom i logorima i podstaknuta takvim sumornim ambijentom, posredno, na književni, alegorijski način govori o mnogim pometenim vremenima („Princip je isti, sve ostalo su nijanse.“) Otuda i današnji čitalac, kome ta tema ne mora biti posebno bliska, ukoliko ima volje, a pamet se podrazumeva, može da uspostavi vezu sa svojim dobom takođe „ispalim iz zgloba”, istina, na drukčiji način. I ovi naši dani, naime, takođe protiču pod smrtonosnim pritiskom koji izaziva svaka pomahnitala, autoritarna ideološka ili politička volja.
