Pišem ovo iz Leskovca. Iz grada u kome se godinama unazad milioni dinara iz lokalnog budžeta troše bez jasnog traga, bez odgovora, bez odgovornosti. Iz grada u kome se javni novac preliva u nevidljive džepove, dok se nasilje nad ženama završava krvlju na asfaltu, a institucije ostaju nema kulisa.
Pišem ovo kao aktivistkinja koja radi i deluje više od tri decenije. Kao žena koja je ostala da živi ovde, da radi ovde, da se bori ovde i da snosi posledice toga.
Leskovac je mali grad. Ovde se sve zna, ali se ništa ne vidi u zvaničnim dokumentima. Budžet se usvaja, rebalansi prolaze, sredstva se dodeljuju „programski“, „projektno“, „po konkursima“, ali kada pitate gde je novac završio, nailazite na zid. Zid ćutanja, zid birokratije, zid straha. Netransparentnost nije slučajna greška. Ona je sistemski mehanizam. Ona je alat.
Dok se u budžetskim tabelama sredstva „realizuju“, žene u ovom gradu ostaju bez realne zaštite. Dva femicida u Leskovcu i okolini nisu izolovani incidenti. Početkom novembra 2025. godine u selu Pečenjevac kod Leskovca muškarac je ubio tridesetšestogodišnju ženu u porodičnoj kući, a zatim njeno telo sakrio u zamrzivač. Ubica je i ranije bio prijavljivan za nasilje u porodici. Samo mesec dana kasnije, sredinom decembra, u blizini centra Leskovca, drugi nasilnik je nožem zadao više uboda pedesettrogodišnjoj ženi, koja je od zadobijenih povreda preminula na licu mesta.
Ovi femicidi su krajnja tačka dugog institucionalnog nemara. Oni su dokaz da sistem ne samo da ne štiti, već ignoriše, minimizira i odustaje. Znam da je u ovom gradu dva puta pravosnažno osuđivan nasilnik za nasilje u porodici, Miodrag Stanković, učestvovao u izradi Nacionalne strategije za sprečavanje nasilja u porodici. Znam i da ista osoba redovno dobija sredstva na konkursima Grada Leskovca za pružanje usluga socijalne zaštite. Znam jer živim ovde. Jer pratim. Jer pitam. Jer pamtim.
Ovi femicidi su krajnja tačka dugog institucionalnog nemara. Oni su dokaz da sistem ne samo da ne štiti, već ignoriše, minimizira i odustaje
Svaki femicid ima svoju istoriju. Zato što se ženama sistemski ne veruje. Zato što se nasilje svesno umanjuje, gura u privatnost i preimenuje u „porodični problem“, kako bi institucije izbegle odgovornost. Prijava nasilja se ne tretira kao upozorenje, već kao smetnja – nešto što treba utišati, relativizovati i skloniti sa stola. Pretnje su bile jasne, ali su proglašene neozbiljnim. Prijave su ostale u fiokama, jer je bilo lakše reći „nema elemenata“ nego preuzeti rizik postupanja. „Pomiriće se“ je postalo institucionalni alibi. A svaka takva rečenica bila je dozvola nasilniku da nastavi, sve dok sistem, po ko zna koji put, nije zakasnio. U Leskovcu se žene ubijaju u gradu u kome se vlast hvali stabilnošću, investicijama i uspešnim upravljanjem. Stabilnošću za koga?
Dok se milioni troše bez javnog uvida, psihosocijalna podrška je fragmentisana, a organizacije koje godinama rade sa ženama na terenu preživljavaju od projekta do projekta, ako uopšte prežive. Lokalne samouprave ili ne izdvajaju sredstva za ženske organizacije, ili ih dodeljuju selektivno, podobnima, poslušnima, tihima. Onima koje neće pitati gde je novac.
Svaki femicid ima svoju istoriju. Zato što se ženama sistemski ne veruje. Zato što se nasilje svesno umanjuje, gura u privatnost i preimenuje u „porodični problem“, kako bi institucije izbegle odgovornost. Prijava nasilja se ne tretira kao upozorenje, već kao smetnja – nešto što treba utišati, relativizovati i skloniti sa stola
Ja pitam. Zato sam meta.
Napadi na aktivistkinje udruženja „Žene za mir“ nisu metafora. Oni su stvarni, konkretni, fizički i psihološki. To su pritisci, pretnje, kampanje diskreditacije, institucionalno ignorisanje, ali i direktni napadi.
Kontinuitet stravičnih pritisaka
Kao predsednica „Žena za mir“, ja i moja porodica smo direktno ugroženi. Krajem 2025. godine moja kuća je obijena i temeljno pretresena, bez krađe, ali sa jasnom porukom zastrašivanja. Tome je prethodio institucionalni pritisak u novembru 2022. godine, kada smo moja koleginica Marija Trajković i ja, kroz zloupotrebu policije i pravosuđa, optužene za „organizovani kriminal“ u pokušaju da se naš rad kriminalizuje i zaustavi. Od jula 2022. godine kontinuirano dobijam pretnje, uključujući ulična zastrašivanja i poruke koje pominju moju decu i porodicu. Ovi napadi ostavljaju duboke psihološke posledice, ograničavaju slobodu kretanja i jasno pokazuju koliko je angažman žena za mir u Srbiji lično rizičan.
Kome može biti pretnja jedna žena starija od 60 godina? Kome smeta žena koja nema moć, nema funkciju, nema političku zaštitu osim glasa, iskustva i upornosti da ne pristane na ćutanje? Odgovor je jasan: pretnja je sistemu koji počiva na tišini, strahu i nekažnjivosti
Obijanje mog doma, nije „obična krađa“. To je poruka. Poruka da privatni prostor nije bezbedan ako se usudiš da govoriš javno. Da telo, kuća i glas žene mogu postati legitimna meta.
I zato pitam: kome može biti pretnja jedna žena starija od 60 godina? Kome smeta žena koja nema moć, nema funkciju, nema političku zaštitu osim glasa, iskustva i upornosti da ne pristane na ćutanje? Odgovor je jasan: pretnja je sistemu koji počiva na tišini, strahu i nekažnjivosti.
U Leskovcu se jasno vidi kako izgleda zarobljena država na lokalnom nivou. Ona nema velike parole. Ona ima male, svakodnevne odluke. Da se ne odgovori na postavljeno pitanje. Da se ne reaguje na prijavu. Da se relativizuje nasilje. Da se žene koje govore proglase „problematičnima“. Institucije ne služe građanima, već interesima uskog kruga ljudi. Policija, centri za socijalni rad, tužilaštvo i lokalna vlast funkcionišu selektivno. Efikasni su kada treba zaštititi moćne. Nevidljivi kada treba zaštititi žene. Aktivizam se ne prašta, a posebno se ne prašta ženama koje odbijaju da budu tihe.
U takvom sistemu nasilnik može biti kreator politika. Može sedeti za stolom dok se pišu strategije. Može dobijati javna sredstva. A žena može završiti mrtva.
Bezbednosne institucije, koje bi morale biti štit, postaju deo problema. Prijavljivanje nasilja postaje rizik. Aktivizam postaje opasnost. Ćutanje se nagrađuje. Govor se kažnjava.
Ja ne pišem ovo jer verujem da će se sistem sam promeniti. Pišem, jer odbijam da ćutim. Jer znam da tišina ubija. Jer znam da je svaka reč rizik, ali i jedino oružje koje imam.
Bezbednosne institucije, koje bi morale biti štit, postaju deo problema. Prijavljivanje nasilja postaje rizik. Aktivizam postaje opasnost. Ćutanje se nagrađuje. Govor se kažnjava
Leskovac nije izuzetak. Ali je moj grad. I zato imam odgovornost da govorim o njemu imenom i prezimenom. O novcu koji nestaje. O ženama koje umiru. O aktivistkinjama koje se napadaju. O institucijama koje biraju stranu. O tome da se više sredstva iz budžeta odvaja za verski turizam nego za zaštitu žena.
I dokle god je tako, pisaću i govoriću glasno! I svedočiti. I podsećati da nijedan budžet nije neutralan, nijedna tišina nije slučajna i nijedna ubijena žena nije „privatna tragedija“.
Ovo je politika. Ovo je Leskovac. I ovo je stvarnost u kojoj živim.
*Ljiljana Nešić (Leskovac, 1964) je dugogodišnja aktivistkinja i braniteljka ljudskih prava, čiji je lični i profesionalni angažman više od tri decenije neraskidivo vezan za borbu za dostojanstvo, bezbednost i prava žena. Aktivizmom se bavi od 1994. godine, vođena uverenjem da su solidarnost, nenasilje i društvena odgovornost temelj pravednog društva. Jedna je od osnivačica Udruženja „Žene za mir“ (Women for Peace), koje od 2007. godine pruža podršku ženama koje su preživele nasilje u porodici, kroz SOS linije, edukaciju i zagovarački rad. Od 2021. godine je zakonska zastupnica udruženja. Ljiljana je prepoznata po hrabrom javnom istupanju protiv institucionalnog nemara, patrijarhalnih obrazaca i normalizacije nasilja nad ženama, posebno u lokalnim zajednicama Jablaničkog okruga. Njen rad i istrajnost nagrađeni su BeFem nagradom „Za otpor i slobodarske politike u lokalnim zajednicama“. Članica je Mreže integriteta BCBP.
